Судбине Срба и осталих балканских православних хришћана зависиће од исхода ратова на источним, руским пространствима
Фото: Getty Images
Све је почело на Балкану
Када и где је почела ратна криза која, кроз оружани сукоб у Украјини, потреса цео свет? Од одговора на та питања зависиће целокупно тумачење и свака историографска интерпретација овог крупног и одсудног догађаја. Западни медији и политичари тврде да је све почело покретом руских трупа ка Украјини 24. фебруара 2022. не би ли, прикривањем предисторије, оптужили Русију за агресију.
Непристраснији посматрачи указаће на покрет НАТО трупа ка Русији који је, упркос датим обећањима највиших западних званичника, започео уласком Пољске, Чешке и Мађарске у ову војну организацију 1999. године. Потом ће, заузимањем Литваније, Летоније, Естоније, Словачке, Словеније, Румуније, Бугарске НАТО наставити свој марш ка руским границама (2004). НАТО трупе тада су стигле готово до предграђа Санкт Петербурга.
Упркос свим руским упозорењима, нарочито у минхенском говору Владимира Путина из 2007, НАТО је обећао чланство Украјини и Грузији на конференцији одржаној у Букурешту 2008. године. Руска војна интервенција у Грузији имала је за циљ да пошаље јасну поруку, спречи овакав развој догађаја, као и да одбрани Јужну Осетију. Уследило је попуњавање позадине већ успостављеног антируског фронта: Хрватску и Албанију НАТО је заузео 2009, Црну Гору 2017, Северну Македонију 2020. године.
Евромајдан – почетак уласка НАТО у Украјину
Евромајдан у Кијеву 2014. био је почетак незваничног уласка НАТО у ову земљу, праћеног прогонима и ликвидацијама над Русима и терористичким нападима на цивиле у Донбасу.
На Западу се тврди да су ове земље ушле у НАТО добровољно, док је Украјина нападнута. Но Велике силе, још од када су се, крајем 15. века појавиле на мапи Европе, не баве се питањима демократије, него безбедности, стратегије и моћи. Осим тога, да ли су грађани ових земаља заиста одлучивали о томе да ли ће приступити НАТО? У случају Црне Горе и Северне Македоније то је учињено директно против њихове воље, а увлачење Украјине у НАТО праћено је масовним злочинима и насиљем над Русима.
Кијевски Евромајдан (Архивска фотографија)
Поход НАТО ка Русији почео је, међутим, разбијањем Југославије, уз бруталну употребу силе. Економске, обавештајне, дипломатске притиске и наоружавање сецесиониста већ 1994. замениће војна агресија против Срба у Републици Српској, потом и непосредно учешће НАТО авијације у етничком чишћењу Срба у Хрватској. Јелена Гускова је у својој темељној студији о спољној политици Русије у тим годинама, показала како су српска упозорења да је све то био само увод за поход на Русију, наилазила на равнодушност Андреја Козирјева и круга његових сарадника.
Медлин Олбрајт је, у отворено антируском и антисрпском говору, на церемонији приступања Пољске, Чешке и Мађарске НАТО, запретила Србији нападом уколико не пропусти НАТО трупе на своју територију. Агресија на СР Југославију, започета само неколико дана после тог догађаја, дубоко је узнемирила и коначно пробудила руско јавно мњење, како је приметио Александар Солжењицин у интервјуу Шпиглу (2007). Ратни пожари и напредовање НАТО логистике преко Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине ка границама Србије на балканском микроплану најавиће опкољавање Русије на евроазијским пространствима. Тобоже мирно учлањење Албаније, Црне Горе и БЈР Македоније у НАТО биће само наставак овог процеса. Косовски Албанци коришћени су на сличан начин као Чечени у Русији. Све је било праћено немилосрдним уништавањем и асимилацијом српског, потом и руског становништва у ратовима и сукобима који су били последица ширења НАТО и разарања постојећих држава.
Исте теме антисрпске и антируске кампање
Западни медији су преко страдања Срба и Руса прелазили ћутке, док су громогласно и свакодневно извештавали о тобожњим српским, потом и руским злочинима. Кључна је била чињеница да је антисрпска, потом и антируска медијска пропаганда отпочела пре ратних дејстава. Становништво западних земаља унапред је припремано за ове ратове. Отворено и јавно подстицање мржње према Србима, умногоме слично антисемитским кампањама у Хитлеровој Европи, почело је бар од доласка Слободана Милошевића на власт 1987. године.
Антируска медијска кампања започела је са првим знацима независне спољне политике Владимира Путина, да би заузела ратни курс већ од његовог минхенског говора и интервенције у Грузији. При томе, пропагандна слика Слободана Милошевића и Владимира Путина, коју су створили западни медији, умногоме је слична. Ту су и јавне претње руском председнику кривичним судом, при чему је позната одговорност Хашког трибунала за смрт Слободана Милошевића. Бивши британски премијер Борис Џонсон је пре неколико дана изнова упоредио став Путина према Украјини са односом Милошевића према Косову и Метохији.
Главне теме антисрпске и антируске медијске кампање у основи су исте: то су културни расизам и верске предрасуде. Њих у западним описима Срба и Руса срећемо већ у средњем веку. Данашње западно јавно мњење, на први поглед атеизирано, Србе и Русе међутим изнова, са истом страшћу, означава као јеретике, само што је сада реч о отпадништву од идеологија либерализма, људских права, права сексуалних мањина, итд.
Историчари, увежбани да у савременим догађајима и процесима уочавају последице много дубљих кретања, рећи ће да је све почело пре пуних осам векова. И ратнички походи западних крсташа на источне, православне јеретике започели су на Балкану, у 13. веку, да би се потом проширили у шведске и тевтонске нападе на Русију. У сваком од тих похода, који су се у наредним вековима под различитим изговорима понављали, судбине Срба и осталих балканских православних хришћана зависиће од исхода ратова на источним, руским пространствима. То је, међутим, тема за посебан чланак.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ако ће нам судбина зависити од исхода тамо, онда немамо чему да се надамо. Срећом неће. Постоје и неке друге опције вредне размишљања, „евромајдан“ у Београду на пример, или „украјинизација“ Србије(додуше, у далеко скромнијем обиму из објективних разлога(окружење и сл.)) Капацитета за побројано на свим странама има. Све „карте“ су на столу. Србија јесте на прекретници. Остаје(можда) још само да видимо, да ли ће се висити о стајном трапу на последњем лету ка Подгорици или Москви. Тако ми личи. Као једна од опција. А можда ништа не буде од поменутог. Ништа не тврдим, само „гласно“ пишем. Објавили, необјавили, тако вам стоје ствари другови.
@morava
„Evromajdan“ se prvo dogodio kod nas i jos uvek traje – 22 godine, 90% skupstine je proEU, dok je Ukrajincima uspelo iz druge, tek kada su zabranili najjacu stranku „Partiju regiona“ i svaku prorusku! EU nece demokratiju u Srbiji, jer ljudi umeju svasta da izglasaju, vec feudalizam sa vladajucim porodicama vlahovic, vucic, djilas… 2000 tenkova je ipak previse, a da Rusi imaju manjak novog oruzja – imaju, ali nemaju manjak starog za razliku od nas kojima su pravili „manju, ali efikasniju vojsku“, pa manja jeste ; )
Да не сричем сада ваш шифровани ник, или позив на нешто, дао сам вам лајк само за део коментара који се односи на стање демократије у Србији. Више је но очигледно, да је у претходној деценији Вучић овде радио шта је хтео, а да се у међувремену са Запада ни један једини „звиждук“ на ту „тему“ није чуо. „Бланко“ власт за испоруку „готових решења“. У вези претходног стоји и она ваша о „породицама“ и феудализму, има смисла. О осталом би могло и да се дискутује, на пример о проценту у парламенту, ту се пре ради о креирању култа личности, него о проеу ставовима. Што се армије тиче, веће армије нису нужно и ефикасније, видимо то сада на истоку, а скоро сазнадосмо и да се „оклоп“ не може претопити било где и како, већ су неопходне посебне технологије. Да ли их је било у Смедереву, у време US Steel-а? Или је све лаж. Добро, 2000 које помињете је можда много, 1800, 1500, 1000? Колико кошта полован тенк? Све је много! Да ли се цена рата за Вову примакла цифри од милијарду долара дневно? Да ли је Рф ушла у рецесију? Да ли су Кадирову на састанку у Истамбулу укинули део санкција за слободу Грајнерове? А Москви отворили део банкарских магистрала? Много занимљивих питања. Свако добро!
@morava
Cenim plus, za pluseve zivim :))) i uzvracam! Znam koliko znaci plus u ovim mutnim vremenima :))). Nik nije sifrovan, to je recenica iz dvoboja Bilija Kida i Alamosa Bila u vesternu „Pat Garrett an Bily the Kid“ (youtube: Patt Garrett and Billy the Kid (1973) – Alamosa Bill and the Kid. Inace, film sa prevodom je trenutno na jutjubu, dok ga ne skinu zbog prava, pa ga treba pogledati na FSP – filmovi sa prevodom), a tice se brojanja (unistenih tenkova :))))