Један коментар на одржану трибину „Српски идентитет између прошлости и будућности“

Под плаштом тзв. критичке историографије све више се наглашава рђаво, ружно и грешно из српске историје. На истом задатку су и све бројнији шарлатани чија је сврха негирати све из српске историје, пише коментатор Khal Drogo

Извор: Стање ствари

Трибина на тему „Српски идентитет између прошлости и будућности“ на којој су учествовали проф. др Часлав Копривица са Факултета политичких наука, др Душан Достанић из Института за политичке студије и глумац Виктор Савић, одржана је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.

Похвале учесницима трибине. Срби и требају и имају обавезу сачувати свој идентитет, и своју културу коју баштине, и духовност о чијој је важности зборио Виктор Савић, имају обавезу покушати одбранити и своју историју.

Ово задње и неће бити лако.

„Ко контролише прошлост, контролише будућност”… написа једном неки је*ивјетар. и да нам одговор ради чега се удара преко подобних (квази)историчара и којекаквих плаћених пискарала по српској историји, Гдје ће се држећи се задатог калупа моделирати, преобликовати и изобличити национална историја тако што ће се под плаштом тзв. критичке историографије што више наглашавати оно рђаво, ружно и грешно из српске историје, што ће за посљедицу имати осјећај стида, сталног терета кривице и презира према властитом роду, временом ће се усадити осјећај инфериорности и поданички менталитет. и утабати пртина пројектованим политичким процесима.

На истом задатку су и све бројнији шарлатани који добијају медијски простор, и чија је сврха негирати све из српске историје, плебс контаминирати (идиотским) теоријама завјере, кроз које ће се скрнавити, обесмишљавати и вршити силовање историје у покушају.

Тако ће нас „просвијетлити” како све знане и незнане историјске личности, од Александра (само још да нас обавијесте којег), Спартака, неког цара Доклећанина илити проклетог цара Дукљанина како га називао блаженопочивши митрополит Амфилохије, неког Косте па све до Јустинијана илити „Управде” лично, бејаху Срби али ето лупежи то крију пред васколиким Србљем. Јашта.

Један коментар на на текст „Оно што су Порфирију рок бендови – хришћанима су светитељи“ (о псеудоисторичарима)

Некад су ти који забразде са тим идиотским мантрама и теоријама вођени пустом жељом да добију медијску пажњу, евентуално коју кинту зараде, и нису свјесни да су и они корисни идиоти и инструменти спољног играча који и кроз такав приступ гдје ће се све негирати и обесмислити, ради на слуђивању и распамећивању нације, гдје ће се створити гадљивост нације посебно према старијој историји (и тако смо већ имали фазу када бјеше нежељено више се бавити историјом старијом од 1941-е), и тако трасирати пртина да српску историју моделира и обликује неко други.

А тај ко нам моделира историју, моделираће нам и будућност, како нас упозори већ горе поменути писац

Коментатор с надимком Khal Drogo



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

13 replies

  1. Морам на ово одговорити, иако ћу се несумњиво окаљати – кад човек барата са калом, не може остати чист. Али, нека то буде мала несебична жртва од мене за истину.

    Елем, ево још једне парадигматске „идиотске мантре“, „шарлатанске“ теорије, у функцији „контаминирања плебса“, „скрнављења, обесмишљавања, и силовања историје“:

    „Света Ирина, кћи кнеза Ликинија, била је крштена светим Тимотејем, учеником апостола Павла.
    Отачаство свете Ирине био је Илирик. Она је била илирска Славјанка.
    Такво разумевање житија свете Ирине је оправдано и још тачније дефинисано србском историјом.
    Извештај из Троношког летописа да је храм светих Петра и Павла у Рашкој саздан односно освештан светим апостолом Титом, поткрепљује сведочанства житија о крштењу Ирине другим учеником Павла, Тимотејем.
    Тако, будући прва најбоља Хришћанка србског рода, света Ирина је својом апостолском проповеђу чврсто утврдила свету Веру међу Србима.“

    Па да мало расправљамо о томе.
    Кале, Кале, и остали „трезвени“ филокали и калофили, перјанице српске „идентитетске борбе“, ко је „корисни идиот“ аутор овог „шарлатанског“ записа, којем је циљ да се „све негира и обесмисли, и да се нација слуди и распамети“?





    18
    13
  2. Autohtonizam nije teorija (nije uopste teorija, vec ideologija, jer ima pretpostavljen cilj koji nije teorijski, vec vanteorijsko „istorijsko pravo“) o (istorijskomu) vremenu, vec prostoru. Autohtonizam ne moze da objasni ono sto, navodno, treba da objasni. U svom idenju u proslost on se siri u prostoru, upravo zato sto ne moze da objasni identitet kroz vreme, dakle ono sto treba da objasni. Zato se identitet shvata kao puka istost (cak su i etimologije takve), dok se promena identiteta kroz vreme shvata kao spoljasnji cin tudje volje – zavere (Vatikan, Austrija, masoni, jezuiti…). Posto je volja spoljasnja i prinudjujuca, istorija se ne shvata kao ostvarenje ljudske slobode, zbog cega se ona shvata kao, opet prinudjujuca, prirodna (biologisticka) nuznost, pa se u DNK analizama nalazi objasnjenje „identiteta“! Time se tudja volja pervertira u prirodnu nuznost, a oba su oblici neslobode. Medjutim, tome sasvim suprotno, zahteva se cin politicke volje u restauraciji (povratku-i-obnovi) identiteta, odnosno politika-secanja koja je, kao politicka volja, centrirana u Sada, tako da se bez centriranja vremena u Sada, autohtonizam ne moze zamisliti, a centriranje u Sada je izvor identiteta kao „svakodnevnog referenduma“ (Renan o naciji. Njegovo misljenje nije bas konzistentno, ali ovim ubada sustinu modernog shvatanja vremena i razliku izmedju naroda i nacije kao razliku u ontologiji vremena). Posto centriranje u Sada zahteva od-secanje od proslosti, neophodna je volja kao politika-secanja. Ako se prostor u idenju u proslost sirio, preko politike secanja on se skuplja, jer se uzroci vremenske promene identiteta shvataju kao spoljasnji, pa je neophodno da se drzava politicki zatvori od njih. Tako se dolazi do jos jednog paradoksa, da se Drugi tretira kao Isti i istovremeno kao nesvodivo Drugi od koga se treba politicki ograditi (najocigledniji primer ovoga nije politicko ogradjivanje spolja, vec unutrasnji rascep na narod i gradjane (ili, ociglednije, na neopagane i hriscane)).Pravo, kao istorijsko, nije pravo prvotnosti, vec doslosti-pre, zato se i javlja fenomen sirenja u prostor i skupljanja u prostor politicke odluke i pretvaranje vremenskog identiteta u prostornu (geografsku) istost (toponima). Dakle, oprostorenje vremena je izvor, zakljucak i, kao politicka odluka i njoj odgovarajuci oblik vladavine („onaj ko kontrolise sadasnjost – kontrolise proslost, a ko kontrolise proslost – kontrolise buducnost“, izvor totalitarizma je u vremenu, samo je neophodno da Sada postane dominantna kategorija) posledica autohtonizma! I etimologije i toponimi i DNK analiza smeraju u sirinu oprostorenja vremena i ne objasnjavaju identitet kroz vreme.

    7
    11
  3. Пристрасност Уредништва је очигледна што им не само не служи на част него компромитује и све ауторе који пишу за овај сајт. Криза наше тзв патриотске интелигенције и серијских потписникa петиција је такође очигледна пошто су исцрпене све идеје и, добро ухлебљена, налази једини смисао у спорадичном препуцавању са другосрбијанским опонентима.

    Елем, овај насловни текст је био утук на мој коментар поводом трибине о српском идентитету на ФПН. Надам се да ће и мој утук на утук бити објављен мада ми се обично омогућује да узвратим само са једном руком везаном. Сасвим je супротно од неких малоумности типа ‘покушај да се опогане Срби мешањем јунака са Кошара и индијског паганског Дивалија’, које се гурају у први план.

    Дакле овај текст почиње похвалом учесницима трибине која је, мој је утисак, изнуђена под притиском студената. Не знам на бази чега се шаљу похвале пошто једино што знамо су 2-3 уопштене реченице које сам и сам пренео. Покушао сам да негде нађем више о тој полу-конспиративној трибини али нисам успео а да не причам да су негде објаснили који састојци чине српски идентитет.

    Тек што сам на бази уопштеног увода тог коментара (сада већ насловнице) помислио ‘ево ћоека’, убрзо су дошли конкретни примери којим се попљувало све претходно речено. Ако су конкретни примери шарлатанство па то онда значи да ми и немамо фалсификовање историје и да је сам увод био беспредметан.

    Досадашњу привидну равнотежу је пореметило признање САНУ (изнуђено открићима харвардских археолога) да су Срби ипак живели на Балкану као староседеоци, што ће рећи све тамо до Лепенског вира. Значи, сада би заговорници имбецилне теорије о досељавању Срба однекле на Балкан без иједног јединог доказа, добили исти атрибут као и та теорија. Одатле потиче излив тако снажне фрустрације и хајка на шарлатане са намером да буду кенселовани. И шта сад?

    Имамо сада случај да је и официјелни историчар, р.п. Ковић најзад лаконски изјавио да су један део Срба били староседеоци а други део мигранти однекле, да су се они стопили и, воала, ево нас (Срба) код вас. То тек отвара незгодна питања да се објасне две пре-хришћанске митологије (‘поганиje’), две антропологије, два језика, од којих не знамо који је био српски и да све то буде потврђено генетиком и археологијом. Ковић је вероватно у уверењу да је онолика енергија била покренута да се њему сачува посао па и не помишља да образложи претходну изјаву.

    Зашто ни на трибини, нити у овим коментарима, нити било где другде, нема покушаја да се објасни српски идентитет? Због недостатка храбрости да се погледа у огледало јер би се већ на првом кораку спотакли. Прво питање би било шта су то Срби радили овде хиљадама година пре 7.века и зашто о томе не знамо ништа?

    Тако долазимо до ових примера у тексту. Потписник је очигледно ***** ***** ***** **** али имам утисак да неће избећи да одговори на нека од питања.

    Дакле, ко су то били Диоклецијан, Константин, Спартак и Јустинијан? Ако су били Илири/Трачани да ли то значи да су били нпр Албанци? То чак ни они сами нису смели да изјаве иако себе сматрају Илирима. Ко је то живео у забитим селима око Лебана у 6.веку и којим се језиком тамо говорило? Или, у Босни, Сремској Митровици, Црној Гори и Зајечару? Како то да наш народ памти Дукљанина а нема ни поменa о каснијој наводној сеоби? Ко је био тај Дукљанин који је сурово прогонио хришћане и како је дошао у позицију да влада над Србима? Ако тада нису постојали ни Албанци, ни Бугари, ни Румуни, ни Мађари, ни Хрвати, ни Бошњаци, ко је то онда живео на простору Југославије, Бугарске, Мађарске и Румуније и шта се десило са тим народом?

    Где су нестале моћне илирске римске легије које су дале десетине императора? Ко је сачињавао те легије ако рецимо Грци нису били у борбеним јединицама, па рецимо ни Спартак није могао бити Грк јер је био војник, да не улазимо сад у генетику. Шта се десило са Илирима, Трачанима, Далматима, Мезима, Дарданима, Трибалима да преко ноћи нестану без трага и гласа?

    Значи није потребно никакво специјално скривено знање из историје да би се све ово знало већ само основне рачунске радње и сабирање до 10.

    20
    10
  4. Довољан је само овај и претходни текст да се установи нови феномен код нас. То је изазов за Антонића да објасни његове корене и његову еволуцију. Поред већ познатих, класичних ‘другосрбијанаца’ сада имамо сегмент који просипа патриотско-православну реторику а делује као другосрбијанштина. Да ли је то (нус)продукт овдашњег врховништва (или обратно)? Чујемо – ‘ми нећемо дати, нема предаје, за нашу децу, ми ово, ми оно, држ’ не дај’ и слично а онда се потпише све што се потури и дикенсовски тражи још.

    То је случај и са овим хистеричним сегментом ниског интелектуалног нивоа и без икаквог стида. Ту чињенице или контра-чињенице не играју никакву улогу. Зато они немају ни једну једину. Довољно је да дође један Евсевије, да их са две реченице исече као репу и сруши њихову конструкцију лажи. Али, авај, не прође много времена а они се регенеришу као коров и наставе по старом. Да ли је овде социологија довољна или треба ангажовати и психолога? Ако желимо да она радна дефиниција српског идентитета буде комплетна, можда онда морамо да будемо интелектуално поштени и да и њих некако укључимо у ту дефиницију? Сачекаћемо прво тај Антонићев текст па ћемо да видимо да ли је ствар акутна или већ у предметастазном стадијуму.





    8
    7
  5. Нико?
    Мала помоћ: у питању је академик две академије наука (није Деретић, и ниједна од те две није Академија наука и уметности Србије). И ректор елитног теолошког факултета (није Евсевије).





    7
    2
  6. Руски председник Владимир Путин одао је почаст Дана националног јединства земље тако што се састао са историчарима и великодостојницима – укључујући лидере верских заједница – и разговарајући о улози историје у заштити националног суверенитета, идентитета и културе. Ево неколико кључних тачака из његовог говора и дискусије која је уследила.

    „Када неко жели да одузме држави суверенитет и претвори њене грађане у вазале, почиње са извртањем историје земље, како би лишио људе корена, осудио их на несвест“, објаснио је руски председник, осудивши то као “намерно изопачен однос према историји“.

    Еј Евс, колико сам само овде ледене воде овде попио, чак сам носио и Гароњи (он је највише волео од Југ Богдана) и Мурги. Неколико метара од манастира су остаци античког града о коме нико не сме ишта да зна. Градитељ ове капелице, поменут доле, је био организатор Трећег српског устанка када је ослобођена прва слободна територија у Европи. Стрељан је од стране партизана 1944.г.

  7. Како сам изложен „рафалној паљби“ од стране коментатора @Онорије АЕ Илирије гдје ваља „похватати“ све те наводе који би требали бити репликом на мој коментар, па да се покушам у краћим цртама „одбранити“.

    Када се бавимо историјом, свака банализација, а банализација јесте ако набацујемо личности и процесе, без озбиљног осврта на сваку, и тежња поједностављивању води на погрешан колосјек.

    Када су пак процеси у раном средњем вијеку у питању, ту се перфидно подмећу двије крајности, могуће и свјесно слуђивање нације како би изазвали гадљивост према историји. По једној Словени су доселили, замијенили становништво које је ваљда изумрло или испарило, тачка. По другој, никаквог досељавања није било, Словени живе ту од памтивјека, тачка. Занемарујући да постоји још читав низ могућности.

    Концепт великих сеоба народа, под тим мислим да мноштво једног колективитета у кратком периоду преплави неке просторе и потпуно потисне или истријеби старосједиоце, у свјетској историографији поприлично је одбачен, не само када су ови простори у питању него уопштено, и када су у питању простори западне Европе као и британско острво.
    Исто тако, миграције мањих или већих скупина неког колективитета се дешавају у континуитету, разлози не морају бити само бољи услови живота, климатски и економски, људи бјеже и од рата, несигурности, страха од одмазде, и још много чега. Ти који тврде да колективитет којем они припадају настањује неке просторе од памтивјека, да није било миграција које су мијењали етнографску структуру, да насљеђују неку (пожељнију) генетику, германску, словенску или шта ја знам коју, имају озбиљних проблема са здравим расуђивањем.

    Код историје прво на што се морамо ослонити су сачувани рукописи, аутентични или преписи, па археолошки налази, свакако ваља помоћ потражити филологији а у будућности могуће и на резултате генетских истраживања.
    Историјски рукописи почев са Прокопијем нам говоре о походима Склавена (Словена) на наше просторе, да прелазе Истар и врше упаде, Лав Мудри пише експлицитно о насељавању Склавена унутар царства. Ту је важно питање да ли су Склавени у свом путешествију, а немамо право одбацивати списе који о томе говоре, на овим просторима затекли сродне народе, сродне културе. можда и језика или су затекли потпуно стран народ, друге културе и језика?

    Код мијешања популација, у тој интеракцији култура и језика, побједу чешће односе бројнији колективитети. Током миграција почетком раног средњег вијека, Визиготи су на простору Хиспаније били мањинска ратничке елита која је успоставила политичку власт, Франци су на простору Галије били мањинска ратничке елита која је успоставила политичку власт, Лангобарди су на простору Италије били мањинска ратничке елита која је успоставила политичку власт, у свим тим процесима побједу би однио језик домицијалне већине, вулгарни латински из којег ће се касније развити шпански, француски и италијански. Примјера имамо још, као и обрнутих, рецимо на простору британског острва, гдје је побједу однио језик освајача, но ти су процеси ишли малчице другачије, није било до те интеракције култура освајача и старосједилаца већ би супремацију имала доктрина „ко јачи, тлачи“ и ту како би потискивали романо-келтско становништво наметали би и језик.

    На нашим просторима словенски језици су однијели побједу, Ту ваља наћи одговор зашто. Склавени по свој прилици нису били толико мноштво да бројем преплаве старосједиоце. Могуће је и ту да мањина наметне своју културу и језик, но ту мора постојати и план и осмишљена политичка стратегија.

    Када су пак приложене личности у питању, Константин (претпостављам да је коментатор мислио на римског цара Константина који је царевао у IV вијеку) је био Римљанин, Диоклецијан бјеше вјероватно Римљанин, Спартак према Плутарху и Апијану бјеше Трачанин, код Јустинијана постоји збрка. Наиме имамо јединствену ситуацију да је исти аутор у два рукописа исте личности и догађаја описао на потпуно супротан начин, док у „Ратовима“ глорифукује и велича Јустинијана преко сваке мјере, у „Тајној историји“ га је оцрнио преко сваке мјере, па и када је у питању поријекло, између осталог да га је зачео демон лично. У сваком случају највјероватније је био из романизоване трачке племићке породице. Код Јустинијана је смутњу унио и неки зајебант Иван Томко Марнавић који је мало пустио машти на вољу, но да не ширим причу.

    Када су у питању Арбанаси ја нисам никад устврдио да су потомци Илира нити је могуће одбранити такве будаласте тврдње. Уосталом први који их (могуће) помиње је Михаил Аталијат у XI вијеку, не у опису догађаја 1043-е како је тврдио Јован Деретић него код описа догађаја 1078-е и под именом Арвенити. Такође по мени, када се осврћемо на историју, треба избјегавати име Албанци јер може имати значење (рецимо да је Албанија једна од првих краљевина у којој је хришћанство постало државном религијом, или да су Гај Јулије Цезар илити Кајсар и Јулијевци албанског поријекла, а по Титу Ливију јесу, итд) које нема благе везе са овим народом.
    Када је пак недоумица шта се десило са Илирима, Трачанима, Мезима, Дарданима, Трибалима и иним, ту имамо краћи и дужи одговор.
    Краћи одговор гласи. У неком моменту нестају са историјске позорнице као што је нестало на стотине других народа.
    Ту код разлога прибјегавати баналним објашњењима и упрошћеним одговорима води у робовање новим заблудама. И ова материја тражи неколико страница текста а и тако већ смарам преко сваке мјере.

    Ми данас имамо интерпретацију историје какву имамо, занемарити досадашња сазнања немамо право. Исто тако, водиља код сваке науке или научне дисциплине мора бити потрага за новим сазнањима, у историји потрага за старим списима који су може бити били скрајнути, за археолошким налазима, открићима, нова сазнања ће тражити некад корекције, исправке, нови поглед па и ревизију историје. Историчар којем водиља није потрага за новим сазнањима. који за дваес’ година није кориговао барем неке ставове, погледе, који се слијепо држи задатог калупа није историчар него политички радник.

    20
    7
  8. Велика већина Срба зна за Марићевића јаругу и Таковски грм али мислим да више њих зна да ‘Римљанин’ није никакав етницитет већ систем организације државе, да нити су француски и шпански настали од вулгарног латинског, него где је започео Трећи српски устанак. У ово претходно нећу да се упуштам да не бих од стране Евса и његовог ‘краљевског’ академика био исечен као репа или анатемисан од стране АЕ Солинског.

    Али желим да делегирам претходни извор/чесму најледеније воде, Девет Југовића, као место почетка овог устанка. Мислим да то још нико није предложио па ево неко мора да започне. Ако не сад – кад? Мада ме не би чудило да неки од горњих коментатора још увек заступа да је устанак подигнут 30 км даље, од стране комуниста (чији преци су давно и нико не зна одакле дошли на Балкан) у Белој Цркви и који је означио почетак братоубилачког рата.

    8
    4
  9. Да не дуљим саспенс, ко Вучић пензионерима (и свима који су пензионисали разум).

    Аутор горенаведеног цитата је светитељ Филарет Дроздов, Митрополит московски, како Руси кажу „један од највећих јерараха Руске православне цркве“, члан Московске академије наука, Петроградске царске академије наука и ректор Петроградске духовне академије. Извод је из његовог синаксара Светитељи јужних Словена, у којем као изворе користи најстарије православне рукописе, летописе и житија (па тако нпр. и Повјест времених љет Нестора Летописца у којој стоји: „Словенском народу учитељ је био Павле, а од тога народа смо и ми Руси“). За Русе, он је светац Божји и један од најученијих и најдостојнијих руских епископа у историји.
    За нове Србе, интелектуалне и историографске чистунце (морално чистунство и православност да им оставимо ван разматрања), трезвене поштоваоце Предања и истинске Повеснице, он је „шарлатан“, „духовни контаминатор“, „силоватељ историје“ и „залуђивач народа“. То јест: ако су просечни србски теоретичари србске древности („аутохтонизма“) „корисни идиоти“, онда би Филарет Московски био – „корисни супер-идиот“.
    Остављајући по страни „научну заснованост“ и „доказивост“ тврдњи овог црквеног и богословског ауторитета, ово је само илустрација докле добацује пљувачка виспрених нових Срба који пљују по својој прошлости и својим прецима, мислећи да пљују само по својој лудој и глупој браћи –прелази границе Србије, балави и туђе хришћанске светиње.
    Зато, будући да је њихов сцијентистички историографски зилотизам прешао у хуљење светиња (што је ипак помало метафизички ризична активност, за разлику од хуљења ватиканске, бечке и комунистичке историографије и братије), можда би имало смисла да размисле о „историографском агностицизму“, као следећем стадијуму својег србоназора? Ако ништа друго, изгледаће елегантније.

    7
    5
  10. Биће да је @Евсевије преспавао део лекције па је заменио Св. Филарета (Дроздова) са његовим имењаком (и учеником!) Св. Филаретом Черниговским који је аутор списа
    Святые южных славян – святитель Филарет Черниговский?

    https://azbyka.ru/otechnik/Filaret_Chernigovskij/svjatye-yuzhnyh-slavjan/5_2

    Цитат који наводи @Евсевије је дакле превод са тог извора.

    На сајту azbyka.ru, у скраћеном тексту житија пише да је Св.Ирина била „славјанка“
    https://azbyka.ru/days/sv-irina-makedonskaja

    Али у ширем тексту житија, према Св. Димитрију Ростовском, не спомиње се да је Славјанка:
    https://azbyka.ru/otechnik/Dmitrij_Rostovskij/zhitija-svjatykh/396#note2985

    Иначе, световно име Св.Ирине је било Пенелопа.

    Сада је питање, ко је поузданији по основу историјске веродостојности — Св. Димитрије Ростовски или Св. Филарет Черниговски?





    11
    3
  11. Хвала, брате Доне, на поправци: нисам преспавао лекцију, него је у питању старачка деменција – lapsus mentis; писао сам коментар из главе (раније записавши цитат), и у афекту (праведни гнев), па побркао (оца и сина духовног). А ту су и кемтрејлси, алуминиран мозак…
    Извињење свима због булажњења.

    Тако је то, нажалост: кад је човек млад има много неурона (и неуротрансмитера), али не уме да их користи; кад научи да их помало користи, већ је стар и нема их довољно.

    Формално је ту веродостојнији Филарет (Черниговски) од Димитрија, јер се надовезује на њега, али користећи више, и више древнијих, извора. При чему нема суштинске контрадикције између потоњег и првог, само допуњавање.
    Аргумент је тиме мало ослабљен (није у питању академик, за оне који надасве цене академике као ултимативне ауторитете), али и Филарет Черниговски био је научник пар екселанс – члан руског историјског, археолошког и географског друштва (и заправо у тим областима већи ауторитет од свог духовног оца Филарета Дроздова), ректор Московске духовне академије, библиотекарски „црв“…

    Али све то (ни лапсус, ни когнитивни поремећај, ни факти) суштину моје поенте не мења.

    Овде, на земљи, стичу се власничка права на вечну имовину (индивидуално: принцип „у малом си Ми веран био, над многим ћу те поставити“; заједничко, свенародно: концепт „Небеска Србија“, „Небески Јерусалим“…).
    Наши Праоци су Богом им дану земљу култивисали и претварали у област Небеског царства. Филијалу, амбасаду Небеске Србије на земљи.
    Први и други потомци су баштину (оно што је од Баћа, Ћаће, остануло) у гладним временима продавали за италијанску и оријенталну вечеру, латинима и турцима.
    Трећи потомци су остатак ђутуре продали хазарима-марксонима (кованица од: марксисти/=комунисти/+масони+морони), за ГМО вечеру и романтична летовања на латинском и турском мору.
    Четврти потомци се и продатог и праотаца, у име свих Срба, одричу, говорећи: „Нит је то икад било наше, нит је то наша баштина (имање, тековина Отаца)“. То јест, нит су то наши Оци, нит је то било наших Отаца, нити то нама треба. А окупација не лишава законитог власника власничког права. Одрицање од права га лишава.
    И одричу се у име васколиког србства, и у моје име, они који су, како видимо, спремни да поругају и своју и туђу светост – у име властите памети, која не памти нити види даље од свога ђеда и комунистичких и аустро-угарских читанки.

    А ако они имају право да то чине, ја имам још веће право да тражим да се њихово сведочење изузме из разматрања пред небеском Правдом и Судом. Будући не смисленије, него чак бесмисленије од бесловесног њакања магараца, мукања волова, кокодакања кокошака, и блејања оваца, на Имању прађедовском које ја баштиним. Па ако се глас магараца, волова, кокошака и оваца броји на земаљском суду кад се о имовини решава, онда нека се броји и на Небеском. Амин.

    9
    1
  12. Поштовани @Евсевије,

    Рекосте да „Формално је ту веродостојнији Филарет (Черниговски) од Димитрија, јер се надовезује на њега, али користећи више, и више древнијих, извора“.

    Било би корисно ако бисте могли да наведете неки од тих извора.

    Како мени изгледа, Св.Филарет Черниговски је могао да има мотив више од само употпуњавања житија на основу до тада некоришћених извора.

    Наиме, наслов дела је „Святые южных славян“ при чему је политичка и културна судбина Јужних Словена (конкретно Срба и Бугара) у то доба била важном темом за руску државу и друштво (оно које је имало привилегију да такве разговоре води по московским и петербуршким салонима).

    Славјанофилство је тада било у пуном замаху и за претпоставити је да је евентуална систематскија припрема за решавање „источног питања“ обухватила и употпуњавање древних житија експлицитним славјанским везама.

    За ово немам конкретан показни материјал, него само покушавам повезати два догађања по основу времена када су се дешавали.

    На тему „Богом нам дане земље коју су наши праоци култивисали и претварали у област Небеског царства. Филијалу, амбасаду Небеске Србије на земљи“ — то лепо срочисте — а која је земља за све ове векове распродата, предата и продата, можемо се само пепелом по глави посути и пасти на колена пред Господом…

    Али, ваља рећи и то, да што год да није више наше, углавном је преотето или уништено бруталном силом и сотонском подвалом. Преотета је непребројна множина многоценог блага и то сасвим недавно, колико јуче,

    Да укажем на само један пример: Манастир Житомислић, старији од пола миленијума, дочекао је да 41-ве усташе побију монахе (њих осам), тела баце у јаму, манастир опљачкају и конак запале.

    Потомци ових слугу сотониних завршише посао 1992-ге — обновљени манастир прво спалише а затим га експлозивом до темеља срушише заједно са конаком. При томе се неоусташе, по злосмрадном нечовештву, показаше осотоњени клонови претходних– јер земне остатке оних осам братије у јаму бачених 41-ве (па извађених и од Патријарха Павла опојаних почетком 91-ве), њихов нови гроб раскопаше те и њих експлозивом уништише!

    Поново је Житомислић обновљен али је остао у тзв Федерацији, на територији одакле су Срби углавном протерани. А нема их више ни у близини манастира Крке, Крупе, Драговића — древних далматских срБских светиња, сада окружених празним срБским селима…

    При том, да друго, то јест оно прво, начално, заветно, и не помињемо — Распето и Свето Косово и Метохију.

    За КиМ и Житомислић нам не требају никаква сведочанства па ни од оних најљубезнијих и најнаклоњенијих, часних Славјанофила — јер о нашим светињама све знамо, али само због тог знања ни један Срб се неће тамо вратити.

    Па како онда да нас задиви или покрене, не живо сећање, не раскопани гробови и не колико јуче порушене светиње, него тамо неки додатак у житијима од пре два века где пише да је Света Ирина била Славјанка, а у житијима од пре три века не пише?

    Како да мислимо о пра-пра-….-пра дедовини (која могуће да и није била сасвим наша) кад ни очевину, чак не ни очевину, него сопствени кров над главом не сачувасмо?

    И још, не треба да се плашимо (само)заборава, јер чим се заборавимо, ту је напретек непријатеља који нас подсећају мржњом, суровошћу, рушењем и убијањем, ко смо или барем ко бисмо требали бити…

    Но све ово бледи пред тиме што је Срба сваке године (барем) педесет хиљада мање!

    Сам Господ нас је (како се молитвено сведочи на Литургији) „превео из небића у биће“, али ми смо изгледа кренули у супротном смеру, махом својевољно. Прогнани из сопствених кућа, станишта, земаља, Срби као да су кренули на пут колективног (само)изгона из живота и историје. На пут који не води истинској кући у неземаљском Царству. Да нам је Господ Исус Христос на помоћи, да исправи наш пут, молитвама Пресвете Богородице и свих светих. Амин.

  13. @Don Quixote
    Уважени господине Доне,
    Не могу да таксативно наводим изворе, довољно је да погледате у релевантне фусноте из дела Светитељи јужних Словена (244-260.) и сами можете видети. Ако помно проучите све фусноте из целокупног дела (287 укупно), онда ћете моћи да имате увид у све изворе – и ако пробате да их све побројите, биће их знатно више него фуснота, јер многе фусноте наводе много више од једног извора.
    (А вреди их прочитати, фусноте то јест. Тамо ћете наћи и ову констатацију нпр: „Историја србског христијанства до сада није нимало обрађена“ – па ето мотива плус за ревносног Христијанина, историчара и братољубца, макар и са ноторном етикетом „славјанофил“.
    И ову: „Садашње /„званично“, прим.моја/ „житије“ св. Ирине је касна и невешта прерада изгубљених аката. То се види по многословљу и по недостатку тачних указања на време подвига, као и по несагласју са мартирологијима“.).

    Ако истовремено обратите пажњу на фусноте у истом, Иринином житију светог Димитрија Ростовског (13 укупно), видећете да буквално ниједна не реферира ни на један историјски извор (него само адресира-објашњава географске и историјске детаље).
    Разлика између Житија Димитрија Ростовског и Синаксара Филарета Черниговског је, рецимо, као разлика између енциклопедије и специјалистичке монографије. Да не разматрамо колико је нових-старих рукописа откривено и преведено од краја 17. до средине 19. века.

    А ако сматрате да је старина оно што аутоматски даје већи ауторитет запису, онда већи ауторитет од житија светог Димитрија Ростовског има нпр. запис преподобног Нестора Летописца, којег вечни спомен данас слависмо („Словенском народу учитељ је био Павле…“). И неупоредиво већи житија-мученикослови Јеронима Илира (Стридонског), која је Филарет користио и која наводи у конкретним фуснотама.
    Вредност односно историјска поузданост житија преподобног Симеона Метафраста (10. век) је такође драматично мања од древних мученикослова нпр. Мартирологија Јеронима, или Сиријског (411. година – о чему можете видети у дидактичном коментару нашег преосвјашчењејшег архиепископа Онорија о светом Димитрију Сремцу https://stanjestvari.com/2022/11/08/sveti-dimitrije/#comment-183944 ).
    Особито ако се зна да Грци помно затиру све словенске трагове, и то не једну хиљаду година („Македонци су Грци“, „Трачани су Грци“, „Ромеји су Грци“, „Оли имасте Елинес“…аналогно првошколским лекцијама окупационих бугарских учитеља у јужној и источној Србији, „јеретика етнофилетиста“: „Мајка ми Блгарка, татко ми Блгарин, аз см Блгарин, всички сме Блгари“).

    „Како да мислимо о пра-пра-….-пра дедовини (која могуће да и није била сасвим наша) кад ни очевину, чак не ни очевину, него сопствени кров над главом не сачувасмо?“
    О томе управо причам: ово је требало чувати, а оно не остављати (Матеј 23:23).
    Јер о томе се управо ради – то се зове континуитет свести, која чини личност, на индивидуалном плану (памет), и народ, на колективном (историјско памћење). Бити свестан ко си, чији си, одакле долазиш, где си и куда идеш, шта ти се дешава и шта ти се у прошлости дешавало.
    Ако човеку нешто од тога знања недостаје, човек је когнитивно оштећен. Човек који не жели да зна за своје праоце је и морално оштећен (у Брдима и Црној Гори, они који нису знали да наброје пасове предака сматрани су људском тањевином и фукаром, врло лошим избором за брак).
    Когнитивно оштећен човек не може чак ни да се покаје јакоже подобајет.
    Когнитивно оштећен народ је лак плен лешинара, и углавном заслужује све што му се дешава – јер је заборавио Истину (оно што јесте) и Аманет (Завет), изабрао лаж (оно што није) и потекао за њом.
    Али Бог исцељује чак и когнитивно оштећене, и то нам је реално једина нада, једино упованије. И ту се слажемо.

    10

Оставите коментар