Свети кнез Лазар био је подстрекач буне и у разуму Гаврила Принципа. Да је прва инспирација младобосанцима видовданска традиција, најбоље илуструју речи истражног судије у процесу против младобосанаца
Адам Стефановић: Кнежева вечера (1871)
„Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим – Свети Косовски Кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.“
отац Јустин Поповић
Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава био изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небесном, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, временом вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и уметност, и философију.
Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и слобода, и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства јесте суштина наше лазаревске вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свим световима.
Сваки косовски витез давао је оно што је најдрагоценије на земљи – живот, ради онога што је најдрагоценије на небу – ради правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих вођа, драгоценије и од најдрагоценијег на земљи јесте слобода и небеска правда, јер на њој и ради ње земља стоји и постоји; приволевши се небеском Царству, косовски су мученици жртвовали себе за небеску правду, и тиме везали земљу са небом.
Срби су слободу вековима схватали као самосталност, право да по сопственој савести, без самозваних, наметнутих тутора, одлучују о сопственој судбини. Одлучност да ту слободу одбране, а не жеља за освајањима, водила их је у толике ратове и страдања.
Свети кнез Лазар био је велики подстрекач буне и у разуму Гаврила Принципа. Да је прва инспирација младобосанцима видовданска традиција, најбоље илуструју речи истражног судије у процесу против младобосанаца, Леа Пфефера који је записао импресију:
„Принцип је био пророк и апостол, који се жртвовао за своју идеју; али Сарајевски атентат није био само дело појединца или неколицине – он означује почетак покрета целе нације која раскида и задњу карику на ланцу да би се ослободила и постала независном.“
Појам светог Кнеза и Гаврилов принцип је урастао у сваког од нас, јер је на Косову, као и у Сарајеву, свети Кнез, а и Гаврило, обранио најважнији духовни и национални принцип. Нису они ишли да отимају туђу земљу, већ да бране своју. Не да тлаче туђу слободу, већ да бране своју. Не да намеће своју веру другима, већ да бране своју. Стога је српски народ од најстаријих времена исказивао јасну опредељеност да ствара слободарске и духовне вредности које превазилазе ниво чисто физичког постојања. На тај начин је он своју стварност чинио слободарском и духовном у мери која и нас данашње и те како обавезује.
Аутор је правник (Катедра за правну историју)
Categories: Аз и буки
Одлично. Још само дела. Ако ми дозволимо мега прајд из овог или оног разлога… нема ту више шта да причамо.,, Који Мене љуби Реч Моју држаће.,, Амин.
Ово је део дуже истините приче са наравоученијем. Недавно сам био у једном интернационалном друштву, истина без Американаца и Руса али са једним правим Енглезом из Јоркшира, са којим је отпочело испијање пива. Овде небитно, али узгред, један од ређих про-српски оријентисаних, који зна нашу историју боље од већине наших историчара, коме бих дао првенство да заступа српску ствар, не само због енглеског већ због одличне селекције аргумената и одсуства претераних емоција (нпр када се прича о Јасеновцу).
Елем, завршавали смо разговор о Гаврилу Принципу када нам се придружио један па још један пивопија. Онај први је такође био Енглез (али онај ‘нормални’) од кога смо чули да је студирао немачки у граду Тријеру и да пише нешто о светом Џерому, који је својевремено такође посетио Тријер. Испоставило се да је онај други, Луксембуржанин, бивши Немац, који се родио у том истом Тријеру, ту близу преко границе. Та случајност је била интересантна и обојица су испричали своје тријерске приче од којих је ова друга била заиста интересантна пошто је укључивала и Карла Маркса такође рођеног у том граду и који је играо шах са дедом његовог деде. Прескочићу овом приликом те две приче и испричаћу своју. Мене је за Тријер претходно везивало само пар флаша мозелског вина које сам некада давно негде попио али сам у тренутку инспирације решио да испричам нешто што би све случајне саговорнике повезало. И ја сам попут њих почео од историје а ово је врло ‘дајџест’ СтСт верзија.
+++ (Први део) Тријер је био једна од четири римске престонице у којој је владао Константинов отац, Констанције Хлор, један од римских императора у Тетрархији. Тријер је такође претходно био и престоница Констанцијевог таста, Максимиана, који је био ко-император са Диоклецијаном. Узгред, Диоклецијан, познат и као ‘проклети цар Дукљанин’ је био први император који се добровољно повукао са положаја и почео да гаји купус у сремском селу Мартинцима. Запамћен је као прогонитељ хришћана, који је осудио свог војника, светог Георгија (и своју жену Александру) на смрт. Упркос позивима није хтео да се врати на престо, већ је поставио као своје наследнике два Аугуста, Галерија и Констанција. То је била Тетрархија коју су још чинила два Цезара. Император Галерије је био Диоклецијанов зет који је Костантина сматрао за конкурента и покушавао да га елиминише. Изазивао је Константина да се као гладијатор бори са дивљим зверима.
И заиста, Константин се борио са лавом и пробо га својим копљем. Ипак је постао свестан да је у опасности и да мора да бежи од Галерија. Његов болешљиви отац, са којим није био у добрим односима јер је оставио његову мајку, га је позвао да му се придружи у рату са Пиктима на северу Енглеске. Константин му се придружо али му је отац тамо умро у главном граду Јоркшира, Јорку. Легије његовог оца су га извикале за новог Аугуста. Тако је Константин наследио очеве легије и вратио се у његову престоницу Тријер. Галерије је добио писмо од Константина који га је обавештава да по закону он наслеђује титулу Аугуста. Био је толико бесан да је спалио и писмо и самог доносиоца.
Да би предупредио Константина, прогласио је за два Цезара, свог сестрића Дазу Максиминијуса и свог саборца Севера. У међувремену се његов зет Максенције, који је био владар Италије, одметнуо од њега. Галерије је послао Севера са војском али је овај захваљујући Максенцијевом оцу Максимиану поражен а касније и погубљен. Максимиан је био и отац Теодоре, друге жене Констанцијеве и маћехе Константинове. Максенције је прогласио свог оца за ко-императора. Аугуст Галерије је покушао сам да нападне свог зета али се једва спасао. Пошто је у том тренутку било шест императора, који су претендовали да владају, одржан је састанак са пензионисаним Диоклецијаном и одлучено је да Ликиније постане Аугуст, коме ће Константин бити Цезар а Галеријев Цезар ће бити Даза Максиминијус. Овај последњи се није сложио већ се прогласио за Аугуста. Не желећи више да буде једини император, Галерије, рођени Зајечарац, је остатак живота провео мирно и сахрањен је у оближњем Гамзиграду који је сам градио…. (наставиће се)…
+++ (Други део)
Император Максимиан, који је удао ћерку за његовог оца, је понудио Константину своју другу ћерку Фаусту за жену и још да га подржи за Аугуста. Константин је оженио Фаусту. На састанку са Диоклецијаном је ипак унапређен Ликиније али је Константин остао само Цезар. Максимиан је остао без положаја и без прихода. Зато се побунио против свог зета Константина и покушао да преузме његову војску. Сазнавши за то, Константин се вратио из Енглеске у потеру за својим тастом Максимијаном. Није га нашао у Лиону али га је стигао у Марсеју. Таст му се предао, зет га је помиловао и сугерисао му да изврши самоубиство што је Сремац и учинио.
Максенције је хтео да освети очеву смрт и прогласио је рат са Константином. Да би га предухитрио, Константин је предложио Ликинију савезништво и понудио му своју полусестру Констанцу за жену. Са друге стране, Даза Максиминијус је предложио савезништво Максенцију. У великој бици на реци Тибар код Рима, Костантин је победио Максенција који се удавио у реци. Легенда каже да се Константину указао крст на небу и да је чуо глас ‘овим побеђуј’.
Ликиније је у међувремену победио Дазу у Малој Азији. После те победе је погубио Северовог сина, Флавија Севериана и Кандидиана, сина свог друга из детињства, Галерија. Такође је наредио погубљење жене и кћери цара Диоклецијана, које су побегле са Ликинијевог двора пре него што су откривене у Солуну. Константин и Ликиније су постали ко-императори. На свадби у Милану, где је Ликиније оженио Константинову сестру, заједно су донели Милански едикт којим се легализује хришћанство. Убрзо је избио грађански рат међу њима. Наводно је Ликиније хтео да преузме власт само за себе и спремао атентат на Константина.
Ликиније је именовао Валерија Валенса за ко-императора, уместо Константина. Водили су две битке, помирили се, прогласили синове за Цезаре а Ликиније је погубио Валенса, којим је хтео да замени Константина. После неког времена је поново избио рат међу њима. Ликиније је именовао новог ко-императора Мартинијана и покушао да ангажује Готе у борби против Константина. У одлучној бици међу њима Ликиније је имао 120 хиљада а Константин 105 хиљада војника. Константинов син, Криспус, је поразио Ликинијеву флоту од 350 бродова а Константин је победио у бици код Цариграда.
Ликиније је побегао са 30 хиљада војника али се убрзо предао јер је његова жена, а Константинова сестра, обећала да ће бити помиловани. Ликиније и Мартинијан су помиловани али се Константин, сумњајући да Ликиније наставља са завером, касније предомислио и Ликиније је обешен. Нешто касније је и његов син Ликиније Млађи, Константинов сестрић, под сумњом да спрема заверу, такође убијен баш као и Мартинијан. Константин је постао једини император поново уједињене римске империје. Његова мајка је посетила свету земљу и пронашла крст на коме је разапет Исус. Дан када је дотакла тај крст се слави у целом свету као Воздвиженије Часног Крста (The Exaltation of the Holy Cross).
Од више верзија зашто је Константин погубио свог сина Криспуса из првог брака, вероватнија ми је она да је то резултат интриге од стране његове друге жене (да би рецимо обезбедила престо за своју децу) него због афере двоје вршњака. У сваком случају, када је Константин схватио и њу је дочекала иста судбина.
Пет година после Константинове смрти је рођен Св. Џером, код нас познатији као свети Јероним. Познат је као први преводилац Библије на латински која је још увек у службеној употреби, као главни кандидат за папу јединствене хришћанске цркве. Није изабран због пргаве нарави. Сматра се за једног од четири највећа свеца Католичке цркве а светац је и у Православној, Протестантској и Англиканској цркви. Посетио је Тријер и неко време провео у том граду. Рођен је у истом месту где и Гаврило Принцип.
Тиме смо се вратили на сам почетак наше приче. Зашто је ова прича интересантна за саговорнике али и вероватно и за многе СтСт читаоце? Зато што су у овој истинитој причи сви поменути, од Констанција до светог Јеронима, били Срби. Од Ликинијеве лозе су потекли Немањићи.
Шта је наравоученије ове смс приче? Када сам је и сам прочитао на папиру, одустао сам од њега јер ми се учинило тривијалним. Остало је само питање, које можда може баш то да буде, какав је то народ који се одриче овакве своје историје? И ради чега? Какви су то мислећи људи тог народа које не можеш померити из њихове учмалости и мазохистичког ћутања?
Од многих детаља у претходној причи један споредни ми некако остао упечатљив. Какво су то заједничко детињство имали мали Ликиније и Галерије, каква су им била права имена, којих игара су се играли, да ли су заједно чували овце, пецали на Тимоку, да ли су се довикивали, певали чобанске песмице, брзалице и псовали један другом мајку на латинском?
Константин је 300-310 г.н.е, изградио хришћанску цркву Аула Палатина, Константинову базилику у Тријеру која је и сада тамо. Може се сматрати и једном од првих српских цркава.
https://www.google.com/search?q=aula+palatina+basilica+pictures&rlz=1C1GCEA_enAU1013AU1013&tbm=isch&source=iu&ictx=1&vet=1&fir=IlYUt2c74tiyAM%252CAaTWUdjoIe0v8M%252C_%253BpBStsbJqXYvnRM%252C4232z9hFBQPJ5M%252C_%253BiY7qVeDYPJW-lM%252C24KGgJ3EiFVJkM%252C_%253BQIbH2-O1Gxx-9M%252C24KGgJ3EiFVJkM%252C_%253B5baY07sgthlxXM%252CHliXdH4_f3OJYM%252C_%253B-ncsWdSRqpipJM%252CvUJrm0tHWG3E8M%252C_%253B-2tJFsPpIb9RKM%252CRnQ3mY00ePKFKM%252C_%253BzecrhDLIQE6V5M%252CvUJrm0tHWG3E8M%252C_%253BZl-GqKDQcbswnM%252C3tVs3HA7JnnlSM%252C_%253BOivzASHm-DYR-M%252Cenj7PaPe0N_zRM%252C_%253BnP9qeEFvMWSHjM%252C3tVs3HA7JnnlSM%252C_%253B0762OCTlzOWMhM%252CWDdA7hgnw03CsM%252C_&usg=AI4_-kR-Wdd17jg647bteeTmxU0SIh3mLw&sa=X&ved=2ahUKEwjMrIyMgOT4AhU_RmwGHa1sCXkQ9QF6BAgDEAE&biw=1920&bih=969&dpr=1#imgrc=IlYUt2c74tiyAM
@Дисање на трску
Коначно на ћирилици!!!
@Дисање на трску
Дубок наклон и благодарност за лучезарне коментаре ! Да, у праву је @ Марко – на ћириличном писму, то је већ поезија…
@Дисање на трску
Хвала што сте поделили са публиком на СтСт ове детаљне (иако скраћене) историјске анегдоте, тим пре што се ове теме врло мало уче у школи. За нас које занима детаљна историја, поготову скривена (не мислим на езотеричну него на скривену из политичких разлога), било би врло корисно знати из којих примарних извора долазе ове информације, а да не би били оптужени за шарлатанство.
Три главна питања:
а) Где се у званичним књигама може наћи опширнија верзија сукоба око тетрархије, од Диоклецијана до Константина, значи то што сте Ви описали у главном делу Ваша два коментара?
б) Како знамо да су у овој истинитој причи сви поменути, од Констанција до светог Јеронима, били Срби? (За податак да су од Ликинијеве лозе потекли Немањићи сам чуо и раније.) Хоћу да кажем, да би знали о припадности историјских личности одређеним групама, биле оне етничке, језичке, или ма какве друге, најпоузданије би било знати како су се саме те личности изјасниле у своје време. Али да ли такви подаци постоје? Знамо да није било никаквог масовног „досељавања Словена“, али да ли знамо којим народом су наши преци сматрали себе? Да ли можемо њих сматрати Србима у смислу у којем ми појам Српства схватамо данас, а знајући колико је етницитет подложан инжењерингу кроз историју?
в) Знамо да је много (17, ако се добро сећам) римских императора рођено у Србији, али да ли то аутоматски значи да су били Срби? Јер могли су бити потомци официра који су рецимо из Ломбардије или Галије послани на службу на Хелм (Мезију), па тамо изродили потомство, а не потомци локалног становништва. Ово говорим хипотетички, али је добро ове ствари разумети прецизно. Јер као што данас рецимо ћерка холандског дипломате која се роди у Мексику није тим чином Мексиканка, и у историји треба разликовати, ако има података, ко је био Србин по пореклу а ко је заиста био случајни Србин.
На крају, на Ваше питање „…какав је то народ који се одриче овакве своје историје? И ради чега? Какви су то мислећи људи тог народа које не можеш померити из њихове учмалости и мазохистичког ћутања?“ могу да понудим одговор који сам понудио и о архијерејима поводом давања аутокефалности МПЦ: људи са комплексом ниже вредности. Како, зашто тај комплекс, ја не знам; могу само да констатујем присуство, не и узрок.
@Дисање на трску
„Једна од првих српских цркава“ – четврти век? Четврти век?
Брате Диханије, овим си просуо све што си зарадио – и инспиративним новим прилозима, и долготрпљивим инсистирањем на правом питању („кад су Срби примили Хришћанство?“).
Једино ти остаје да се надаш да Апостол Павле и његови сарадници не прате СтСт на дневној бази, па да имаш мало времена да се исправиш!
Evs, bio sam u dilemi da stavim ‘prva legalna crkva’ ali mi je izgledalo, em rogobatno, em zapostavljanje prethodnih crkava (misli se na zgrade ne na hriscanstvo). Ti ces mozda nesto napisati o npr Petrovoj crkvi ili pecinama oko Trebisnice ili manastiru Krki. Znaci ono pitanje ostaje I ceka nekog ko ce da odgovori. Interesantno je da ima dosta crkvenih ljudi I onih koji stalno pisu o crkvi ili pravoslavlju I koji su videli ili culi to pitanje ali se prave nevesti I cute. Evo zajedno cemo da pratimo dokle ce ta sizofrena situacija da potraje. Ja cu biti malo vise zauzet do kraja godine ali ti budi starina Novak za sve ono sto dijete Grujica Eugeniko propusti.
Eugeniko, ukratko. Mora da se pristupi sa razlicitih strana. Cak je I ‘zvanicna’ istorija (u svetu, ali ne i kod nas) dosta napredovala sto se moze videti citajuci wiki. Sada tacno znamo ko su bili srpski imperatori (pretrazi ‘ilirski I tracki imperatori’) na engleskom I videces biografije svakog od njih. Ponekad imamo I njihova prava imena, pre latinskih. Sukobi u Tetrarhiji su dobro opisani kao I svaka bitka. Ono sto sam telegrafski napisao nisu anegdote vec dokumentovani istorijski podaci. Ja nisam pisao imena bitaka ali su one dobro poznate I dokumentovane pod nazivima: kod Cibalae (Vinkovci), Adrianople (granica Bugarske I Turske), Hellespont (Dardaneli), Chrysopolis (Bosfor), Mardia (reka Marica), itd.
Kakva je situacija bila tada? Nisu postojali Bugari, ni Siptari, ni Rumuni, ni Madjari, ni Hrvati. Srbi su ziveli od Peloponeza do Baltika I imali su razna imena. Grci nisu bili u borbenim jedinicama rimske imperije. Cesto pitam strance – zbog cega? Posto ne mogu da odgovore, kazem im – pogledajte NBA I vidite ko tamo igra kosarku. Osamdeset posto vojske su bili ‘ne-Italijani’, znaci uglavnom Srbi a cak I u onih 20ak% iz Italije je bilo dosta Srba (npr oko Verone I danas ima 30ak sela sa srpskim imenima). U poslednjih par stotina godina zapadne Imperije, imperatore je birala vojska tako da se oni ponekad nazivaju ‘vojni imperatori’. Ko je imao jacu vojsku iza sebe on je postajao imperator. Da li neko misli da su preci danasnjih Italijana bili elitni rimski vojnici?
Drugo, treba pogledati bistu svakog imperatora, npr Konstantina. Da li se moze reci da je on mozda neki Latin (Italijani su vestacka nacija a u to vreme su postojala samo latinska plemena) ili Dinarac. Grk sigurno nije bio. Uzgred, da kazem ovde da je I Spartak bio Srbin iz danasnje Bugarske. Drugih kandidata jednostavno nema.
Tu je takodje pitanje jezika koji se govorio. To zahteva ciklus tekstova ali ukratko – latinski jezik nije bio govorni jezik I lingvisti su vec dokazali da npr ni spanski ni francuski jezik nisu potekli od latinskog. Bio je crkveni jezik nesto slicno kao crkveno-slovenski. Preko noci su nestali ilirski, tracki, dalmatski I drugi jezici. Wiki kaze da su iskorenjeni (?) a Goti (Dacani) su imali svoju kraljevinu u Spaniji do 7.veka. Interesantno je da niko nije zainteresovan da urvrdi koji je to bio maternji jezik 30ak srpsko-rimskih imperatora I kako je on to preko noci nestao.
Npr ima dosta tekstova o Galeriju za koga se znalo da je Dacanin i u Rimu su ga smatrali za sirovinu. Likinije mu je bio drug iz detiinjstva a sestric Maksencije je bio vladar Italije. Inace, to je period kada se centar Imperije preselio u nase krajeve, Sirmijum je bio glavni grad gde se vec stotinama godina kovao sav novac Imperije, koji je imao Koloseum veci od rimskog. Stranci su iznenadjeni, s obziron na ogroman broj knjiga I filmova o padu rimskog carstva, kada im kazem da se to nije desilo u gradu Rimu vec na nasim prostorima. Ima jos mnogo toga, ovo malo zbrda-zdola, tek za pocetak.
@Дисање на трску
Хвала на додатном одговору. Неко би требао да напише за широку публику књигу која би дала историјски преглед наше античке прошлости из тих разних извора које помињете. Питам се питам се ко ће се од „званичних“ српских историчара прихватити таквог подухвата? Јер то је нешто што би Шаргић урадио, али њега „званични“ оптужују да је шарлатан док они сами умачу кекс у чај, што рече Радован (Дамјановић, не трећи).
@Дисање на трску
Ок, лапсус исправљен: вероватно најстарија сачувана српска црква.
Нисам имао намеру да туторишем, само се шалим – 4. век је ближи 6. веку („званичној верзији“) него 1. (истини).
Нити намеру да наводим старије, него је ово поента: ако Срби нису примили Јеванђеље кад је Павле дошао у Македонију и Илирик, Тит у Далмацију, Андроник у Панонију, итд, онда то значи да су га тамо примили „Протоблгари“, „Македонците“, „Илири-Албанци“, „Хелени“, „Јудеохришћани“, „Босанци“, „Хрвати“ и „Румуни“. И значи да су прастаре цркве, на чије темеље на тим територијама наилазимо све до данашњег дана, биле њихове. И да је нпр. Астије, мученик и епископ драчки из првог века, био Шиптар. Та верзија може успешно да прође кроз АНУС (Академију наука и уметности србије), али не и кроз мој санитарни надзор.
Само ти настави са правим питањима и превртањем мислених идола, и брат Евгеник и брат Зоран и остали хајдуци истине с тобом – ја сам случајно ових дана био на „онлајн дежурству“, иначе нећу имати прилике да редовно и активно надгледам стање ствари.
И, кад смо већ ту и видесмо ко је био први хришћански цар Римског царства, да добацим и ја из задње клупе једно питање за „црквене“ штребере: којем је етносу припадао први Архиепископ Константинопољски (да не кажемо први патријарх Источног Римског Царства – Митрофан)? А његов отац (Дометије), и стрико (Проб)?
И како смо, од те елите, доспели до данашњих стављеника – патријараха истамбулске четврти црвених фењера, фанариотског олоша, пардон „Њихових Божанствених Свесветости“ Мелетија, Атинагоре и Вартоломеја?
И ту још једно, метафизичко питање: кад су већ Срби међу првима примили Јеванђеље, и међу првима искрварили за њега крварећи до данас, и први га возстановили и возглавили у првом хришћанском земаљском Царству, није ли наша најсветија обавеза да га неоскврњеног и до конца сачувамо? Или ћемо ту привилегију препустити неофанариотима, и њиховим слугерањама, и смирено се потчинити њиховој јеретичкој власти?
@Евсевије
„Та верзија може успешно да прође кроз АНУС, али не и кроз мој санитарни надзор.“
Брате Евсевије, гледа ме жена чудно што се тако смејем док читам ово. Још увек стоји сугестија да пишеш скечеве за стенд-ап комедију. 🙂
Иначе и Диханије и ја смо насели на твоју иронију, не истом приликом, а мени се то баш ретко дешава, обично прозрем намеру. Ја већ рекох да сам инжењер по образовању, занима ме шта сте вас двојица, чисто радозналости ради. Сретнеш у животу разне несвакидашње ликове. Пар примера са факултета:
Најбољи студент у генерацији је био тип из Трстеника. Ја сам био међу бољим студентима на одсеку, али овај тип је био са друге планете. Ја и још нека екипа се нешто мучимо да укапирамо неке ствари које је професор избрзао, овај из Трстеника дође и каже „а то је просто, А је везано за Б а Б утиче на Ц“, окрене се и оде, а ми остали се гледамо и мислимо, који си ти фантом…
Други пример, тип из околине Ваљева је залутао на технички факултет, било му је много занимљивије да расправља о Маршалу МекЛуану и теорији и филозофији медија. Не знам да ли је икада завршио наш технички факултет, изгубили смо контакт.
Eugeniko, bila jedna mini pricica o splavarenju (sa Zocom) na Jadru mada nisam znao da li si ti sa Borkine ili Antoniceve strane ali se ipak nije kvalifikovala. Ovaj isecak iz srpsko-rimske istorije je samo povod za mnoge druge stvari. Namerno sam izabrao dogadjaje gde se samo Srbi pojavljuju, pa je tako I sveti Jeronim tu slucajno upao, posto je bio pomenut od strane onog sto je pisao o njegovoj poseti Trijeru gde je on nekada studirao a ovaj sto mu je dedin deda igrao sah sa Marksom se tu rodio, dok je moj pivski ortak iz Jorka gde je Konstantinov otac umro a vojska njega izvikala za Augusta. Nasmejao sam se kada je onaj prvi rekao da Jeronim, uprkos najboljim referencama nije izabran za papu zbog prgave naravi. Pitao me je sta je tu smesno, rekao sam mu da mi to nekako dodje poznato, kao da sam vec negde video.
https://www.google.com/search?q=york+constantine+monument&rlz=1C1GCEA_enAU1013AU1013&tbm=isch&source=iu&ictx=1&vet=1&fir=HKpUhZ8Htj5gFM%252CuigEg5EtcUxfyM%252C%252Fg%252F11gv120d3d%253BE4PcnseDO-wycM%252CJ8S2K3oypnNMrM%252C_%253BF5nj14AYvvjLrM%252CuigEg5EtcUxfyM%252C_%253B55Jgd-xMjV7n9M%252CSywdAYlwYk68EM%252C_&usg=AI4_-kRuDCJg2PsEKxYIbzFF7i58faNvwg&sa=X&ved=2ahUKEwizoezW9ur4AhWT9zgGHf-YA8YQ_B16BAhQEAE#imgrc=E4PcnseDO-wycM
Posto si ti pomenuo Likinija, on nas interesuje posto je predak Nemanjica, a takodje si pitao za reference, evo jedna nasa stara knjiga o njemu u kojoj imas I strane reference:
https://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Relja-Novakovic-Srbin-Rimski-Car.pdf
Interesantan je detalj kada je Konstantinov tast, koji je udao jednu cerku za njegovog oca a drugu za njega, a prethodno je bio I ko-imperator cele imperije sa Dioklecijanom pa se I sam povukao sa te pozicije zajedno sa njim, dok mu je sin Maksencije vladao Italijom I kasnije se u odlucujucoj bici udavio u Tibru, ostao bez pozicije I prihoda i pokusao da preuzme vojsku svog zeta dok je ovaj bio u Engleskoj. Konstantin se vratio zbog te izdaje, poterao ga preko Liona do Marseja gde je zarobljen. Konstantin ga je uslovno pomilovao ali mu je stavio do znanja da moze sam da izvrsi samoubistvo a porodica ce mu biti bezbedna. Ovaj Mitrovcanin (pogledaj tu sremsku facu) je tako I ucinio.
Taj detalj je iskoristio Kopola u Kumu kada konsiljere Tom prica sa izdajnikom Frankom sta treba uraditi posle njegove izdaje (4 min):
Kad smo vec kod Kuma, jos jedan citat. Mi I dalje pratimo ko ce kod nas prvi da objavi da je covid nastao vestackim putem u americkoj laboratoriji. Taj prvi koji dobije dozvolu od Megalopolisa da objavi, po don Vito-ovoj metodologiji je izdajnik:
Obrati paznju na sledeci komentar.
U prethodnom komentaru je slucajno upao Sopen umesto isecka iz Kuma. Nije problem da Sopen ostane ili da se zameni sledecim linkom koji je trebao da bude na tom mestu:
@Дисање на трску
„…bila jedna mini pricica o splavarenju (sa Zocom) na Jadru mada nisam znao da li si ti sa Borkine ili Antoniceve strane ali se ipak nije kvalifikovala.“
Стварно не знам шта си хтео да кажеш, Боркина или Антонићева страна??? Не знам ништа о сплаварењу ни ко је Зоца; можда си ме помешао са неким, нема везе.
У сваком случају, хвала за линкове.
То је била мала шала-загонетка и део дуже приче. Тренутно није актуелна, одговорио си иако је ниси решио. Можда ће Зоћа да се јави ако је реши.
Четири тетрарха, украдена из Цариграда 1204 од стране крсташа и однесена у Венецију:
https://en.wikipedia.org/wiki/Portrait_of_the_Four_Tetrarchs#/media/File:Venice_%E2%80%93_The_Tetrarchs_03.jpg
https://en.wikipedia.org/wiki/Portrait_of_the_Four_Tetrarchs#/media/File:Portrait_of_the_Four_Tetrarchs,_a_porphyry_sculpture_sacked_from_the_Byzantine_Philadelphion_palace_in_1204,_Treasury_of_St._Marks,_Venice_(19896369591).jpg
https://en.wikipedia.org/wiki/Tetrarchy
https://en.wikipedia.org/wiki/Tetrarchy#/media/File:Tetrarchy_map3.jpg
@Марк Еугеникос
Драги брате Евгениче, хвала на питању, ја сам атипичан примерак („unclassifiable“) – не могу ни сам себе да ухватим ни за главу ни за реп, како год бих се представио слагао бих. А кад бих рекао истину (да ништа не знам) испао бих лицемер („а што се онда јављаш?“). Али имам формално „природњачко“ необразовање, ако си на то мислио.
@Дисање на трску
Драги брате Диханије, да ли ти то покушаваш да инсинуираш да су римски императори носили црногорске (или личке) капе? Да ли је ико игде видео Сремца да носи црногорску капу?
Е још нам реци и да је титула цезар (кесар, kaesar како су то тад изговарали) од кеса (тј. онај који држи кесу, данас касу, државну), па да се забавимо до краја.
@Disanje na trsku (и остали)
Хвала свима на прилозима који немају везе са темом текста, али сада је доста!
Александар Лазић
@Стање ствари
Драги господине и брате Александре,
Ако погледамо последњи пасус текста…
Ми својим коментарима стварамо (ре-креирамо и ре-ституишемо) слободарске и духовне вредности (истине) које превазилазе ниво чисто физичког постојања (па и буквалну=физичку димензију текста). И на тај начин стање стварности чинимо слободарским и духовним у мери својих моћи, на шта смо и те како древношћу обавезани.
Комента(то)ри на овом форуму дају текстовима аутентични контекст – истину и добро афирмишу као истину и добро, скривену лаж и неправду без милости обличују и скидају јој гаће. То је ретка драгоценост данас на све више цензурисаном интернету, треба је неговати.
Али ако Ви процењујете да је овде доста, слажемо се, поштујући Ваш велики труд – увек можемо наставити на неком наредном тексту ако Бог да (шлагворт). Хвала Вам и на оволикој слободи!
Bilo bi casno I mudar potez da se ovo pisanje od g.Lapcevica uvrsti u citanku za decu. Mozda malo pojednostavniti za osnovnu skolu.