На тему вештачке интелигенције на „Стању ствари“ пишу коментатори Don Quixote и Момчило
Извор: Стање ствари
„… Вештачка интелигенција (ВИ) представља једну од најмистериознијих области на пољу рачунарских система. ..“
То само за новинаре и сличне профиле.
ВИ је од почетка имала ревносне пропагандисте уз себе. Такође и писце научне фантастике.
На пример, још шездесетих година прошлог века (доба „хладног“ рата) смишљен је у САД тзв. перцептрон.
„Мистериозно“ име!?
У ствари, вешто изабран (маркетиншки) термин за прост математички модел основне функције неуронске ћелије.
Упрошћено, перцептрон, као и неуронска ћелија, има улазне сигнале на основу којих даје излазни сигнал или не.
Прва намена перцептрона је била класификација (геометријских) тачака.
Перцептрон је користио једноставан начин (алгоритам) да комбинује „улазе“ (тачке) док не би пронашао комбинацију која раздељује тачке у две групе.
Ако су две групе биле раздвојиве, перцептрон је непогрешиво налазио решење. То је било импресивно.
Међутим, постоји пример од само четири тачке (у равни) које је немогуће раздвојити. У том случају би се перцептрон „вртео у круг“ то јест програм не би никад завршио рад.
Та чињеница је, између осталог, послужила ондашњим критичарима ВИ да „убију“ пројекат и финансирање ове области је престало.
Онда се 80-их неко досетио да комбинује више перцептрона у неуронску мрежу. Таква мрежа је имала огроман капацитет за комбиновање „улаза“ и практично је могла да симулира све математичке функције из врло широке класе.
Та (конкретна математичка) функција се не формулише унапред (у ствари, ни може јер је непозната) него је неурална мрежа „научи“, на основу података. Такве неуралне мреже могу решавати врло сложене задатке…
Ту почиње ренесанса ВИ под скромнијим називом „машинско учење“. Практичан успех ове методологије у многим областима (од медицинске дијагностике, препознавања аудио/визуелних сигнала, до прецизног навођења ракета) је опет мотивисао пропагандисте и популаризаторе ВИ.
Упркос труду ових посленика, и богату холивудску продукцију, озбиљни мислиоци верују да електронски систем који реализује математички поступак ВИ никад неће имати свест као човек.
Јер, мада не знам шта свест јесте — можемо тврдити шта није — а није рачунарски систем, није математички поступак (алгоритам).
Ово уверење је основано (и) на аргументацији о езотеричним феноменима квантне физике као и логичким импликацијама Геделових теорема некомплетности математике, на пример (Пенроуз, Лукас, Чалмерс). Али, ови аргументи имају контра-поставке које се даље морају размотрити, итд…
Тако да, без обзира на убедљивост ставова о немогућности да ВИ постигне свесност, не значи да је то и недвосмислено „доказано“. Полемике и даље трају.
Практично је (много) важније следеће — чак и ако ВИ не може постати „свесна“, она је већ постала опасно оруђе (и оружје) у рукама управљачке класе, оних који кроз праћење и присилу свет претварају у репресивну, концлагерски обездушену стварност.
Ми већ у великој мери живимо дистопијски сценарио коју су описали Орвел и Хаксли.
Како год, ВИ је само једно од средстава убрзавања доласка човечанства пред излазна врата Есхатона.
Зато се ваља позабавити више са циљем него средством. Јер ако се ми не потрудимо око сопственог спасења — неће ни ВИ…
Don Quixote
Некако као ватра и вода, и вјештачка интелигенција је добар слуга, а зао господар. Не бих се упуштао у техничке детаље (мада посједујем више него солидно техничко знање), већ бих се усмјерио на суштину.
Вјештачка интелигенција никад неће имати свијест. Јер нема душу. Једино Бог може некоме подарити душу. Боље је рећи обрнуто. Не дарује се душа некоме, већ је душа (или свијест) неко. А око душе се формира материјално или физичко тијело.
Дакле, у машину, ма колико била интелигентна, се не може усадити свијест. Највише што се може постићи је замјена људских органа и ткива вјештачким. Па би се онда, у теорији, могло ићи у стопроцентну замјену. Укључујући и замјену људског мозга. Између осталог. Али ово је само теорија.
С друге стране, не важи обрнуто. Човјек не може створити вјештачку душу или вјештачку свијест. Па је убацити, било у машину, било у мртво људско тијело (леш). Поготово то не могу машине (компјутери). Оне не могу квалитативно еволуирати у правцу стварања сопствене свијести. Могу само подражавати људска рјешења. Што им се више података сервира, то ће имати више опција. И одавати дојам више „интелигенције“. Али о свијести ту не може бити говора.
Момчило
Categories: Разномислије
„Софтвер написао научни есеј о самом себи“
Када и да ли ће се неко запиткивати, зашто су човеколика створења то дозволила?
СвеЗнајући, са гомилом, артија, диплома и обавезних награда, убеђују масе да су органске верзије машина али поседују сутлијаш или “свест”, коју “струка” и “стручњаци” могу и МОРАЈУ поправити.
Вештачка интелигенција је превара. Термин је маркентишки смишљен за узимање пара пре свега из буџета а онда и од осталих овчица са парама.
Оно што постоји је напредна примена информационе технологије.
Захваљујући добро изабраном термину технолошке компаније добијају не мала средства за развој својих производа које проглашавају интелигентним.
Не искључујем могућност да је негде “иза завесе” дошло до вртоглавог напретка у последњих неколико година. Шта је све могуће кад се уложе довољна средства можемо да видимо у нанотехнологијама које су постале део наше свакодневице.
Међутим до недавно, ствари су стајале овако: да би неки програм вештачке инелигенције научио да препознаје мачку, било је неопходно да му се покаже око 1,5 милиона слика, и то означених тамо где је заиста мачка. Са друге стране, људском бићу од три године покажете једном и кажете “види маца” и оно више никада у животу не погреши у препознавању. Толико о односу вештачке и природне памети.
Е, сад, кад се ради о писњу чланака, то не би смело никако да нас импресионира. То је неупоредиво лакши задатак од препознавања мачака. Заинтересованима, ако имају времена, предлажем да погледају ово: https://pdos.csail.mit.edu/archive/scigen/.
Студенти са МИТ-а су ово направили пре више од десет година. Програмчић не пише своју биографију, већ научно-истраживачке радове. Неки од тих радова су чак и објављени. Врло поучно, на више начина.
Драго ми је да је сајт Стање Ствари издвојио ова моја размишљања. Посебно ми је драго да је то објављено заједно са коментаром који је написао Don Quixote прије мене.
Открићу вам малу тајну. Инспирација за мој коментар уопште није био текст пренесен из Политике. Написан сензационалистички, а у суштини празан. Битно је да наслов привлачи кликове. Србски народ то назива „млаћење празне сламе”. Још више сензације нам је даровао текст о „очигледно узнемиреном” роботу, који је играо шах… Циљајући на наше емоције изазвао је лавину реакција. Само што није дошло до хватања за гуше. А кад се емоције сталоже и све трезвено премјери… Изгледа да су нам се мишљења, у великој мјери, поклапала. Али је свако пренагласио одређени аспект. Нешто као у оној причи кад су слијепци пипали слона.
Но да се вратимо на тему. Права инспирација за мој коментар, био је коментар који је написао Don Quixote. Он је разоткрио позадину свега. Дешифровао је „хијероглифе”. Скинуо је вео мистике са иначе профаних ствари.
Ја сам само хтио додати један духовни аспект. Који се пречесто занемарује, када се расправља о овој теми. Али и о многим другим. Вулгарни материјализам је постао доминатан у модерној философији. И не само философији. Црвоточина материјализма је захватила све стубове друштва. Укључујући и цркву. Намјерно малим словом, јер се то односи на организацију, а не на Цркву Христову.
Када читамо Андрића, чини нам се да све то знамо. Да се то подразумијева. Као дисање ваздуха. А да ли је баш тако? Да ли би смо се нечега сјетили, да нам то Андрић не напомену?
Ако се потрудимо да тражимо дубље узроке, лакше ћемо схватити и посљедице. И прихватити их. И помирити се. Прво са собом. Па онда и међу се.
Када схватимо да је све Једно, односно да је један Извор свему, нећемо се клањати алатима. Као златном телету. Али их се нећемо ни бојати.
Користићемо вјештачку „интелигенцију” као алат. Као ватру и воду. И нећемо правити пожаре, ни поплаве.
Надам се да ми честити витез неће замјерити што сам се придружио његовом јуришу на вјетрењаче. Па ако сам, онако успут, мало одвратио и воду са ђавоље воденице.
А мељу ли, мељу. Не престају. Све самљеше. Ни за сјемена неће остати.