Комнен Бећировић: Предсказање

Сину ми да сам се оног дана, пивши на дјевојчиним уснама, отровао. У магновењу ми искрсну мој сан. Видјех нездрави извор преда мном и мајку за мном и као да опет чух њене ријечи: „Не пиј на томе извору!”

Комнен Бећировић средином седамдесетих на мосту Светог Луја у Паризу (Фото: Лична архива)

Прољеће је у велеграду већ било већ увелико заузело маха, цвијеће по парковима процвјетало и дрвеће пролистало, кад у расвит једног априлског јутра усних свој далеки горски завичај. Као идем путем про велике стране што се са десне обале ријеке пење ка шумовитом брду у чијем се подножју на омањој заравни налази једно од два сеоска гробље. Ту почивају покољења прохујала с те стране, док она прохујала с друге стране ријеке, почивају на гробљу под западним врлетима. Некада лијепо родно имање, сем кад би у сушним љетима због недостатка воде све сагорело, страна којом идах сад је пустолина великим дијелом зарасла у лијеске, грабове, јасење и букве која су се одозго с брда спустиле. Некадашњи власник стране је млад погинуо у једној од грдних погибија посљедњег рата, не оставивши порода иза себе, док се потом његов брат тужан и јадан поскитао по племену. Ни од брвнаре на једној заравни, као ни од савардака на једном подињку више ријеке, већ одавно није остало ништа сем гомиле трулатака у трњу и ламутини. Ту близу једном гудуром пролази племенски пут којим сам у сну, као толико пута на јави, ходио.

Таман бијах избио из гудуре и разминуо велику стару трешњу изнад савардачишта, кад се преда мном на путу указа извор на који се сагох да пијем. Не знам да ли већ бијах оквасио уста кад чух иза себе глас како ми говори: „Не пиј на томе извору! Не пиј на томе извору!” Бијаше то глас покојне ми мајке коју, кад се усправих и окренух, доиста угледах. Ишла је на краћој раздаљини иза мене, мала, у црнини, испошћена лица, али нешто млађа и правија но што је била посљедњих година живота. У исту мах прође ми кроз снену свијест да је горе на врх стране гробље и да ме мајка стога одвраћа да не пијем на извору што се преда мном бијаше наједном појавио. Обузе ме силно неспокојство кроз које се пробијала тек слаба нада да је страна дугачка, а гробље високо те да вода ипак није нечиста.

Мајке већ неста, а ја погружен наставих путем, осврћући се ка старој предачкој кули на заравни с друге стране ријеке. Одатле ме током многих година, приликом мојих одлазака у свијет и долазака у завичај, мајка очима испраћала и пресретала и, кад бих затрајао, нећу ли избити ми се надала. А увијек, кад бих стигао, као да би је златно сунце с истока огријало, како ми је у својој љубави и доброти говорила. Кад сам крајем претпрошле зиме, док су дријен и јагорчевина тек навјешћивали прољеће, дохитао да је болесну обиђем, рекла ми је: ”Гдје си, жељо моја жива из свијета!” Дан је био кишан и суморан а планине заодјенуте у магле и сњегове. Ријека се, раздртих и разваљених обала, оглашавала кроз наносе изваљеног камења и ишчупаног дрвећа, што је туда оставила приликом великих јесењих плима и помута. Сестра која већ бијаше дохитала из друге покрајине, срела ме је на мосту међу ваљем уплакана.

Након мјесец дана, веома издољела, мајка се преставила у рано априлско јутро, док је сунце златило врхове и силазило к селу низ литице и падине. Тога дана, први пут у њеном дугом вијеку, застало је спавајући. Спавала је тврдо без снова ни буђења у пусту вјечност отиснута. Човјек је талас који се дигне и слегне у том безобалном океану у коме су једина крупна збивања настајање и нестајање свјетова, паљење и гашење сунаца, што се протежу на стотине милиона људских вјекова. Па ипак, ма колико незнатан у бескрају времена и простора, човјек је, бар за тренутак који траје, свијест вјечности: она кроз њега к себи долази и саму себе спознаје. Стога је смрт човјекова суноврат вјечности у њен бесвјесни ток праисконски. Да ли простор и вријеме негдје извиру и увиру? Научници су недавно открили иза нашег звјезданог свемира, један готово празан и сумрачан свемир неупоредиво већи од нашега.

Посљедњег дана мајчиног живота на земљи, сјенке облакова су закриљивале и откриљивале предио, док су сњегови настављали да се полако топе, а потоци од њих надошли, да хитају низ падине к ријеци, бијељећи се кроз још неолисталу гору која на висинама завичаја закасни све до Ђурђева дана. Ласте пак рано дођу и савију гнијезда у високим ластавицама куле. Увече док смо мајку дворали, гледао сам како сјајне, добро познате ми звијезде из дјетињства за које је ми је говорила да су Божје прилике, смирују к врлетима и мислио како њу која ме бијаше, једног далеког раног прољећа, из небића у биће извела, заувијек прелађују.

Сјутрадан је била сахрана уз опијело и одавање поште покојници од стране племена. Из разних села, жалбеници су током преподнева пристизали у мањим и већим групама испред којих су појединци дошавши пред кулу, по исконском обичају, лелекали из гласа колико их грло носи, као желећи да их чују мртви којима су се уз покојницу обраћали. Бјеху то сви преминули природном или насилном смрћу из наше породице током посљедњих десетљећа. Један од жалбеника, средовјечни горштак, приступив к покојници, ослови је ријечима: „Сретна ти смрт!“ Кад би се као нека велика распра са смрћу, смирио лелек људи, жене су настављале да над одром туже и наричу при чему су се у њима отварали понори бола за њиховим изгубљеним милима и драгима. Неке међу њима су још као дјевојке убрадиле мрку мараму коју отада никада више нијесу скинуле јер су губици стизали једни друге.

Пошто се народ изређа покрај мајчина одра, изнијесмо је на зараван пред кулу гдје, уз јеку ријеке, свештеник поче опијело, чин којим се пориче бесмисао смрти, а душа не препушта глувој вјечности, већ се приводи у окриље Господње. Бог је слово бесловесне вјечности. У смртноме човјеку упаљен је огањ бесмртности што вјечност освјетљава, као што је кроз простор освјетљавају велике ватре васионске. И тај пламен је у човјеку Бог који је стожер човјекова бића и његов највиши и најдубљи доживљај вјечности.

Слушајући ријечи свештеника, многи као да намах схватише зашто мајка, готова сама у племену, бијеше истрајали у вјери у вријеме кад је безвјерје било овладало људским душама. И док је свештеник бесједио задивљеном народу, вјетар нам је повијао пламење свијећа у рукама, пријетећи да их угаси. Али један рођак својим великим шакама отврдлим од сељачких радова, хитро сложи по двије-три свијеће једну до друге те им тако сједињени пламенови вјетру добро одолијеваху. Затим кроз заметнуле дубраве, мајку понијесмо до мјеста вјечног починка под западним врлетима гдје јој, уз посљедње ријечи опроштаја, остатке земљи предасмо.

А кад се све сврши, опет се враћах у свијет с осјећањем које ме сада у сну стаде обузимати, да ме мајчин поглед из куле неће никад више пратити ни сретати. Затим ми се неки призори са сахране појавише и својом збиљом пробудише. Устах сјетан у сунчано јутро. Истог дана. крајем поподнева, нађох се у једном великом парку у који радо залазим да потражим мало природе или мира од градске буке и метежа. Или пак да се разгалим од тешких расположења у која ми се деси да овако, због снова или стварности, западнем. Но тек што бијах ступио под расцвјетале кестенове, видјех како ми у сусрет долази плавокоса у свијетло зелено обучена дјевојка коју обгрлих погледом. Она се на то прену и осмјехну, мало се у лицу заруменивши, што у мени изазва помисао да је чедна. А чедност тражих одавно. Застасмо и поразговарасмо при чему се она показа образована колико умиљата и осјетљива на моје ријечи што ме још више надахну. Мирне плаве дубине дјевојчиних очију се лагано зањихаше. Ускоро је на цвјетним стазама којима настависмо, загрлих и пољубих, напојивши се на њеним уснама. Растасмо се као опчињени једно другим, заказавши састанак кроз неколика дана у кафани наспрам парка.

Чим је угледах, видјех да је дјевојка сва измијењена и невесела тако да спонтано изоста обострана нежност коју је природно било очекивати. Одмах ми рече да је, због повременог осјећања умора, управо била на већ дуже заказаном прегледу код љекара и да је овај закључио да има некакво обољење крви, по свој прилици преносиво чак и оним што је, прошле недјеље, било међу нама. Извади из ташне и налог за љекове.

Пренеразих се, завртје ми се у глави. Сину ми да сам се оног дана, пивши на дјевојчиним уснама, отровао. У магновењу ми искрсну мој сан. Видјех себе преко пустолине и нездрави извор преда мном и мајку за мном и као да опет чух њене ријечи: „Не пиј на томе извору!” Дјевојка осјети мој дубоки немир па ме, и сама немирна, упита: „Шта вам је, блиједи сте?” Глас јој доприје до мене туђ и далек. „Ништа, сјећам се нечега”, одговорих мало се прибравши, прије но што изађосмо у парк у коме се нађосмо пред једном каменом краљицом.

Колико оног дана бијасмо очарани и надахнути једно другим, толико сада бијасмо разочарани и нијеми. Тако остасмо неко вријеме док ми у један мах дјевојка стави главу на раме и заплака се, прије но што нестаде под кестеновима са којих су прве латице цвијећа већ отпадале.

Епизода из живота Обрена Пелиновића

1981.



Categories: Аз и буки

Tags: , ,

1 reply

  1. Kako lijepo piše dobri i čestiti Komen Bećirović, vrli potomak Moračkih junaka. Kako se hrabro borio za Njegoševu kapelu, veliki čovjek, veliki pisac!

    12

Оставите коментар