Све сам то радио јер су и други то радили, сматрао сам да сам добар усташа зато што то чиним, рекао Фрањо Манце

Насловница књиге Ђуре Затезала Радио сам свој сељачки и ковачки посао (Извор: Јадовно ’41)

Бутина Јоже Мијо, изјавио 28. августа 1945. године:

„Крајем јула 1941. године дошла су у Цетинград два камиона у које се укрцало нас 80 усташа под командом [Витала] Баљка. Отишли смо у Кладушу и одмах почели хватати Србе. Ухватили смо 150 мушкараца, жена и дјеце. Потрпали смо их у три камиона и одвезли према Маџареву мосту до једног већ ископаног јарка. Баљак је зауставио камион, а ми смо с камиона скидали похватане и водили их до ископаних канала гдје је Баљак наредио да се не смије пуцати, него батом тући, тако да се не чује. Баљак је припремио бат с којим је први четворицу сам убио показујући нама како треба тући, а тад је предао бат Ивици Салопеку из Фурјана, који је тукао док се није заморио. Тако су предавали и редали се један за другим док није дошао ред и на мене. Када је дошао ред на мене ја сам примио бат од Марка Бунчића Јожиног из Мариндолског брда и убио сам батом три мушкарца и три жене, које су биле средњих година и једног дјечака од 13 година. Тукао сам их батом у затиљак главе јер је тако заповједио Баљак. Када смо завршили убијање сјели смо у камионе и отишли у Кладушу, а Муслимани су остали затрпавати побијене жене и дјецу…“ (Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, стр. 152/53)

Марија-Маја Сломић Буждон, заповедница женског логора Стара Градишка на суђењу 1945. године:

Насловница књиге Драгоја Лукића (Извор)

„Међу осталим учествовала сам у масовном убијању, као и остали дужносници и дужноснице споменутог логора. Детаљно се не бих могла сјетити свих злочина које сам починила, али у сјећању ми је најбоље остало прво убиство које сам извршила над непознатом старицом у Кули логора Стара Градишка. Злочин сам извршила на тај начин што сам старицу повалила на под и опалила јој метак у сљепоочницу. Послије тога ја сам припремала за клање стотине и стотине жена и дјеце, који су били извучени изван логора и убијани од мени непознатих усташа, које је предводио усташки натпоручник Анте Ћенан, Никола Гагро, усташки водник, Мирко Руњаш звани Циго и многи други. Такођер сам лично извршила убиство једне жене пред бунаром у дворишту Куле, и то на тај начин што сам јој опалила метак у прса…“ (Драгоје Лукић, Били су само дјеца, 87/88).

Миле Дидулица, записник Окружног суда у Задру 1952. године:

„… Ми усташе тукли смо их кундацима и ногама по леђима и ребрима само да би били што неспособнији за било какав бијег… Вентура [Баљак] је још на броду заклао двојицу камом те им везао камен о врат и бацио у море. Кад смо дошли у Барић Драгу, мушкарце су усташе одвели у Велебит, женске су остале у Барић Драги, а чували смо их ја, Миле Стрика и друге усташе. Мушкарце су поклали и бацили у јаму, па су дошли по жене и дјецу. Над јамом женске је тукао Вентура маљем по глави онако повезане жицом. Сви су морали убити по једну жену или дијете, што смо и учинили. Вентура нам је дао мацу [мацолу, велики чекић] и тукли смо. И ја сам убио једну жену мацом која је била тешка око три килограма. Затим су тукли редом Славко Баљак, Јандре Стрика, Јерко Фратровић, Лука Барјашић, Бене Барић, Вентура Баљак и други. Жртве су бацали у јаму Мато Јовић, Иван Цинкрета и Иван Кеврић.“ (Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, стр. 307/8)

Јанко Стипетић, изјавио у записник 30. маја 1945. године:

„На подручју Маљевца похватали смо 100 људи, а навечер одвели у Кладушу и затворили у православну цркву. Ишли смо по групама у цркву тући ухапшенике кундацима од пушака и батинама до изнемоглости. У мојој групи ишли су тући ове усташе: Иван Вучетић, Мика Пушкарић, Јанко Обајдин, Марко Обајдин и Иван Скукан. Тукли смо док се нисмо заморили тучењем. Овако измрцварене и онеспособљене људе  лакше смо везали и трпали у камионе те одвезли у канале противтенковских ровова у Мехино стање гдје смо их поубијали сјекирама и жељезним батовима. Ја сам овога пута убио 15 људи (Срба) сјекиром ударивши сваког два пута иза врата, а затим га превалим у јаму…“ (Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, стр. 152)

Интервју: Ђуро Затезало, аутор књиге “Радио сам свој сељачки и ковачки посао”

Марица Обајдин, изјава дата 1947. године:

„У љето 1941. године била сам кухарица у Слуњу и спремала храну усташама. Видјела сам како доводе Србе и стављају у затвор, те преко ноћи воде на убијање, а претходно их опљачкају. Једно јутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир. Када сам дошла до Лалића гаја видјела сам тамо једну жену која је сједила и била сва избодена ножем и крвава, а поред ње налазила се јама у којој су усташе потрпале убијене Србе. Та женска говорила је нешто, али ја нисам могла разумјети. Пришла сам јој, ударила је два пута мотиком  по глави и она се скљокала на земљу и више није показивала знаке живота. То је била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послије сам накопала крумпир, повратила се у усташку зграду и причала им како сам мотиком убила. Док сам то причала, усташе су се смијале и рекле да нека сам је убила. Послије је та жена закопана у долини Милке Чаврак.“ (Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, стр. 153/54)

Петрановић Паве-Шумар, на Дивизијском војном суду у Загребу 1946. године:

„Одмах по капитулацији Југославије и оснутком НДХ ступио сам у усташку милицију. Ја сам тада био загрижен за усташки покрет, а нарочито кад сам чуо говор Миле Будака и Марка Дошена […] у Горњем Косињу… Пошто није било довољно пушака да се сви наоружамо, ја сам на један колац насадио нож и с њим ишао у акције. Први пута сам ишао у акцију на Обљај. Тај пут смо побили 6 жена и 2 дјеце. Дјеци су биле одсјечене главе. Тада смо претраживали сву шуму да нађемо још народа… У јесен 1944. године учествовао сам у акцији на Доцину Драгу у Косињу, гдје се налазио српски народ. Тада нас је пошло у акцију око 60 усташа у два сата послије пола ноћи. Тридесет усташа опколило је село, а нас је тридесет ушло у село само. Тада смо сакупили сав народ, око 60 душа и догнали у кућу Миле Париповић. У тој кући најприје смо их тукли и клали, а послије тога спалили. Тај пут ја нисам ништа опљачкао него сам дошао четврти дан и опљачкао 6 врећа крумпира и једну врећу брашна.“ (Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић, стр. 372/3)

Насловница књиге Данета Ластавице (Извор)

Фрањо Манце, део исказа датог на суђењу у Мркопаљу 1945. године:

„…на наговор поручника Јосипа Делача, Ивана Барбарића и Виктора Штајдухара убио сам из пушке једног цивила у Тржићу. Он је бјежао испред нас, узели смо му три комада блага [стоке]. Почетком просинца 1944. године  убио сам из пушке у Горњим Дубравама једног цивила, младића Ђуру Вишњића из села Вишњић Брда и отео му врећу кукуруза коју је носио у млин. Истог дана убио сам двоје дјеце, једно мушко и једно женско. Ножем сам заклао једног цивила, 65-годишњег Мићу Микашиновића, којег су били ухватили Делач, Барбарић и Штајдухар. Они су ми га довели у дубравску православну цркву Св. Петка и тамо мучили а ја сам му пререзао врат. Тога дана сам силовао двије жене. Силовали су их и Делач, те Барбарић и Штајдухар. Након тога сам их ја заклао, а свакој сам одрезао по једну сису. Касније смо у Дубравама славили вином и ракијом. […] Све сам то радио јер су и други то радили, сматрао сам да сам добар усташа зато што то чиним.“ (Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, стр. 215-217)

Шњарић Мато на суђењу у Госпићу 1948. године:

„Најприје су нам неки наоружани људи довели једну женску, која је била стара око 20 година и казали су нам да ју водимо са собом. Лука Иванушић ми је тада казао да ја ту женску убијем сјекиром, јер да је штета трошити муницију, те да он неће тако ни чути убијање. Ја нисам нити покушао да се супротставим томе, већ сам узео сјекиру и ту женску онако на стојећи ударио ушицама сјекире по челу, од којег ударца се она срушила, а затим док је она тако лежала без свијести на земљи, ударио сам је снажно оштрицом по врату од чега је одмах потекла крв и видио сам да јој је врат пререзан, али глава ипак није била потпуно откинута од тјела. Ту убијену женску сам оставио на том мјесту и са Иванушић Луком отишао сам мало даље. Након једно 10 минута поново су мени и Иванушић Луки довели неки наоружани људи оне три друге женске, па ми је Иванушић опет казао да их ја убијем сјекиром. Те три женске су посјеле на један камен уз нас, ја сам најприје ударио прву од њих ушицама од сјекире по челу, а затим када је пала на земљу пресјекао јој врат оштрицом сјекире. На овај исти начин убио сам и ове двије женске. Ове жене су нас молиле да их не убијемо и плакале су. И у овом случају ја нисам нити покушавао да се одупрем извршењу овог тешког злочина.“ (Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић, стр. 256).

Categories: Противу заборава

Tags: Ђуро Затезало, Јован Мирић, НДХ