У току је тотална корпоратизација света, као на заласку Римске империје, што је искушење за хришћанско достигнуће човечанства – личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити осим на себе саму
Национална држава кородира. О томе се више и не расправља. Споре се око тога шта ће je заменити. Једни верују светска влада, други цивилизације, трећи – регион-државе. Национална држава заиста одлази, али још увек је снажна и не дозвољава никоме да заузме њено место. Она остаје, но губи своју националну форму. Да замени националну државу долази корпорација-држава.
Није реч о претварању корпорација у државу, ни о корпоративној држави као у Италији двадесетих година прошлог века или Немачкој између 1933. и 1945. Реч је о принципијелно новом, и, вероватно, чудовишном феномену који се савременицима може учинити ништа мање страшним од „нових монархија“ XV века становницима позног средњовековног социјума. Корпорација-држава није будућност, већ садашњост. Она је овде, само је ми једноставно не видимо од напуклог оклопа националне државе који користи.
Глобализација, као што је познато, представља такав процес производње и размене у којем се, захваљујући превласти информационих фактора над материјалним, капитал претвара у електронски сигнал, слободан од свих ограничења локалног и државног нивоа: просторних, материјалних, социјалних. Ово је, према Зигмунду Бауману, победа времена над простором, то јест, оних који контролишу време (капитал) над онима који контролишу простор (државу).
Илустрација: Кристоф Гуанс
Глобализација је заменила места важним и мање важним нивоима претходне епохе: државни и локални ниво су отишли у други план, а глобални и регионални изашли у први. Макрорегионализација савременог света има два аспекта. Први је формирање наднационалних економских и политичких структура типа Европске уније или Северноамеричке зоне слободне трговине (НАФТА). Други, и много важнији, је појава, већ почетком 1990. године, феномена који је познати јапански менаџер и публициста, аутор неколико економских бестселера Кеничи Омае у књизи карактеристичног наслова Крај националне државе: успон регионалних економија из 1995. године назвао „регион-државом“ или „регион-економијом“.
По мишљењу Кеничи Омаеа, управо регион-економија, а не држава која је у опадању, представља природну пословну јединицу глобалне информационе економије, при чему, независно од тога да ли се регион-економија налази унутар граница ове или оне државе, у којима постоји као економска аутономна целина (Силиконска долина у САД, англомерација Сан-Пауло у Бразилу, Сутокен и Кансај у Јапану, Сверна Италија, Баден-Виртемберг и тако даље) или је распоређена са обе стране границе или чак граница (Русијон – Лангедок – Каталонија; Пенанг – Медан – Пхукет; Сингапур – Џохор – острва Ријау). Регион-економија решава проблеме коришћењем глобалних ресурса; у већој мери је повезана са другим регион-економијама него са својом земљом.
Функционисање регион-економије одређено је пре свега економским, а не политичким или социјалним императивима. Регион-економија је јединица потражње и потрошње, и ништа више од тога. Због тога број становника не треба да буде већи од двадесет милиона (иначе неће бити обезбеђено јединство грађана као потрошача – сви морају бити релативно богати), али и не мањи од пет милиона (да би се обезбедила економичност услуга, особито оних које су важне за ефективно учешће у глобалној економији). На тај начин, глобална економија не представља јединствено ткање, већ мрежу од више стотина чворних тачака повезаних, пре свега, међу собом. Она као да лебди над светом са његовим националним државама до којих јој нимало није није стало.
Оно што је Омае назвао „регион-држава“ Филип Бобит зове „тржиште-држава“ (market-state), која долази да замени националну државу. Ако су императиви последње носили политичко-економски карактер, а од 1945. до 1975. године још и социјални, онда су императиви и смисао живота region-state или market-state пре свега економски, а тек потом политички и још мањем степену социјални. Суштински, и један и други облик представљају десоцијализацију, денационализацију, а у извесном смислу и детериторијализацију државе.
Насловна страна књиге Кенићија Омаеа
И, ако регион-држава још увек чува црте територијалне државе, а заједно са њима и, у одређеном степену, карактеристике социјалне и – у већој мери – политичке државе, онда „тржиште-држава“ ове карактеристике, суштински, губи. „Регион-држава“ на тај начин представља – прелазну форму ка структури, заиста адекватној Pax Globalica – „тржишту-држави“. Ипак, последња представља суштину овог процеса и зато је правилније говорити о тржишној државности. Конкретну историјску форму, одговарајућу глобалном тржишту и тржишној државности, зовем – „корпорација-држава“ (corporation-state).
Корпорација-држава је механизам чији циљеви и функционисање носе пре свега економски карактер, то јест, усмерен је на смањење трошкова. Сагласно томе они захтевају минимизацију политичких и социјалних расхода – од свођења на минимум социјалних давања, карактеристичних за државе, до уклањања економски сувишног становништва, нерентабилног са економске (корпоративно-државне) тачке гледишта (од ускраћивања становништву „заједничког колача“ до, фактички, његовог искључења из реалног живота).
Када се најважнијом за државу прогласи економска конкурентност на глобалном нивоу, њене социјалне и националне компоненте могу се заборавити – држава почиње да се понаша као корпорација у којој је све опредељено економском ефикасношћу: „преживљавају најјачи“ и „ништа лично“.
Андреј Фурсов (Извор: Изборски клуб)
Национална држава, наравно, неадекватна је у свету неолибералне глобализације. Она не само да је ирационална са ове (неолибералне) тачке гледишта, већ и слабо конкурентна пошто је оптерећена социјалним обавезама према становништву. У индустријској епохи испуњавање ових функција није доброчинство већ императив.
Прво, индустријска производња захтева постојање масовне радничке и средње класе. Друго, индустријска епоха је епоха у којој се сукобљавају војно-индустријски комплекси, то јест нације у целини – отуда су неопходне социјално-политичке мере за обезбеђивање јединства нације. Треће, постојање системског антикапитализма (СССР) током индустријске епохе, који логично проистиче из природе капитализма, супротстављање два света, натерало је буржоаску државу да прихвати облик који уопште није карактеристичан за њену природу, који јој противречи – welfare nation state, то јест да постане држава општег благостања.
Глобална информациона постиндустријска економија, због свог научно-техничког нивоа и могућности премештања индустријске производње на Југ, нема потребу за бројном средњом и радничком класом. Епоха борбе за хегемонију се завршила, капиталистички систем има свог хегемона – САД (од 1980-тих година – Глобалну Америку). СССР је престао да постоји. Не треба никога прехрањивати и мирити.
Звезда петокрака на заставама САД и СССР (Фото: Шатерсток)
Дакле, корпорација-држава је такав административно-економски комплекс који, будући да је формално државни апарат, игра самосталну и одлучујућу улогу у датој земљи; који у исто време ставља интересе те земље у зависност од економских органа (корпоративних) или, у крајњој линији, разматра прве кроз призму других; који је из сопствених интереса приватизовао функције власти карактеристичне за државу као институцију (приватизација власти-силе) и у исто време се одрекао (или их значајно смањио) испуњавања великог дела социјалних дужности и функција карактеристичних за државу.
Унутрашњи принцип организације корпорације-државе је – клан. Управо клан, а не појединац, као у националној држави, представља социјалну јединицу корпорације-државе.
Национална држава се не претвара одмах у корпорацију-државу. Прво се трансформише у државу-корпорацију, да тако кажем, денационализује се, приватизује. Како је приметио један од лидера мексичких сељака у Чијапасу, „у кабареу глобализације“ држава почиње да се бави стриптизом и на крају представе на њој остаје само оно што је крајње неопходно – контрола над становништвом. Националне владе престају да буду и националне и владе, претварајући се у спољашње административне органе корпорација.
У току је тотална корпоратизација света, што споља гледано, веома подсећа на последње векове Римске империје и XIV–XV век у Западној Европи. XXI век ће бити век различитих корпорација („-држава“) – различитих по пореклу, форми, снази, али истоветних по суштини. И то ће представљати озбиљно искушење за такво хришћанско достигнуће човечанства – као што је личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити, осим на себе саму, и нужно ће морати да се претвори у корпорацију у једном лицу.
Управо корпоративност (недржавност, а и антидржавност) чини корпорацију-државу готово идеалном структуром и формом за глобалну криминалну економију, а тачније, само – глобалну економију. На крају, границе између криминалних и правних зона су принципијелно укинуте: „профит изнад свега“.
Корпорација-држава се налази не само с оне стране добра и зла, већ и с оне стране закона и злочина. То је принципијелно нови феномен (постбуржоаски и постцивилизацијски истовремено), не само са тачке гледишта државности, већ и економије, права и морала. У корпорацији-држави врши се одабир и одређеног социјалног, антрополошког типа, одређеног људског материјала.
Речено, ипак, не значи да је држава готово ишчезла. Процес маркетизације/корпоративизације државе још се није завршио – могућа су и обрнута кретања. Прво, у националној држави, особито у њеном језгру, постоји још много снаге за отпор. Посебно ако постоји моћна социјална традиција, чији корени сежу не само у ново доба, већ и у средњовековље (средњовековни корпоративизам је био принципијелно другачији од познокапиталистичког – социјални, а не економски, и, да их не би мешали, правилније је говорити о корпоративности). И што су ти корени снажнији, спорије тече процес одумирања nation-state и њеног претварања у corporation-state кроз state-corporation. У азијским друштвима препреке на путу десоцијализације представљају локалне колективистичке традиције и корпорације.
Друго, nation-state представља такав омотач и такав ресурс који ће, у међусобној борби, искористити корпорације-државе које постоје унутар ње. И управо на становништво националних држава они пребацују своје проблеме.
Треће, очување фасаде националне државе омогућава да се прикрије пљачкашка суштина корпоративно-криминалне државе, да се корпоративно-криминални конфликти и интереси представе као национално-државни: „Где паметан човек крије каменчић? Међу каменчићима на морској обали“. Тим пре што се корпорација-држава формално простире на истој територији као и национална држава, као свеукупност компоненти њених структура и испољава се, пре свега, као збир, а не као целина, и зато ће њен потенцијал увек бити слабији од националне државе. Преосталу моћ целине која слаби, снагу синергијског деловања, корпорација-држава, слично оси-јахачу (читајте Живот инсеката Жана Анри Фабера) може да црпи само од националне државе, од њеног становништва.
Конфликти у новој епохи ће се продужити током одређеног времена у старој форми и под старим знамењима, и тек када застаре, а нови агенти коначно стану на ноге, наступиће brave new world корпорација-држава и поставиће се задатак спасавања од државе уопште. Управо у том смеру, супротно од онога како су се развијале структуре власти у Западној Европи током „дугог XVI века“ (1453–1648. године), развија се сада држава која је прешла свој врхунац – форму и фазу националне државе.
Корпорација-држава има много обележја која је приближавају раним капиталистичким (како државама, тако и структурама типа Британске источноиндијске компаније) и преткапиталистичким владајућим структурама. Пут ка њима је – пут „назад у будућност“ или „напред у прошлост“. Вероватно ће корпорација-држава прећи свој пут од националне државе до недржавних облика власти брже него што су се кнежевине XV–XVI века претвориле у националне државе. Разуме се, ако ништа не преокрене или деформише овај „прогрес“. Јер, ми говоримо о системима и еволуцији, но постоји још субјеката и револуција, постоји борба која је, како је тачно приметио Хераклит, „отац свега“. Ко или шта може зауставити корпорацију-државу – „младића“ који крупним корацима граби напред?
Застава Енглеске источноиндијске компаније (Извор: Википедија)
Неолиберализму се могу супротставити конзервативизам и марксизам; социопатологији „хероја“ корпорације-државе – солидарност; паракриминалном колективизму и клановима – индивидуализам. Да ли је успех гарантован? Не, никако. Али то не значи да треба радосно прихватати прогрес који вас гура назад, потискује. „Ово није мој прогрес“, – каже Кандид, главни јунак Пужева на падини Стругацких – „на мене ће се он спотакнути“. И, стискајући скалпел, одлази у Шуму. Узгред, не кажем да цео ток историје током наредних тридесет-четрдесет година може бити измењен уплитањем сила и стихија много моћнијих од корпорација-држава, али то је друга тема.
Две варијанте будућности
Главну варијанту будућности предлажу они који, у оквирима глобалне агенде, теже да свет претворе у простор који је добро контролисан из неколико центара у Северном Атлантику и, могуће, Источном Пацифику, простор у коме су избрисане цивилизацијске, националне и културно-историјске разлике; у коме су чврсто фиксирани, у одређеним зонама, монополи на високу технологију, информације и ресурсе, а у другим на сировинску специјализацију и сиромаштво. Но, да би постао глобалан и одговарао замислима својих конструктора, савремени свет мора да претрпи озбиљне промене – пре свега број становништва се мора смањити за 80-90%. На који начин планирају да то постигну – друго је питање.
САД: Непознате особе минирале и оштетиле мистериозни споменик – симбол „златне милијарде“ у Џорџији
Упоредо са тенденцијом глобализације развија се и друга тенденција – распад глобалног система на макрорегионалне блокове иза којих се – о томе пишу чак и у штампи – назиру империје из прошлости: империја Карла Великог, Британска, Османска; неоимперијалне обрисе добијају и САД и Кина. Јасно је да распад јединственог света неће бити једноставан – у свету је сувише мало ресурса и сувише много противречности.
Јасно је, такође, да независно од тога која ће варијанта „кратке историје будућности“ победити – глобално-либерална или деглобално-антилиберална, природа, форма организације и стила управљања новог владајућег слоја биће квалитативно другачија, као што ће и социјални систем бити другачији него што је данашњи.
Хаос у периоду 1980-2000. године захватио је не само финансијску сферу. Он је уништио не само реалну економију, националну државу и политику, већ и – што је посебно важно – сферу свести. Неолиберална револуција је унела неравнотежу у свест људи. Алтернатива и отпор глобалном хаосу могу постати (делимично већ постају) центри постглобалне кристализације власти и богатства, који по свом обиму нису глобални и који у исто време, територијално и демографски, превазилазе националну државу која се сели у прошлост.
Како преживети (минимум) и победити (максимум) у свету који се руши? Како се супротставити онима у чијима је рукама власт, имовина, информација и вишевековно искуство успешних светских игара и светског управљања, тј. моћно организационо оружје[1]? Организационом оружју се може супротставити само савршеније организационо оружје. Особито ако узмемо у обзир да организациони „хиперболоиди инжењера глобализације“ постају све мање адекватни савременом свету који се налази у бифуркационој тачки.
Бифуркациона тачка је онај тренутак када је систем „у максимуму“ (разуме се, у оквирима широког али ипак постојећег коридора могућности), и када је довољан притисак, не јак, али у правом смеру – и инерција кретања постаје неповратна. Управо у тачкама бифуркације, у кратком историјском моменту, невелика група добро организованих људи, који боље од других познају и схватају ток историје, способна је да оседла њене законе и искористи их у борби за будућност, суштински – да конструише ту будућност у складу са својим смисловима, вредностима и интересима, способна да надмаши већу историјску масу и усмери ток историје.
Али за то је неопходна одговарајућа власно-организациона (у ХХ веку су говорили: државно-политичка) форма. Таква форма, са једне стране, мора истовремено бити способна да се супротстави глобализацији, заустављајући је испред њених врата, а затим, окренувши се, не дозволи да се таласи глобалног „прогреса“ склопе над њом; с друге стране, да уме да се одупре другим макро-регионалним блоковима на које се распао свет, користећи их као савезнике у отпору глобализацији.
Директор Блек рока Лари Финк: Руска инвазија на Украјину ставила тачку на глобализацију
Таква форма се може видети у творевини која је налик империји, импероподобној творевини (ИПО). Не треба се плашити првог дела кованице „имперо“. Није реч о рестаурацији империје: ништа се у историји не може рестаурирати, а време империја је прошло. Реч је о нечем другом: о унитарној наднационалној творевини, која комбинује вертикално-хијерархијске и мрежне принципе организације и која истовремено представља суперконцерн и супердржаву.
Унутрашње језгро ИПО треба да постане организација типа некадашњих редова – историјско искуство показује да су управо организације овог типа биле најуспешније у светској борби за власт, информацију и ресурсе, у глобалном управљању. Без постојања таквих структура не треба седати са светски карташки сто – искуство СССР је показало то кристално јасно: СССР није изгубио због економских разлога, већ зато што совјетске елите нису имале висококвалитетну, сопствену организацију типа неоредова, због чега је део елите у одређеном тренутку покушао да се интегрише у туђе структуре – но, узалуд, туђинце у такве структуре не примају.
За разлику од Запада, у руској историји, суштински, није било организација које су усмеравале светски историјски развој. Изузетак је Коминтернa која је у већој мери међународна лево-глобалистичка, а не руска организација, и „Црвена империја“ Стаљина, која је постојала у врло кратком историјском периоду, и већи део времена провела бранећи се.
Данас свет пуца као празан орах, притиснут заоштреним противречностима, и то не само да ствара повољне могућности за стварање ИПО и структура типа неоредова, већ чини такав корак једином шансом за опстанак, укључујући и физички опстанак, при томе не само за широке масе, већ и за владајуће елите које не улазе у круг изабраних. Осим тога, ако је постглобалном, посткапиталистичком свету суђено да настане, онда ће организација његових владајући група обавезно имати карактер савеза мрежних и структура типа неоредова, које сједињују у себи управљачке, смисаоне и когнитивне функције, а форма оваквог савезе током одређеног историјског периода биће ИПО.
С руског посрбио и приредио: Александар Мирковић
Извори:
- Канал Андреја Фурсова: Без иллюзий. Каким будет век корпораций
-
Канал Андреја Фурсова: Два варианта будущего. Наступает эпоха новых империй
Опрема: Стање ствари
(Сродство по избору, 18. 7. 2022)
[1] В.С. Овчински, Организационо оружје (овде)
Categories: Преносимо
Fursov, zaboravan kakav jeste, jer kako drugacije se preumiti posle socijalizma, zaboravlja da je upravo socijalizam prva totalna ekonomizacija drzave. Socijalisticka drzava je vlasnik sredstava proizvodnje i nista vise. Citav drzavni aparat ima za cilj regulaciju drustvenih potreba ukljucujuci i smanjivanje stanovnistva njegovim zatvaranjem u gulage ili likvidacijom i stvaranje novog socijalistickog coveka materijalne skromnosti kojeg ce na kraju pobediti fotografija zapadnog drustva.
Dok su na Zapadu politika i ekonomija bile razdvojene, sto je otvorilo prostor za “lobiranje” u korist privatnog biznisa, u socijalizmu, samoupravljackom, razdvajanje politike i ekonomije je imalo za cilj stvaranje komunizma unutar socijalizma, odnosno drustvenih preduzeca, kao vrste akcionarskih drustava bez vecinskog akcionara, dok je partija trebalo da obezbedjuje socijalisticko-drzavni okvir. Ovo je imalo svoju filozofsku potku u dijalektici politickog i ekonomskog, odnosno nadnacionalnog jugoslovenstva i nacionalnih republika i dijalektickog prevazilazenja ove politicke dijalektike u ekonomiji, odnosno liku pojedinca-samoupravljaca, kao komunisticke zamene pojedinca-gradjanina ispraznjenog u pravnu jednakost, ali bez konkretnosti vlasnistva nad sredstvima vlastite proizvodnje. U realnosti, posto je socijalisticka drzava samo vlasnik, ovo je dovelo do rivaliteta partije i samoupravljaca, koji se uvek zavrsavao na stetu samoupravljaca, dakle suprotno od kapitalizma, gde je razdvajanje islo na korist privatnog (biznisa)
Ipak, ne treba zaboraviti da su socijalisticke drzave diktature, policijske drzave, drzave torture, ali samo u cilju totalitarne ekonomizacije drustva.Nije ni cudo da su dve stvari koincidirale prilikom potpisivanja Helsinske povelje, odustajanje komunista od jedine ljudske “vrednosti” vlasnistva nad sredstvima za proizvodnju i prihvatanje onoga sto je ranije bilo tretirano kao ideoloska nadgradnja kapitalizma kao sto su “pravo na rad”, “sloboda veroispovesti” i slicno, sto ce se po raspadu socijalizma pokazati samo kao merdevine koje treba odbaciti da bi se ucvrstilo svodjenje drzave na ekonomiju. Pojava “ljudskih prava” samo je dokaz da ovo svodjenje nije moguce bez nekih vrednosno-ideoloskih dodataka. Dakle, socijalizam je otvorio taj prostor za potpunu ekonomizaciju drzave, kapitalizam se samo globalizovao ukidanjem socijalzma kao svoje unutrasnje mogucnosti realizovane kroz dijalektiku drzave i prostora koja otvara napuklinu za slobodnu volju (u Hajdegerovom suprotstavljanju prostora i predela-kraja-krajolika, upravo se cilja na pretumacenje volje), tako da socijalisticka drzava ne nastaje istorijskom nuznoscu, vec voljom i nuznoscu prostora koja izgleda kao slucajnost istorijskih okolnosti.Prostor ce na kraju sabiti socijalizam u istovremenost sa kapitalizmom i time ga svesti, od negacije kapitalizma, na alternativu i to merenu kapitalistickim merilima, protiv kojih se socijalizam borio zatvorenoscu i policijskom kontrolom i torturom (potreba).
Фурсов је 100% у праву. Трагедија словенских и православних народа што никад нису имали СВОЈИХ неоредова. За разлику од Запада, који су њима крцати. И сви, мање више, теже истом циљу.
Унеколико је кроз историју ту улогу носило православно монаштво. Али се оно није могло одупријети ерозији узрокованом модернизацијом, материјализмом и утицајем западног квазихришћанства. Улогу тројанског коња су одиграли Грци. Уосталом, они и полажу патент на њега.(Чувај се Данајаца и кад дарове носе.)
Све у свему, не видим регрутну базу за такав неоред. То би требао бити амалгам истинског Православља са примјесама источњачких мудрости (одакле оно и вуче коријене, а који су се временом сасушили) и евентуално љевичарских покрета широм свијета, а поготово Јужне Америке. (Европске „љевичаре” искључујем.) Ипак, нисам оптимиста. У ствари, сјеме може настати. Али ће протећи много воде док оно донесе плод.
Fursov, posto je odrastao u najrigidnijem socijalizmu i najbrutalnijoj prvobitnoj akumulaciji, pogresno poistovecuje stalnost interesa i nepromenjivost u vidu stalnih struktura – redova. Posto ne razume da stalnost interesa ne iskljucuje promenjivost, ukoliko je ona institucionalizovana i institucije funkcionisu, mora da umislja neke stalne „dubokodrzavne“ strukture koje su garant stalnosti ciljeva. Ovo je jedno shvatanje politickog (odnosno identiteta u najstrozem filozofskom smislu) gde se neuvidjanje odnosa stalnosti i promenjivosti pretvara u odnos javnog i tajnog (i to ne tajnih drzavnih organizacija poput obavestajnih sluzbi, Fursov je gledao kako pijani Jelcin cisti Krjuckova i KGB, marsala Jazova i citavu Armiju, zato za njega tajnost zapravo paradrzavnost, pa nisu dovoljne tajne drzavne organizacije, vec paradrzavne i naddrzavne. Ovo je, takodje video koliko je komunisticka ideologija omogucavala uticaj komunistickih tajnih sluzbi u svetu preko komunistickih partija, sindikada i inteligencije, pa sada u njemom odsustvu zalaze se za strukture, ne ideje) Stalno, dakle prerasta u tajno, a ovo u para i naddrzavno koje opstoji kroz sve promene i upravlja stalnoscu ciljeva . Takva istorija je konspirativna i nerazumevanju funkcionisanja institucija odgovara njihovo izmestanje u tajnovitost van slobodne volje gradjana, pa je takva istorija sukob nametnutih volja od kojih ni „nasa“ nije sustinski „nasa“. Zato je objasnjenje tudjom voljom logicno!Ovo je istorija slabe volja koja se prepusta tudjoj volji, stranoj ili „nasoj“!
@Charlie Big Potato
Фурсов у првом реду говори о природи руске власти, доказује да њој нѣма сличне ни на Истоку ни на Западу. Он већ четврт вѣка пише научне студије на ту тему. Ту власт он назива “центроврхом” и њен развој прати од почетака руског ослобађања од Златне хорде. Објашњава у чему се састоји њена оригиналност (она по њему, на примѣр, никад нѣје била политичка, осѣм у два кратка наврата – на размеђу прошлог и прѣтпрошлог вѣка и послѣ распада СССР, што је заправо означавало њено распадање). Објашњава зашто је Русији потрѣбна управо таква, а нѣ нѣка другачија власт. Залаже се да Руси најзад своју историју почну мѣрити сопственим, а нѣ туђинским аршинима, који су се у руској елити већ толико распространили да угрожавају и опстанак руске цивилизације. Тумачење сопствене историје управо значи прѣпуштање туђој вољи.
Колико ми је познато, ми на српском језику још нѣмамо ниједну Фурсовљеву књигу. Ни његове студије нѣшто нѣсу прѣвођене. У прѣведеним чланцима које читамо имамо тек фрагментарно прѣпричане и сажвакане за широку публику дѣлове, детаље тѣх Фурсовљевих идеја. Тако су и у овом случају два његова краћа, тематски сродна чланка, слѣпљена у један.
Заинтересовани могу погледати и овај, нѣдавно прѣведени Фурсовљев чланак на тему особености руске елите и њене садашње кризе: http://sloven.org.rs/srb/?p=23719 Можда и понѣшто од рѣченог у горњим Фурсовљевим текстовима сагледају у другачијем свѣтлу.
@Gremline,
Vi, stari unistitelju saveznickih aviona! U Vasu cast, preimenujem se u Foo fighter!
Elem, zasto je Rusiji potrebna takva vlasna organizacija koja se, NEOSPORNO, i to je JEDINO NEOSPORNO TACNO, RASPALA u socijalizam, a onda i u jelcinizam, a sada je buckuris putinizma i liberalizma i ko zna cega jos (vidim da su najbolji sa islamom:))), sta kaze Fursov? Kako on objasnja da se sa obnovom obnavljaju razlozi zbog kojih je sada neophodna obnova? Verovatno da su on i sadasnji Rusi mnogo pametniji, pa im se nece dogoditi da sa obnovom obnove razloge propasti onoga sto se obnavlja! Naravno da kao i svi “obnovitelji” ima problem da objasni zasto obnavljati nesto sto je vec propalo i kako spreciti da opet ne propadne (pitanje refleksivnosti “obnove” je vec kompleksnije, mada jeste deo sprecavanje obnove razloga propadanja i politike secanja zvane, kod Fursova, vlastito tumacenje, e, sada ne znam da li je i tumaceno vlastito, jer se objasnjava kao tudja volja, pa zato navodnici, “vlastite” istorije. I kakvo je to vlastito tumacenje istorije, koja je vec proglasena za tudju volju?) ! Posto na to nema odgovora, onda tudju volju treba izmestiti “iza” u paraistoriju, pa onda, a TO JE KLJUCNO, DRZAVU U PARADRZAVNOST, da se sadasnja drzava, oni “iznad” ne bi dosetila :))))) Iz termina “vlasno-organizaciona”, vidi se da se ne radi o re-konstrukciji, vec konstrukciji, ali tu ni nema neke razlike.Rusi su tumacili istoriju, i ne samo svoju, kako hoce i u socijalizmu, pa im to nije nista donelo. To sto on socijalizam oseca kao tudjost je uslov konstrukcije nove proslosti, a zapravo simptom otudjenost od istorije i slobode.Bolje da se pita kako je bilo moguce da vlasno-organizovana Rusija postane drustveno-politicki SSSR.
Paranormalne istorije povezuju kontinuitet i diskontinuitet izmestajuci istoriju u parauniverzum tajnih drustava, a sa njom i drzavu u paradrzavu, to je neodvojivo, kojima se pripisuje kontinuiranost kroz istorijske promene. Kod Fursova to je objasnjenje stalnosti ciljeva Zapada, jer kao Rus, nema pojma sta je institucionalnost, pa tako ni veza izmedju stalnosti i promene, vec zna samo za licnu vlast, odnosno tudju volju onih iznad, a sada pripisanu tudjoj volji Zapada i tudjoj volji, ne onih iznad, vec onih iza, da se ne dosete ovi “iznad” u samoj Rusiji! Ideje kontinuiteta i diskontinuiteta u istoriji su davno objasnjene, Fursov кандидат исторических наук с 1986 u SSSR-u, bi to trebalo da zna, ali se pravi da je zaboravio, a zaborav je osnova “obnove”!
Elem, ovo izmestanje istorijskih uzroka “iza” je direktna posledica skrivanja onih “iznad”, pa je iz jezika paranormalne istorija nestao “kapitalista”, vec je on, najprimitivnije moguce, sveden na licnost, npr. Bil Gajts, i licne motive, umesto kapitalistickih zakona profita, eksploatacije i otudjenja, sto je razumljivo, jer su i Rusija i Srbija kapitalisticke i to brutalno oligarhijske drzave! Lepo je sto se istorija shvata kao delo ljudi, takodje je lepo sto se shvata da je ona delo nametanja volje ljudima od strane ljudi, nije lepo sto se sve izmesta u paraistoriju i paradrzavu, pa ostaje pitanje sta je sa ovom istorijom i drzavom (logicka teskoca ovakvih objasnjenja koja podvostrucuju stvarnost)
Jugoslovenstvo, titoizam, fursovizam, milodjukanizam su najbolji dokazi sta biva kada imamo svoju istoriju sa svojim tumacenjima. Naravno, ovo (da li tumacenje ili tumaceno ???) se objasnjava voljom Engleza, Vatikana, Kominterne, Becko-Budine-Pestanske skole, masonima,iluminatima, rozenkrojcerima, Sionskim prioratom, Bildeberg grupom, Koka-kolom i cudovistem iz Loh Nesa (i svemu tome mi smo imali da suprotstavimo samo pukovnika Radisica i Grupu 69, pa nije slucajno sto smo tu gde jesmo :)))), SAMO SE MILOGORSKA ISTORIJA OBJASNJAVA SVETOSAVLJEM :))))))) jedino niko da objasni sta su imanentni uzroci (strukturalni, nije isto kada cekicem istom silom udarite staklenu casu i gvozdenu plocu) koji su dopustili da se ta spoljasnja volja ostvari. Kada bi objasnili, onda bi objasnili i SADASNJE strukturalne slabosti, a to niko ne zeli i jos gore, STARE vrline KOJE TREBA OBNOVITI se ne bi pokazale tako vrlim !!!! Kapirate kakve sve blagodeti donose paraistorije i zasto u Srbiji koegzistiraju Haplo Srbi i gradjanisti (oliceni u dvojnoj licnosti Vucica velikosrbina i europejca, sada znate i zasto je toliko politicki jak) ili u Rusiji liberali i putinovci, Putin i Nabiulina (posto je Medvedev sada anti-liberal :)))))
@Foo fighter
Све о чему говорите спокојно се може приписати истраживачима попут Олега Платонова, или Ратибора Ђурђевића, Спасоја Влајића нпр. код нас, али никако Андрѣју Фурсову. Далек је он од баналне конспирологије и кукања на злу туђу вољу и силу. Менѣ он оставља утисак озбиљног философа, социолога историје. Све је код њега битно: географија, економија, клима, статистика, историјски контекст. Строго научни апарат, провѣрљиве чињенице и оригинални закључци, с којима се може расправљати, али им се нѣ може подсмѣвати. Његова концепција историје далека је од сваког сањарства, импровизација. Мана му је што, за разлику од многих научника, своје идеје умѣ исказати на жив и занимљив начин:-))) И да, никакву обнову Фурсов нѣ проповѣда, зато што се у историји ништа нѣ може обновити – то је једна од његових основних поставки. Феудализам је мртав, капитализам и комунизам такође. Настаје нѣшто ново, а шта управо – нѣ зна ни сам Фурсов. Оно што је живо јесу процеси у разним друштвима, кроз чије проучавање он покушава доћи до нѣког одговора.
Наравно да значајну пажњу удѣљује утѣцају Запада, природи западне цивилизације. Био би неозбиљан да то нѣ ради. Рѣч је о култури која је истрѣбила читаве цивилизације и народе, вѣшту у испирању мозгова одабраних противника. Нѣма тачке на планети на коју нѣсу ставили своју шапу и са Западом мора рачунати сваки народ коме је стало макар до голог опстанка. Сви ми на својој кожи, читавог живота осѣћамо сву погубност западног дѣловања. Можда због тога од овог аутора прѣводе махом текстове који се тиме баве. Код Фурсова је то ипак тек једна страна ствари, он је далек од опсѣднутости западном свемоћју, његов утѣцај, врлине и слабости покушава да сагледа у најширем могућем контексту. Али кога у Србији занимају приче о Златној хорди у Русији, узроцима сукоба Ивана Грозног с бољарством или појаве црквеног раскола, настанка крѣпостног права? Нико то нѣће читати. Јер се нѣ тиче “сматрања” која већ имамо и за која само тражимо потврду. (Посрѣдан доказ је и чланак на који указах у прошлом коментару – једва стотинак прегледа за 50 дана од објављивања! Остали његови чланци за исто врѣме достизали су на хиљаде прегледа). Историјски контексти и паралеле, упоредан развој власти западног и руског типа у понуђеном кључу и штошта друго тако остају изван нашег видокруга. О чему и на основу чега онда судимо?
@Gremlin
Ja na osnovu tekstova na “Stanju stvari’, na osnovu kojih ni nemam zelju da se dublje upoznajem.Ovaj, konkretno, je uzasan, pun protivrecnosti, “nasa tumacenja istorije”, zapadna organizacija redova… Neki raniji o “novoj nauci”, “kognitivizmu” (takodje zapadna ujdurma, o kojoj sam, kao revoluciji u saznanju, citao jos kao klinac u “‘Galaksiji, posle ucio na faksu, a onda kod Fursova nasao kao neko “cudo”) samo su opsenarstvo, kao i ovaj tekst!
Dzaba kucanja svih oni reci :((((((
Mozda pesma bude jasnija
Fursov – nova nauka
Katasonov – nova ekonomija
Dugin – nova ideologija
Panarin – nova naddrzavna organizacija
Leva, leva, leva !
Фуфајтеру,не припадају поменути истом реду. И да,нема више лева,десна. Само као повод за размишљање. Много је топло за даљу разраду.
П.С. Фурсов је озбиљан зналац
@Foo fighter
У најкраћем.
Већ због географског простора који Русија заузима и клими која на њему влада, руску државу је одувѣк одликовао врло низак ниво вишка производа. Зато руске елите никад по богатству нѣсу могле да се мѣре са западним. А са Западом од XVI вѣка Русија се све више прожима, он умногоме постаје све више примѣр за углед. Најпрѣ за руске елите, склоне томе да своје сиромаштво у односу на западне колеге потру тлачењем сопственог народа до потпуног (само)уништења.
Проблем први уочава цар Иван Грозни, и по савѣту једног мудрог православног монаха одлучује да елиту стави на “државне јасле”, умѣсто да јој и даље дѣли земљишне посѣде. Тѣм прѣ, што већ нѣје готово ни остало шта да се дѣли, па би проблем само растао. Тако је створена тзв. опричнина, а Иван Грозни постаје први самодржавни цар.
Самодржавни цар вам нѣје тамо нѣки краљ, император или падишах, напомиње Фурсов. Он је цар-самодржац и њему нѣма сличних владара. И апсолутистички владари, и диктатори се покоравају нѣким законима. Одлика самодржавног цара је да је његова власт надзаконска и ванзаконска, ничѣм нѣ ограничена. Њена главна својства су револуционарност и волунтаризам. Она је и настала револуционарним путем. Самодржавље је у суштини – замрзнута револуционарна власт. Елите увѣк теже да је свргну и замѣне собом. Срѣдњи слојеви и широке народне масе је увѣк бране. Нѣ из љубави, већ из нужде – цар им је једина брана од угњетавања елита. Народ је тога дубоко свѣстан, зато у њему нѣма ни трунке “ропског менталитета”, какав му приписују они који на ствар гледају кроз западњачке наочаре. Бојари су на крају уништили Рјуриковиће, али је самодржавље спасло управо ниже племство и трговачки сталеж – тадашња срѣдња класа – уз помоћ народне војске.
Три кључне фигуре у развоју руског самодржавља су Иван Грозни, Петар Велики и Стаљин. Комунистички генсеци су такође владали као самодршци. Форма самодржачке власти се мѣњала, али је њена суштина кроза све историјске потресе остајала иста. Фурсов ту даје један врло чврсто заснован узрочно-послѣдични низ. Као и у случају елита, гдѣ имамо три основна ступња-периода: бојарштина-племство-номенклатура. Сваки слѣдећи облик владајућих елита имао је мању моћ и лично богатство од прѣтходног. И тако даље.
Од какве користи Србима могу бити овакви Фурсовљеви увиди?
Најпрѣ као отрѣжњење онѣм прѣтѣраним русољубима, спремним да од Србије направе руску губернију. Или републику, свеједно. То би била чиста катастрофа, јер Срби имају потпуно другачије државотворно искуство. Колико нам је туђа и далека власт западног или кинеског типа, толико нам је туђа и она руског, без обзира на духовну блискост. Руса се морамо држати, али уз очување сопствене самосталности. Људи попут Фурсова ће нам у томе увѣк бити савезници: он сам тврди да су Срби, осѣм Руса, једини словѣнски империјски (=државотворни) народ: http://sloven.org.rs/srb/?p=7583 Нѣ далеко бројнији Пољаци, нѣ Чеси, него баш Срби. На нама је да осмислимо уређење своје куће, али полазећи од сопствених потрѣба, а нѣ од искустава туђих нашем духу. Ко се код нас озбиљно бавио теоријом српске власти? Слабо размишљамо о томе.
А можда нам нѣка разрађена концепција власти и нѣје потрѣбна колико мало више љубави према Отаџбини? Слѣди лично запажање, које нѣ мора бити тачно, али можда врѣди да се о њему поразмисли.
Власт у немањићкој Србији била је организована да кажемо “степенасто”, у најгрубљим цртама: владар (такође “самодржац”, али сасвѣм другог типа од руског), државни савѣт у виду “велике господе српске” око владара са својим “министарским” дужностима, па даље властела по областима, градовима и селима.
С Карађорђевим устанком ово устројство као да је прѣсликано у новим условима: врховни вожд-“правитељствујушти совѣт”-челници по градовима-сеоски кнежеви.
Гледајући расуло тек створене југословѣнске државе, Арчибалд Рајс у свом чувеном завѣштању Србима, прѣпоручује да државу уредимо као модерно прѣдузеће: краљ као генерални директор, доживотни сенатори, бирани од угледника из редова свѣх еснафа у својству “борда директора”, и тако даље с “пословођама” и нижим савѣтима по областима, градовима итд. Опет “исто то, само мало друкчије”, у складу с приликама тог доба.
Ни Карађорђеви устаници, ни Арчибалд Рајс нѣсу појма имали о давнашњем устројству Србије, па су опет нѣкако спонтано дошли до врло сличних рѣшења. Теоријски свакако нѣсу били потковани, али су изгледа, љубави према овој земљи и народу имали кудикамо више од нашег поколѣња. Нѣкако нѣ вѣрујем у случајности, па ову подударност радије тумачим на тај начин.
Русија мора да васпостави друштвени систем достојан човека као Божијег створења.
Свакако, социјализам, чврст (челичан!) и справедљив систем односа, али оплемењен благодаћу и истином Христовог учења.
Зато није случајно да се лик Јосифа Висарионовича повремено појављује као фрескописан.
Неки ово презриво тумаче и одбацују као — примитиван израз злокобне жеље за повратак на идолатрију и страховладу. Не виде да је то знак почетка озбиљног и дубоког историјског преображаја у свести руског човека.
Јер, надасве Стаљин (треба да) је симбол победе над фашизмом, у титанској борби која је однела 28 милиона живота (на страни СССР-а), као и симбол потенцијалне снаге и величине социјалистичког друштва и државе.
Као таква, ова симболика не сме и не може бити избрисана, не само из народног колективног памћења, него је немогуће да се органски не угради у будућност Русије (и света).
Али, потребно је да се у будуће селективно уграђује оно што је историјски било позитивно, велико, и спасоносно, оно најбоље што је до садашњости преживело (макар само у сећању) а што су градили Кнез Владимир, Иван Васиљевич, Петар Први и династија Романових…
Спој централне, привлачне, кохезивне силе организовања, управљања и вођења (самодржавље?) са људским системом односа облагодаћених науком Христовом је историјски позив који је Русија делимично испуњавала.
Није успела, има десетак векова, при чему се као увек присутан кроз године и епохе провлачи злодух суровости, оличене, на пример, у спахији чији су се материјално (!) богатство и утицај мерили бројем “душа” које је поседовао, или вишедеценијском комунистичком масакру и терору над недужнима…
Капацитет руског народа за трпљења муке, бола и неправде је у великој мери “кривац” што су се тешка кола историје ломила искључиво преко мужикових леђа (до 1917-те).
Дубина страдалничког карактера руске историје и цивилизације се може мерити само са богатством стваралачких талената које им је Господ даровао.
Богочовечански је пут спасоносни, и Господ је стваралачке способности даровао да се тај пут нађе и на њему остане. На руском народу, више него на другима, ова улога је непосредна, историјска.
Где је пут Христов, ту етничко и национално одлази у други план. Не нестаје, јер не може и не треба, али се Христом оплемењује и испуњава. Циљ није крај историје, него почетак вечности. Тако да циљ није “царство изобиља” на земљи, него програм светске аскезе — борбе за “Царство Небеско”.
И на крају, ако се аутор следећег навода (и не) може сматрати философом, ваљало би га послушати у његовом покушају преформулисања задатка његове професије — који више “није тумачење, него мењање света”.
А ево, свет се управо мења ових дана — за сада, у границама Украјине…
@Gremlin
“Vlasno-organizaciona” se moze primeniti na anticke drzave. I Platon i Aristotel su drzavu izjednacavali sa organizacijom vlasti. Kod Rusoa npr. drzava je nacin na koji se donosi zakon, a to je republika, individualno izjasnjavanje svakog gradjanina (zato Svajcarci (Ruso je ziveo u Svajcarskoj) imaju stalno referendume), zato republika moze biti i monarhija, jer se monarhija vidi kao organizacija izvrsne vlasti, a vazna je samo zakonodavna! Fursov nije dobro osmislio ni taj termin!
Rekao sam da Fursov ne zna za institucije, vec samo licni oblik vladavine. Zato mu trebaju “redovi”, dakla paradrzavnost, jer je i njegova konstrukcija paralelna stvarnosti.Rekao sam da je to konstruktivisticka teorija, jer samo pojmovna konstrukcija moze Groznog, Staljina i Petra da uvede u isti proces i prikrije sovjetski diskontinuitet i njegov uzrok (zato i postoji pojmovni aparat koji ubistvo Romanovih odmah nivelise pojavom Staljima koji uspostavlja kontinuitet. I to metodoloski razotkriva da se radi o konstrukciji koja nema veze sa realnoscu, jer su potrebne licnosti sa svojim licnim svojstvima da dopunjuju pojmovnu konstrukciju (Hegelu i Marksu, pravim filozofima istorije, to se ne bi moglo dogoditi)). Naravno, kada imate takav kontinuitet koji ne postoji, kljuc istorije je licnost, ili pradarzavnost, pa su odstupanja samo licne slabosti. Da je Staljin poziveo 170 godina, kontinuitet bi bio odrzan, sto je najprimitivniji pojam kontinuiteta neke drzavne organizacije.Drzava je odnos vodja-boljari, vodja-nomenklatura, Putin-oligarsi, naroda nema nigde, otuda navika da ga trose nemilice po ratovima, pa danas, kada se plase da mobilisu i rat u Ukrajini ide kako ide (a taj strah od naroda, to je znak, doduse negativni, demokraticnosti i ispraznosti Fursovljevog pokusaja da od prisluskivaca po vojnim kantinama napravi kontinuitet Grozni-Veliki-Celicni-Prisluskivac).
Elem, ova rasprava potseca na raspravu sa Haplo Srbima oko autohtonizma u istoriji. S jedne strane ja sa principijalnim pitanjima koja razotkrivaju mehanizme pojmovne konstrukcije i ideoloskih ciljeva, sa druge strane unutarteorijska zatvorenost i “cinjenicki” (posto se ne zna sta je cinjenica unutar jedne teorije) primeri.
Fursovljeva istorijska konstrukcija je losa vec na povrsinskim pojmovima, mozda je nova nauka i kognitivizam spasu (imamo i mi profesore “kognitivnog kapitalizma” – Viseslava Simica i onog bradonju sa kosicom.Kognitivizam tvrdi da je percepcija teorijski otvorena i da ucenjem mozemo nauciti da vidimo npr. suncevu svetlost kao snop cestica ili kapitalizam kao bezalternativnost. Tako bi mogao da omoguci da i istoriju vidimo kao Fursovljevu konstrukciju, ali to pre cini drzavni teror nego “nove nauke”:))))))
@Foo fighter
Руска власт се „нѣ своди на државност, мада она има димензију државности“. Ви кажете – парадржавност.
Цѣну институција овдѣ у Србији мислим да сви врло добро знамо. По мѣри слѣп(ач)ког и безусловног њиховог „побољшавања“ по западном рецепту (читај: налогу) текло је и њихово разарање.
Колико те исте институције врѣде у њиховом „родном мѣсту“ – на самом Западу – мислим да послѣ тзв. корона-пандемије и нарочито послѣдњих дешавања око Украјине такође види чак и слѣпац – само уколико нѣје баш залуђен бајкама о демократији и „америчком сну“.
Народа никад нѣје било нигдѣ. Управо гледамо каква је стварна цѣна „народа“ у колѣвкама западне „демократије“. Већ се отворено разматра колико га трѣба истрѣбити зарад „одрживог развоја“. Ништа ново, само је људождерство огољеније него икад. Сужене су могућности за пљачкање других, враћамо се гуљењу својих.
Шта ћемо с овѣм питањима? Јесу ли довољно принципијелна?
Да, у терминологији је проблем. Потрѣбан је, изгледа, и нов појмовник. Овај чију погрѣшну употрѣбу приписујете Фурсову потпуно је лишен смисла. Љуштура без садржине. Зна иначе Фурсов одлично шта су то институције, само што, за разлику од Вас, допушта могућност да оне нѣ морају бити створене по једном калупу да би нѣко друштво заслужило назив цивилизованог.
Национална држава умире (Фурсов). Рецепт је мање-више исти свуда у свѣту и нѣје домаћег порѣкла. Наслушах се и начитах јалових обашњења узрока тог разарања државности. Фурсов ми је прѣдложио тумачење које ми се засад чини најсмисленијим. Ни мање ни више од тога.
Своје виђење совѣтског историјског раскида („дисконтуитета“) је такође дао на свом мѣсту без икаквог „прикривања“ које му приписујете. Као и због чега сматра (и нѣје у томе усамљен) да је СССР прѣдстављао логичан продужетак ранѣје Русије. У једном раду из 2008. (пар ставки из њега сам и горе цитирао) је тачно прѣдвидѣо почетак ломова у редовима руске елите. Они су се подударили с ратом у Украјини. Прѣдложио је нѣколико сценарија разрѣшења – један од њих допушта чак ишчезнуће Руса као прѣдставника бѣле расе. Сваки је скопчан с озбиљним ризиком од нове смутње, грађанског рата. Никаквог додворавања, никаквог улѣпшавања, како му Ви спочитавате. Са суштинском оградом да је врло нѣзахвално ишта прогнозирати јер је прѣвирање свеопште.
Понѣшто од његових прѣдвиђања се већ остварило. Фурсовљева „конструкција“, дакле, ради. У коликој мѣри – врѣме ће показати. По менѣ, врѣди ослушнути шта говори. Нѣ искључујем да има проницљивијих и „научнијих“ од њега у тумачењу саврѣмене ситуације, па ћу Вам бити захвалан ако на њих укажете.
Свако добро!
@Gremlin
Ne zna Fursov sta su institucije, jer ih u Rusiji i SSSR-u nikada nije ni bilo. Na osnovu nase i ruske demokratije i nasih vesti o stanju Zapada (cak i danas, iako imaju beskonacno razvijenije institucije i demokratiju od nas, o Rusiji da ne pricam, tamo se odrzavaju protesti, a ovde…) izvoditi neke zakljucke o demokratiji (vec Vas vidim kako objasnjavate Englezima kako kod njih nema demokratije i treba da uvedu svoju verziju fursovizma (dok Fursov osniva redove po ugledu na Zapad :)))) Inace, ima takva rasprava i u hokeju na ledu, samo je ociglednije gluplja, ne treba uzimati od drugih, treba razvijati svoju skolu, pa pocne rasprava o razlici izmedju sovjetskog i ruskog hokeja, ali nema Fursova da izmisli istorijski kontinuitet i nepostojece rezultate. Svu “novu nauku” koju Fursov izmisli, ja cu da pojedem, obecavam!
Elem, raspravljati se oko necega sto je za nekoga genijalno, a za drugog glupost je besmisleno, jer tu nema nekih dodirnih tacaka. Ipak, zapamtite, smejao sam se Panarinu, Duginu, Katasonovu (da ne pominjem par bivsih “heroja” na ovom sajtu), smejacu se i ovom “geniju”!
Ne mogu da Vam pozelim svako dobro, jer bi to bilo zlo za svakog demokratskog i slobodnog coveka u Srbiji, a verovatno i sire. Dakle, budite zdravi i imajte para!