Експериментом је отворена „Пандорина кутија” за будућа истраживања на пољу вештачке интелигенције, док питање достизања свести на нивоу АИ делује све вероватније
Фото: Омељченко/Шатерсток
Софтвер базиран на принципу вештачке интелигенције (АИ) успешно је написао научни есеј и то о самоме себи, објавила је шведска научница Алмира Тунстрем резултате последњег достигнућа на пољу усавршавања вештачке интелигенције, пренели су шведски медији.
Наиме, приликом последњег експеримента у проучавању и усавршавању програма вештачке интелигенције под називом „ГПТ-3” , научници су изнели захтев да програм напише есеј о себи од укупно 500 словних знакова, користећи се цитирањем и научним референцама.
Резултат експеримента изазвао је велику знатижељу научника широм света пошто је софтвер за мање од два сата успео да напише есеј који су научници окарактерисали као „више него успешан”, пренео је Танјуг.
Алмира Османовић Тунстрем (Фото: Снимак екрана)
Експериментом је отворена „Пандорина кутија” за будућа истраживања на пољу вештачке интелигенције, док питање достизања свести на нивоу АИ делује све вероватније. Ту се сада отварају многа етичка питања када се говори о даљим истраживањима.
„Оно што се десило представља прави феномен природе. Поставља се питање какве ће дилеме ова технологија изазвати и како ћемо све то успети да решимо. Све што знамо је да смо отворили једно потпуно ново научно поље”, истакла је шведска научница Алмира Тхунстром.
Вештачка интелигенција представља једну од најмистериознијих области на пољу рачунарских система. Циљ стварања такозване вештачке интелигенције представља тежњу научника да направе програме (софтвере) који ће имати принцип функционисања сличан људском размишљању.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
AI, sto bi po pravopisu trebalo da bude VI (Vestacka Inteligencija) je samo program koji oponasa ljudsko razmisljanje, i kao sto su mnogi poznati naucnici rekli, na primer Nobelovac Rodzer Penrouz, ljudska svest nije algoritamska (ne moze se svesti na algoritam) sto sledi iz Gedelove teoreme o nekompletnosti matematickih sistema koji sadrze aritmetiku. Naravno da programi VI ce sve bolje oponasati ljudsko razmisljanje, ali nikad nece postati svesni, i uvek ce biti moguce postaviti neko pitanje takvom programu, koje je ljudima razumljivo, dok ce program dati besmisleni odgovor. To sto je taj program iz Svedske napisao esej o samom sebi, samo znaci da su njegovi programeri vec ubacili mogucnost da napise takav esej i sta da kaze. Sve te novinske vesti, koje se ovih dana pojavljuju, da su programi VI na granici da postanu svesni, su samo propaganda.
„…Вештачка интелигенција представља једну од најмистериознијих области на пољу рачунарских система. ..“
То само за новинаре и сличне профиле.
ВИ је од почетка имала ревносне пропагандисте уз себе. Такође и писце научне фантастике.
На пример, још шездесетих година прошлог века (доба „хладног“ рата) смишљен је у САД тзв перцептрон.
„Мистериозно“ име!?
У ствари, вешто изабран (маркетиншки) термин за прост математички модел основне функције неуронске ћелије.
Упрошћено, перцептрон, као и неуронска ћелија, има улазне сигнале на основу којих даје излазни сигнал или не.
Прва намена перцептрона је била класификација (геометријских) тачака.
Перцептрон је користио једноставан начин (алгоритам) да комбинује „улазе“ (тачке) док не би пронашао комбинацију која раздељује тачке у две групе.
Ако су две групе биле раздвојиве, перцептрон је непогрешиво налазио решење. То је било импресивно.
Међутим, постоји пример од само четири тачке (у равни) које је немогуће раздвојити. У том случају би се перцептрон „вртео у круг“ то јест програм не би никад завршио рад.
Та чињеница је, између осталог, послужила ондашњим критичарима ВИ да „убију“ пројекат и финансирање ове области је престало.
Онда се 80-тих неко досетио да комбинује више перцептрона у неуронску мрежу. Таква мрежа је имала огроман капацитет за комбиновање „улаза“ и практично је могла да симулира све математичке функције из врло широке класе.
Та (конкретна матаметичка) функција се не формулише унапред (у ствари, ни може јер је непозната) него је неурална мрежа „научи“, на основу података. Такве неуралне мреже могу решавати врло сложене задатке…
Ту почиње ренесанса ВИ под скромнијим називом „машинско учење“. Практичан успех ове методологије у многим областима (од медицинске дијагностике, препознавања аудио/визуелних сигнала, до прецизног навођења ракета) је опет мотивисао пропагандисте и популаризаторе ВИ.
Упркос труду ових посленика, и богату холивудску продукцију, озбиљни мислиоци верују да електронски систем који реализује математички поступак ВИ никад неће имати свест као човек.
Јер, мада не знам шта свест јесте — можемо тврдити шта није — а није рачунарски систем, није математички поступак (алгоритам).
Ово уверење је основано (и) на аргументацији о езотеричним феноменима квантне физике као и логичким импликацијама Геделових теорема некомплетности математике, на пример (Пенроуз, Лукас, Чалмерс). Али, ови аргументи имају контра-поставке које се даље морају размотрити, итд…
Тако да, без обзира на убедљивост ставова о немогућности да ВИ постигне свесност, не значи да је то и недвосмислено „доказано“. Полемике и даље трају.
Практично је (много) важније следеће — чак и ако ВИ не може постати „свесна“, она је већ постала опасно оруђе (и оружје) у рукама управљачке класе, оних који кроз праћење и присилу свет претварају у репресивну, концлагерски обездушену стварност.
Ми већ у великој мери живимо дистопијски сценарио коју су описали Орвел и Хаксли.
Како год, ВИ је само једно од средстава убрзавања доласка човечанства пред излазна врата Есхатона.
Зато се ваља позабавити више са циљем него средством. Јер ако се ми не потрудимо око сопственог спасења — неће ни ВИ…
Некако као ватра и вода, и вјештачка интелигенција је добар слуга, а зао господар. Не бих се упуштао у техничке детаље (мада посједујем више него солидно техничко знање), већ бих се усмјерио на суштину.
Вјештачка онтелигенција никад неће имати свијест. Јер нема душу. Једино Бог може некоме подарити душу. Боље је рећи обрнуто. Не дарује се душа некоме, већ је душа (или свијест) неко. А око душе се формира материјално или физичко тијело.
Дакле, у машину, ма колико била интелигентна, се не може усадити свијест. Највише што се може постићи је замјена људских органа и ткива вјештачким. Па би се онда, у теорији, могло ићи у стопроцентну замјену. Укључујући и замјену људског мозга. Између осталог. Али ово је само теорија.
С друге стране, не важи обрнуто. Човјек не може створити вјештачку душу или вјештачку свијест. Па је убацити, било у машину, било у мртво људско тијело (леш). Поготово то не могу машине (компјутери). Оне не могу квалитативно еволуирати у правцу стварања сопствене свијести. Могу само подражавати људска рјешења. Што им се више података сервира, то ће имати више опција. И одавати дојам више „интелигенције“. Али о свијести ту не може бити говора.