Слободан Антонић: Једна историја приморских Срба или Како су пронађени Фарчићеви рукописи

Реч је о историографским рукописима Фарчића, за које се мислило да су неповратно изгубљени. О томе како су пронађени Фарчићеви рукописи у књизи сведочи Слободан Антонић

Извор: Искра

Антоније П. Фарчић (1894-1975) био је српски историчар, пореклом с Корчуле, који је писао о повести српских приморских земаља. Такође, сматрао је да нема довољно доказа да је икада постојао „хрватски краљ Томислав“ (1, 2). Због тога је, у титоистичком режиму, остракизован и маргинализован.

На последњем Сајму књига, у издању Информатике и Института за новију историју Србије, појавила се обимна Фарчићева књига (од 550 страна) Једна историја приморских Срба. Уредник издања је др Слободан Рељић, а уводне студије написали су академик САНУ проф. др Злата Бојовић и др Софија Божић.

Реч је о историографским рукописима Фарчића, за које се мислило да су неповратно изгубљени. О томе како су пронађени Фарчићеви рукописи у књизи сведочи Слободан Антонић.

Слободан Антонић: Како су пронађени Фарчићеви рукописи

Фарчићеви рукописи нађени су и сачувани захваљујући Радивоју Кочићу (р. 1950), возачу у пензији, мом комшији са Звездаре.

Кочић је рукописе пронашао 1990. године када је продат стан у коме је Фарчић живео, па су из њега избачене непотребне ствари. Наш Коча је пронашао десетак фасцикли с папирима откуцаним писаћом машином, читао их и схватио да је то вредно. Покушавао је годинама да за њих заинтересује неког од историчара. Разговарао је више пута с једним историчарем ког је знао с телевизије, а који је тада становао у нашем крају, ишао је и код њега на факултет, али није успео да успостави прави контакт, вероватно због социјалне дистанце и извесног неповерења према „човеку с улице“.

Радивој Кочић (Извор: Искра)

И мене је Коча зауставио кад сам се враћао с Цветкове пијаце, да ме, као професора и јавну личност, покуша да заинтересује за Фарчићеве папире. Морам да признам да тада ни ја нисам знао ко је Фарчић, и да нисам озбиљно схватио његов први позив да дођем код њега кући да погледам оно што има. Али, Коча је био упоран, па ме је и други пут зауставио на улици. Коначно, кад ме је и трећи пут пресрео, а док сам се с колицима за пијацу враћао са Цветка, рекао сам супрузи: „Требало би да ипак одем до овог нашег комшије да видим шта то има“. Било је то у сред епидемијског ванредног стања изазваног короном (2020), па ми је жена рекла: „Да ли си ти крштен, па ко зна ко је тај човек, заразићеш се и донећеш нам свашта у кућу“. Али, ја сам помислио: „Три пута ми се човек обратио, можда то није тек тако, хајде да ипак одем до њега“.

Тако сам отишао до Коче, опет с колицима за пијацу, и у њима, на крају, донео фасцикле које ми је предао мој добри комшија. Кад сам дошао кући, откуцао сам у претраживачу Фарчићево име, и као први је изашао текст у коме је писало: „Неки од Фарчићевих радова нису могли да буду штампани у периоду од 1945. до његове смрти 1975; надајмо се да нису уништени и на нама је задатак да покушамо да их пронађемо“[1].

Антоније Фарчић: Да ли је постојао краљ Томислав? (I)

„Па ти рукописи су сад код мене!“, помислио сам. Одмах сам написао писмо др Слободану Рељићу, уреднику у Информатици. Знао сам да та издавачка кућа има изразито леп однос према нашој културној баштини, и питао их да ли би они били можда заинтересовани да погледају Фарчићеве папире. Рељић ми је заказао састанак са Слободаном Качаревићем и Слободаном Срећковићем, и ја сам фасцикле, 15. јула 2020. – тридесет година пошто их је Коча пронашао и 45 година после Фарчићеве смрти – предао Информатици.

Срећна околност је била та што сам познавао људе из Информатике – Срећковића, Качаревића и Рељића, те сам у њих имао пуно поверење, због чега сам им мирне душе и предао оно што сам и сам на савест примио. Знао сам да су Фарчићеви папири сада у сигурним рукама, да ће им се обезбедити стручна обрада и да ће коначно бити одштампани.

И тако је, захваљујући стицају срећних околности – а пре свега упорности Радивоја Кочића и осећају за културну мисију челника Информатике, Фарчићево историјско и књижевно дело, после пола века, доспело до публике. Такву срећу, нажалост, у ово време нису имали неки други важни рукописи из наше културне заоставштине, који су занавек изгубљени. Рецимо, после смрти чувене философкиње и прве доценткиње у Србији и Југославији, Ксеније Атанасијевић (1894-1981) нестао је рукопис треће књиге њених Философских фрагмената[2], њен гроб управа Новог гробља дала је да се прекопа, а кости сахране у заједничку гробницу, пошто нико није плаћао одржавање[3].  

Радио Тамо далеко: Ксенија Атанасијевић – прва жена доктор наука на Универзитету у Београду

Каже се да су случајности мало чудо које Господ изводи с времена на време да ободри свакога који се узда у Њега. „Ништа у свету није само од себе“, вели и  Св. Николај Жички[4], а у синтагми „срећни удес“ садржана је идеја онога што је удешено да се баш тако догоди. Прича се да се барону Ернсту фон Милтицу (Ernst Haubold von Miltitz, 1739–1774) сломио точак на кочији, па је свратио у оближње, иначе забачено, село Раменау (Rammenau) у Горњој Лужици, зарад поправке. Не би ли прекратио време, питао је има ли шта занимљивог у селу. Љубазни домаћини рекли су му да њихов пастор држи прелепе недељне проповеди, али он сад као за инат није ту, него, срећом, мали гушчар Јохан, син сеоског ткача врпци Кристијана, уме савршено да опонаша пастора и да од речи до речи понови сваку његову проповед, послаће одмах по малог… Барон је био одушевљен дечаком и решио је да га ишколује. Тај гушчар звао се Јохан Готлиб Фихте (Johann Gottlieb Fichte, 1762-1814)[5].

Карл Густав Јунг (Carl Gustav Jung, 1875-1961) веровао је да живот није низ случајних догађаја, већ израз извесног дубљег реда, који је он назвао Unus mundus. Овај дубљи поредак каткад доводи до подударности (синхроницитета [Synchronizität]) између две појаве које нису у узрочној вези – када, рецимо, сањамо да ћемо да погинемо, па не одемо на пут, а авион заиста падне[6]. Проналазак Фарчићевих рукописа можда је доиста израз једне више правде, будући да је Фарчић за живота онемогућен да слободно објављује своја дугогодишња истраживања. Он је толико енергије уложио у истраживање и писање, да је то вероватно морало да остави трага у интелигибилном делу стварности (бивства [бъітиѥ]) – замишљам како је његов дух око нас тумарао, и како се није смиривао све док његови налази некако ипак нису изашли на видело.

Да бисмо разумели колико је оно што је Фарчић писао било неприхватљиво за ондашње време, навешћу један део из Крлежиних исповести Енесу Ченгићу. Реч је о састанку историографских института ЈАЗУ и САНУ у Дубровнику 1955, којем је Крлежа  (Miroslav Krleža, 1893-1981) присуствовао као потпредседник ЈАЗУ (1947-1957). Ту је био и Александар Белић (1876-1960), председник САНУ (1937-1960). На састанку су неки академици САНУ износили мишљење о српском наслеђу у историји Дубровника. Ево како је, после тог састанка, Крлежа разговарао с Белићем:

Крлежа: „Јесте ли Ви слушали излагања Ваших сурадника“

Белић: „Слушао сам“

Крлежа: „А знате ли Ви да сам све биљежио и да сутра све, у оквиру извјештаја, могу поднијети партијском Политбироу, и све ове Ваше професоре дати позвати на ред, и то на основу позитивних закона, јер оно што су они износили то су криминални деликти“!

Белић: „Нећете ваљда то учинити?“

Крлежа: „Учинити нећу, и то је моја грешка, а највећа је грешка, господине предсједниче, то што сте Ви предсједник Српске академије наука.“[7]

А о томе какав је утицај Крлежа имао на Тита он сам вели: „Он би сигурно учинио све што бих ја тражио. Такви су наши односи били“.[8] Зато се Белић и уплашио. Па кад је Крлежа због Дубровника могао да стрпа у затвор српске академике, шта ли је тек могао да очекује сироти Фарчић, са својим статусом пензионисаног професора гимназије?

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Habent sua fata libelli – и књиге имају своју судбину, уочио је Терентијан Мауро (Terentianus Maurus, II в. н. е.)[9]. Даља судбина ове књиге сада зависи од читалаца, стручне и шире јавности. Иако се дуго и тешко рађала, готово пола столећа, верујем да ће је сад, кад је ту, читаоци заволети. Да ће им отворити један другачији поглед на нашу прошлост. Да ће им приближити један стари и нестали свет приморских Срба католика. И да ће, с овом књигом, дух Антонија Фарчића коначно наћи своје смирење.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 4. 11. 2022)


[1] Никола Милованчев: „Антоније Фарчић: Да ли је постојао краљ Томислав? (I)“, Стање ствари, 1. октобар 2019, https://stanjestvari.com/2019/10/01/farcic-kralj-tomislav/.

[2] Здравко Кучинар, Из нашег филозофског живота: пригодни текстови, Плато Books и B&S, Београд 2012, стр. 243.

[3] Татјана Лош, „Ксенија Атанасијевић, најученија жена на Балкану“, Вечерње новости, 29. април 2014, https://sn.rs/u0jxa.

[4] Владика Николај, Охридски пролог, 1. децембар: Беседа о створењу света, Глас Цркве, Шабац 2001, стр. 879.

[5] Roy W. Sellars (Assistant Professor of Philosophy, University of Michigan), „Fichte, Johann Gottlieb“, The Encyclopedia Americana, ed. George Edwin Rines, 1920, https://en.wikisource.org/wiki/The_Encyclopedia_Americana_(1920)/Fichte,_Johann_Gottlieb; „Ernst Haubold von Miltitz“, https://de.wikipedia.org/wiki/Ernst_Haubold_von_Miltitz.

[6] Карл Густав Јунг, Тумачење природе и психе. Синхроницитет: начело неузрочног повезивања [Synchronizität als ein Prinzip akausaler Zusammenhänge], прев. Ингеборг Шмит, Глобус и Просвјета, Загреб 1989; в. Roderick Main, The Rupture of Time: Synchronicity and Jung’s Critique of Modern Western Culture, Brunner-Routledge, Hove and New York 2004.

[7] Енес Ченгић, С Крлежом из дана у дан. Књ. 2, Трубач у пустињи духа (1975-1977), Глобус, Рад и Свјетлост, Загреб, Београд и Сарајево, 1985, стр. 268.

[8] Енес Ченгић, С Крлежом из дана у дан. Књ. 4: У сјени смрти (1980-1981), Глобус, Рад и Свјетлост, Загреб, Београд и Сарајево, 1985, стр. 202-203.

[9] Изговор имена према: Речник грчких и латинских писаца антике и средњег века: тускулум лексикон, написали Волфганг Бухвалд, Армин Холвег и Ото Принц, превео Албин Вилхар, Вук Караџић, Београд 1984, стр. 445.



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

13 replies

  1. Стање ствари је отприлике

    «у име ђеда и сина»

    Са друге стране, Зимоњић, отац — унапр(иј)ед је претпоставио ситуацију. Сведочи Р. П.
    Ного,
    може овде,

    2
    1
  2. Jedna istorija primorskih Srba.

    Crno na belo.
    Fakat.
    Činjenice.

    Na današnji dan pre 104 godine tačnije 05.11.1918 godine Italija je završila zauzimanje teritorija koje su joj bile obećane ulaskom u Prvi svetski rat na strani saveznika a protiv Austrougarske Monarhije i Nemačke Carevine.

    Teritorije su zauzete citiram:

    Celo poluostrvo Istra sa kompletnom zaleđenom i gradom Rijeka.

    Grad Zadar i Šibenik sa kompletnom zaleđenom.

    Ostrva:

    Krk.
    Hvar.
    Vis.
    Korčula.
    Lastovo.
    Miljøet.

    U isto vreme iz Zagreba hitrom brzinom odlaze u Beograd dvojica Krvata. Katolika.
    Vlatko Maček i Stjepan Radić.

    U glas viču i riču u sav glas:

    Ujedinjenje neizbežno. ( Neizbježno).

    Razlog. Shvatili da će NESTATI sa geografske mape NOVE EVROPE.

    01.12.1918 godine proglašava se ujedinjenje u Kraljevinu SHS.

    Manje od tri nedelje od kada je Italija zauzela gotovo celu Jadransku obalu i dobar deo unutrašnjosti.

    Dana 05.12.1918 godine u Zagrebu počinju ogromni protesti i demonstracije protiv ujedinjenja sa Srbijom.

    Proteste vode oni koji su bili na Drini Ceru i Kolubari 1914 i 1915 godine u 42 Zagrebačkoj vražijoj diviziji koja je počinila najužasnije zločine protiv civilnog Srpskog stanovništva u Srpskom Podrinju i Mačvi .

    U isto vreme Srpski Đeneral Živojin Mišić posle četiri krvave godine ratovanja ide u krajeve današnje NDH2 tajno kao civil radi upoznavanja stvarne situacije na terenu i raspoloženja naroda tih krajeva.
    Za tri do četiri nedelje proputovavši gotovo sva veća i manja mesta u NDH2 sačinjava izveštaj i direktno ga podnosi pred Srpske glavešine u Kraljevini Srbiji u Beogradu.

    Pre ujedinjenja.

    Kratko citiram.

    Tamo gde su Srbi u većini prisvojiti Srbiji.
    Tamo gde je pola – pola pitati narod i primeniti geografsko – demografski princip.

    Tamo gde su u većini Krvati koji neće sa Srbijom jer je to tako raspoloženje u njima ostaviti ih Italijanima i Nemcima.

    Neka se oni bakću sa njima.

    Mi se nećemo sa njima dobro provesti.

    Srpskog Đenerala Živojina Mišića kao i još desetak izveštaja od desetak drugih Srba koji su poslati po istom zadatku i koji su bili gotovo istovetni sa izveštajem Živojina Mišića nisu uzeti u obzir.

    01.12.1918 godine Kraljevina Srbija sama sebe je ukinula.

    Posle 88 godina tačnije rečeno 2006 godine nevoljno je Srbiji vraćeno bar sopstveno ime Srbija i to je uradila Crna Gora.

    Dana 01.03.1919 godine prestaje da postoji Srpska Kraljevska Vojska.

    Prestaje da postoji Srpska Kraljevska Ratna Zastava.

    2500 oficira Krvata Katolika iz Austrougarske katoličke vojske koji su naređivali klanja ubijanja palenja i smrzavanja kako civila Srba tako i vojnika Srpske vojske su postali oficiri u
    novoj „zajedničkoj“ vojsci SHS i još su dobili svi dojednog čin više nego što su imali kod Nemaca i Mađara.

    Isto će se ponoviti i krajem 1945 godine kada će opet oficiri Krvati Katolici iz Domobranskih Pukovnija biti prevedeni u oslobodioce sa petokrakom protiv kojih su se borili sve četiri godine.

    Nije bilo dovoljno jednom već dva puta za manje od 30 godina.

    U istoriji takozvane Evrope ovo se nije desilo pre 1918 godine a kako stoje stvari danas neće se NIKADA više desiti NIGDE.

    Godine 1939 Krvati Katolici samo posle 21 godine od kapitulacije dobijaju prvu
    NULTU ENDEHAZIJU.

    Zvala se Banovina Hrvatska.

    U tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji nije postojala Banovina Srbija

    Doprinos svoj sopstveni naravno za Krvatsku je dao i Miroslav Krleža.

    Godine 1919 u Zagrebu u štampi pod naslovom „Smjena na Jasenovačkoj stanici“
    ( mesto se SLUČAJNO zove Jasenovac a pristižu Srpski vojnici ) Miroslav Krleža piše
    citiram:

    Beč gladuje Austrougarske nema rulja vlada svjetom rat su dobili ovi Srpski Cigani .
    Kakoveli sramote.
    DER ŠVARC GEORG ( Karađorđe ) igra danas i dobio je glavni ZGODITAK .
    Beogradu ide karta. TKO bi to mogao da povjeruje.
    A TKO nas je to pobijedio
    Ovi ušljivi Srpski Cigani koji žvaću luk i pljuju po apsanama ( zatvorima ) nepismena bagra kojoj Europa danas vjeruje.

    Miroslav Krleža će biti bog i batina u GROZOSLAVIJI.
    Grozni ga je postavio za sve i svja u takozvanoj Kulturi Grozoslavije.

    Srpski brod koji je plovio slobodno od 1804 godine pa do 1918 godine preuzeli su
    Gusari iliti Pirati.

    Brod je za vreme trajanja Groznog zvan i nazivan tiho i najtišim „šapatom“ :

    TITONIK.

    Potonuo je 1980 godine.

    Maja meseca.

    Gusari su uvek bili Gusari.

    Crna zastava.

    Mrtvačka glava.

    Uvek.

    Ne zaboravite to NIKADA.





    52
    2
  3. Што се Срба католика тиче, иако су то католици пореклом Срби јер Србин бити не можеш ако ниси православац, могу само да кажем да једна ласта не чини пролеће. Ако нам се некад Бог смилује па повратимо неке наше земље на западу, све Католике заточенике латинске јереси или ове домаће мухамеданце третирати као зомбиране Србе, Србе са помућеном памећу. Као такви ће морати само да се покоре, не због нас, ми нисмо такви да нам то прија него ради њих. Јер искуство нас је научило да су они као дегенерисани наш сој слуга сваког окупатора и завојевача, завојевача који када би уништио данас нас, већ сутра би уништио и њих. Као што Запад ништа мање не презире Украинце од самих Руса иако их обилато користи. Ко хоће да буде са нама добродошао је, сви остали раус.

    16
    14
  4. Заиста су трновити и вијугави путеви српске историје. Пуна је дисконтинуитета а понекад се одржава на веома танким нитима. Звуче тако препознатиљиво упорни покушаји овог Коче да заинтересује оне којима би то требао бити посао и да презентују један од најугроженијих сегмената српске историје. Не знам о ком периоду се ради али се надам се да ће се ту наћи место и за мене и баш ме интересује како ме је српска историја оценила.

    Иначе треба ли рећи да Хрвати својатају историју Корчуле и њених становника као своју? Скоро идентично са горњим описом догађаја у вези дубровачке књижевности. На жалост, Хрвати су присвојили и почетке хришћанства и српске хришћанске цркве на Балкану после слома З.Римског Царства. Небитно је да они тада нису ни постојали али црквено-народне саборе су укључили у своју историју а да нема нити једне реакције или забелешке од стране српских историчара. Треба прочитати Фарчићев текст из прве референце који је пре пар година овде приредио Никола Милованчев. Све то што тамо пише је у ствари српска историја али је тај период и та тема још увек табу код српских историчара и интелигенције уопште.

    Старији читаоци се вероватно сећају кошаркаша Партизана Јосипа Фарчића који је играо са Кићом и Прајом и који је такође рођен у Блату на Корчули али је вероватно везан са Антоном стричевским линијама. Aнтон је имао кћерку Татјану, познату балерину, која је била кореограф нама познатог филма ‘Љубав и мода’. После тога је емигрирала код Саф у Мелбурн и тамо преминула 2014.г. Најближе комшије Фарчића на Корчули су били Арнери-јеви од којих је потекла Неда Арнерић.

    31
  5. Да се придружим поштованом Honoriusu из Салоне са својим скромним прилогом. Интересантно је да је заоставштина Антона Фарчића на родној Корчули прошла слично као у Београду што се види из архиве породице Фарчић којa се чува на Ластову.

    “Nakon smrti Antuna Farčića (1975.) bogata obiteljska arhivska i knjižna ostavština obitelji Farčić ostala je u obiteljskoj kući u Veloj Luci kod nasljednika Stojana Marinovića, unuka Petra Farčića. Zbog rekonstrukcije kuće, nudio je gradivo Mjesnoj zajednici Vela Luka. Zbog nezainteresiranosti mjesnih vlasti većinu gradiva bacio je na smetlište. Dio ostavštine je uzeo novinar Zoran Gugić, unuk Petra Farčića, u Zagreb (kod Sanje Aničić njegove sestre nalazi se rukopisno gradivo u prozi „Zgodopis moje mladosti“ i „Zapisi iz talijanske internacije“). U obiteljskoj kući potpuno je poremećen prvobitni red i preostali su mahom koncepti na tavanu. Niz Velolučana spasio je neke fragmente s otpada (Zdravko Žanetić, Boris Gugić, Franko Mirošević Dubaj pk. Nikole…) te se kod njih i njihovih potomaka dandanas čuvaju. Manji dio preostalog gradiva nasljednica Nada Marinović Žuvela sklonila je kod sebe u Australiju. Dio knjižnog gradiva od 1747. (8 kutija knjiga), dio nasljednika je predao Gradskoj knjižnici Ivan Vidali koja ga je 2008. povratila u Velu Luku i predala Općini Vela Luka. Potomci Stojana Marinovića – Nada Žuvela, Radimir i Lydia Marinović, nasljednici ostavštine obitelji Farčić, predali su arhivsko gradivo iz obiteljske kuće Farčić u trajno vlasništvo Općini Vela Luka, u nekoliko navrata od listopada 2006. U lipnju 2009. arhivist pri Općini Vela Luka Tonko Barčot je sredio donirano gradivo te izradio sumarni i analitički inventar, zadržavši spise Općine Vela Luka unutar obiteljskog fonda. Godine 2013. ovo gradivo je Općina Vela Luka predala službenom predajom Državnom arhivu u Dubrovniku. Iz obiteljskog fonda izdvojeno je spomenuto gradivo Općine Vela Luka te je uklopljeno unutar fondova Općine Vela u austrougarskom i međuratnom razdoblju. Nakon nove donacije Nade Žuvele 2016. Državnom arhivu u Dubrovniku, prišlo se reviziji sumarnog inventara iz 2009.”

    Има један детаљ који ће бити интересантан и читаоцима СтСт-а можда и г.Антонићу (осим ако је већ започео пројекат који му је сугерисан испод чланка/коментара везаног за трибину ФПН о српском идентитету) па га молим да га пренесе и поштованом и упорном Кочи.

    Има једна песма која је незванична химна Веле Луке на Корчули и зове се ‘Вела Лука’ или ‘Велолучка попутница’. Хрватска штампа пише да је аутор Бранко Жувела који се после 52 година јавио као аутор а она је наводно била одбијена на сплитском фестивалу, итд, итд, a у међувремену је имала статус народне песме. Да не ширим причу, ко хоће може даље да истражује али је мени мало вероватно да се неко јавио после 52 године (шта је чекао?). У једној забаченој архиви пише да је аутор био Антун Фарчић, који има и друге песме. Тамо такође пише да је један Жувела био зет Фарчића, неки потомци живе у Аустралији.

    Моја претпоставка је (ограђујем се) да је у оној заоставштини зет пронашао песму и после много година ‘признао’ да је његова. Као када би г. Антонић у београдској заоставштини пронашао неку песму и објавио да је његова.

    Елем, неко ће то истражити а до тада можемо да чујемо ту песму Aнтона Фарчића у извођењу двоје певача из Веле Луке:

    12
    1
  6. Хвала ДнТ, то је врло интересантно откриће. Док смо овде код Антонића, још једна интересантна ситница. Породица Фарчић је имала надимак ‘Приша’ и оно врло често иде уз презиме када се помињу. Али нико не зна њено значење. Можда га знају људи из села и малих места у Србији где је прилично одомаћено и вероватно си га и ти чуо у време Гароње и Мурге. Оно значи исто што и ‘пријатељ, прикан, прија, приша’ у смислу обраћања некоме из чије се породице неко удао или оженио чланом породице (сином/кћерком) онога ко се обраћа.

    ‘Прија’ је оригинално богиња из старе српске митологије чије су много касније копије Афродита код Грка и Венера код Римљана. Kод Нордијаца је она преузета као Фреја, које је врло често име код њих а код Индијаца је пренета под истим именом и значењем (богиња женствености). Такође је врло често име у Индији и има изведенице као нпр Пријанка (Чопра).





    12
    2
  7. Што се пак тиче великог српског родољуба професора Антонија Фарчића, који је рођен на острву Корчули и који је крштен у римској картоличкој вери, „није му сметало да се осећа фанатичним Србином, каквог је мало наћи, ако се уопште могу наћи, и међу православним Србима“, како то лепо рече проф. др Лазо М. Костић (Види: Л.М.Костић, In memoriam – Проф. Антоније Фарчић, „Американски Србобран“, .Pittsburgh, Pa., USA. 31 октобар, 1975).

    У овом контексту поменули бисмо извесне студије професора Антонија Фарчића, које су објављене под насловима „Да ли је постојао краљ Томислав?“, „Сава као северна граница Босанске Крајине“ и „Границе Крајине и границе Порфирогенитове Србије и Хрватске“ (Види: Проф. Антоније Фарчић, Да ли је постојао краљ Томислав?, “Братство-Fraternity” , бр. 221-222, новембар-децембар, 1973, бр. 222, јануар 1974, Toronto, Ont., Canada; Проф. Јован Зубовић, Крајина и Крајишници, Књ. 1, Београд, 1968, Књ. 2, Београд, 1970).

    Професор Фарчић објавио је и извесне расправе у београдском листу „Република“, око којег се окупљала група Јаше Продановића. Писао је и песме у „Православљу“, органу Српске Правослане Цркве. У муслиманско-православном листу „Братство-Fraternity“ Алије Коњхоџића, професор Фарчић је објавио озбиљну студију да тзв. хрватски „Краљ Томислав“ уопште није ни постојао.

    Међутим, кад се узме у обзир означавање Српског Приморја у једном писму из Задра од 16. марта 1868. године, које су потписали Тодор Новаковић, Илија Сушак и Лазар Томановић, где између осталог, стоји:

    „Будући ми овђе сакупљени са свег србског приморја, од Будве па све до Задра, сљедствено имајући по свим крајевима пријатеља,…“ (Види: Коста Милутиновић, Војводина и Далмација 1760 – 1914, Нови Сад, 1973, стр. 96).





    16
  8. Јасноћа

    Када све
    Утихне
    Буре и олује
    Уђу у бонаце

    Порази
    И побједе
    Изгубе
    Значење

    Вода и уље
    Се раздвоје
    Када се
    Поравни све

    Без намјере
    Клизим
    Ка затону
    Јасноће

    Момчило

    15
    1
  9. Ево још пар детаља, поштовани AE Honoriuse, који ће верујем такође бити интересантни. Горе поменута кћерка Антона Фарчића је била балерина али и глумица. Била је права лепотица и можемо је видети у једном 9-минутном раритету Југословенске кинотеке из 1940 када је имала само 17 година. Као што сам рекао, касније је била балерина у Загребу, кореограф у филму ‘Љубав и мода’ и већ 60-их година отишла у Мелбурн па ће је можда Саф препознати. Лепо је поживела тамо преко 50 година и преминула 2014 у својој 91. години.

    Биће интересанто видети пар слика предратног Београда, бившу теразијску чесму, трамваје предратни шлагер, Мажестик, Шиптара тестераша дрва, и наравно лепу балерину Татјану.

    Priča jednog dana – Nedovršna simfonija jednog grada -1941.flv

    [youtube https://www.youtube.com/watch?v=FeDqmnFUk-c?version=3&rel=1&showsearch=0&showinfo=1&iv_load_policy=1&fs=1&hl=sr-RS&autohide=2&wmode=transparent&w=700&h=394%5D

    Друга ствар која се такође прикрива је да је Антон Фарчић био један од оснивача Певачког друштва ‘Хум’. Оно је имало доста узбудљиву историју од свог оснивања која је пратила бурна догађања на том простору. Вероватно из тог доба и потиче горе поменута песма ‘Вела Лука’.

    На снимку из 1970, клапа Хум пева ту Фарчићеву песму.

    [youtube https://www.youtube.com/watch?v=nIlv3IBdUV4?version=3&rel=1&showsearch=0&showinfo=1&iv_load_policy=1&fs=1&hl=sr-RS&autohide=2&wmode=transparent&w=700&h=394%5D

    Иначе, Хрвати стављају префикс ‘хрватски’ испред свачега што је везано за Антуна Фарчића па онда дође мало комично када наведу његове радове и међу њима ‘Срби и поморство’. Претходна песма је део једног 10-минутног снимка (1970) где можемо да видимо (кога интересује), нпр *Ооливера као певача у клапама из тог времена, народну ношњу са херцеговачким капама али и Корчулу која је била део српске државе и треба је осећати као своју јер ће се верујемо једног дана вратити својој матици.

    https://www.morski.hr/video-iz-1970-otkrivamo-nepoznatog-olivera-klape-obicaje-i-zivot-vela-luke/





    17
  10. Srbin koji pamti,Мишић је само једном боравио у Хрватској у Загребу као краљев изасланик.Мит о његовом путовању по Хрватској потиче 15 г. после његове смрти.И ви сте се примили на ту измишљотину.Код Дејана Ристића у Митови српске историје то је лепо објашњено.

    5
    12
  11. ДнТ, добро истраживање. Има пуно интересантних детаља везаних за ову тему. Ако архиве кажу да је певачко друштво Хум основано 1909, а да је Антоније био један од оснивача значи да је тада имао само 19 година. Били су југословенски оријентисани још тада па су на почетку 1.св. рата интернирани и он и отац му. После рата је једно време био члан Народне радикалне странке. Саму Корчулу је по предању основао Енеј и Тројанци што значи да је старија од Рима.

    Иначе си уврштен у тим за разговор/презентацију о реинтеграцији Косова у правни систем Србије. Још увек чекамо најављени позив и мислим да се г.Николић озбиљно припрема и проучава енглеску граматику. На пар сајтова сам ставио линк на Предлог суштинске аутономије. Нпр, нпсм сајт је ставио чак два пута линк (овим путем се захваљујем) и надам се да су неки њихови читаоци посетили и СтСт. Текст Предлога је послат и Покрету за одбрану KиMа, али никакав одзив од њих (још) није добијен. У међувремену, ти настави да шаљеш истраживања везана за стајаће теме као и анегдоте из прошлости везане за Гароњу и Мургу.

    12
    1
  12. Јављам се одозго да поздравим коментаторе који покушавају да следе моје идеје. Дубоки наклон и поздрав

    @Srbinu koji pamti – koji pise : “Vreme je Srbi moji da očistimo Majku Srbiju od : Crvenih, Žutih, Zelenih Građana GAĐANA SVETA”
    и
    @Бојану, Приштина, који поручује : “Ако повратимо неке наше земље на западу, све Католике заточенике латинске јереси или ове домаће мухамеданце третирати као зомбиране Србе, Србе са помућеном памећу. Као такви ће морати да се покоре . . . Ко хоће да буде са нама добродошао је, сви остали раус”

    1
    9
  13. @Миле Будак, почивши министар НДХ = @Деда Ђоле

    Представити се именом главног усташког идеолога и ратног злочинца значи не имати ни стида ни срама.

    А рећи да се овај јавља „одозго“ значи сматрати га да је допао рајских насеља, наравно са осталим „блаженим“ Степинцима.

    Несретник ****** **** само открива стање своје душе. **** *** ***

    9
    1

Оставите коментар