Институт Арчибалд Рајс: Издаја у велеиздаји

Упоредо са велеиздајом извршеном на најширем црквеном и националном плану, лажни апостол љубави је хладно и не обазирући се пустио низ воду лојалне служитеље Српске цркве у Македонији

Патријарх Порфирије, архиепископ тзв. МПЦ Стефан и архиепископ СПЦ Јован (Фото: СПЦ)

Прошле године, када је тадашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије био проглашен за патријарха, изнели смо овакву оцену о њему и прогнозу о његовој делатности на челу Српске православне цркве:

„Митрополит Порфирије није помиритељ, ујединитељ или излечитељ, већ је у оквиру патријаршијског система, где је савршено прилагођен и плива као риба у води, ноторно контроверзни клирик, пандан многобројним ‘контроверзним бизнисменима’ из световног домена, средине која данашњим црквеним функционерима није нимало страна. Анализа видљивих последица Порфиријеве досадашње делатности говори све о њему и његовој подобности. На пасторалном плану, његови резултати су ништавни или неоспорно штетни.“

Па даље наводимо, алудирајући на задатке црквено-политичког тандема у врховима Цркве и државе, чија се усклађеност још тада непогрешиво назирала:

„Главни задатак обојице јасно је зацртан. То је предаја и аминовање предаје Косова. И један и други доведени су и постављени, имајући у виду посебне склоности и карактерне мане свакога од њих, да би се уклопили на обављању тог примордијалног, нечасног задатка. Порфирије је зналачки изабран (не од колега епископа наравно, а свакако још мање од Светога Духа) да би том скандалу дао једну вишу форму и ноту. Али не на вулгаран начин – јавно га благосиљајући, што би се вратило као бумеранг, него суптилније, тако што ће — демобилисањем Светосавске цркве да скандал не анатемише и да му се не супротстави — скандал цинично прећутати да би га затим језуитском казуистиком покварено изгладио.“

Александар Вучић и патријарх Порфирије (Извор: Antena M)

Тада нисмо могли ни да претпоставимо редослед, и да ће издаји Косова претходити одрицање од Македоније. Али управо углављена македонска коцкица, као увод у оно што следи, ретроспективно се савршено уклапа у мозаик бешчашћа који смо тада скицирали:

„Осамнаести фебруар [датум 2021. године када је Порфирије постављен на српски патријаршијски престо] је тужан дан у повести помесне српске Цркве и српске државности, до неба хваљене од стране отпадника на лицемерној комеморацији од пре само неколико дана [т.ј. на прослави Дана државности Србије исте године непосредно пре тога]. Коцкице се склапају и долазе на своје место за коначно и приближно истовремено дириговано разарање Државе и Цркве. Попут две куле у Њујорку, обе древне грађевине миниране су од врха до дна и све што се сада чека је притисак дугмета на даљинском управљачу.“

Подмукао и лаконски начин како је Македонија, са својим вишеслојним духовним, историјским и културолошким значајем за српску Цркву и српски народ, напречац, без чак ни привида саборности у одлучивању, самовољним чином Порфирија и његовог црквеног политбироа, била изопштена из српског цивилизацијског круга и предата у руке дрским самозванцима, наговештава вероватан начин како ће и косовска операција бити изведена. Као и у случају македонске, све ће се догодити на препад, без икакве расправе и по начелу свршеног чина. Као и акт отписивања Македоније, и предаја Косова биће дочекана прво запрепашћеним муком, затим комбинацијом беспомоћне неверице и поданичких рационализација.

Институт Арчибалд Рајс: Македонско црквено питање

Биланс Порфиријеве издаје (спроведене уз сагласност колега у мантији који се морално не разликују од њега) може се сажети у неколико простих и очигледних теза. Целокупна црквена и народна баштина на простору Македоније предата је лажној црквеној организацији и лажном клиру који се никаквим томосима никада не могу легализовати, зато што се њихово постојање и статус у потпуности темеље на одлукама Дрезденског конгреса Комунистичке партије Југославије 1928. године, касније спроведених по директивама тајне службе богоборачког комунистичког режима. Признањем стања у Македонији насталог на овакав начин, Порфирије и његови саучесници отворили су Пандорину кутију са потенцијалом да се Српској цркви и култури нанесе још далекосежнија штета применом управо створеног преседана на извођење сличних сценарија у Црној Гори, Босни, вероватно у Хрватској, и свакако на Косову. Усклађивањем званичног става Српске православне цркве са регионалном политиком српских властодржаца и са тежњом страних геополитичких чинилаца да се српски фактор, подједнако духовни као и политички, у највећој могућој мери ослаби и сузбије, Порфирије је дао кључан допринос преуређењу балканског простора на трајну и тешко надокнадиву штету Српске православне цркве и народа који је сачињава.

Али упоредо са велеиздајом извршеном на најширем црквеном и националном плану, на ужем плану је на делу издаја која ће се подједнако лоше одразити на Српску цркву и њен народ. У својим политичким комбинацијама, лажни апостол љубави је хладно и не обазирући се пустио низ воду лојалне служитеље Српске цркве у Македонији који већ двадесет година трпе немилосрдни прогон македонских власти и расколничких структура у спрези са њом. Тај детаљ је привукао мало пажње, али по последицама је од примордијалног значаја. Канонска Охридска архиепископија на територији Македоније, у богослужбеном јединству са Српском православном црквом, где је сав православни народ без обзира на етничко изјашњавање могао да учествује у благодатном црквеном животу, волшебно је нестала да би била замењена истоименом структуром коју је 9. маја декретирао Фанар, уз благослов непосредно после тога Српске патријаршије. Где су јерарси и клирици који су до пре неколико дана у Македонији били верни Српској православној цркви? Апостол љубави постављен на српски патријаршијски престо није их ни поменуо нити се њиховом даљњом судбином бавио.

Архиепископ СПЦ Јован

Тиме је увео још један злослутни преседан који ће у предстојећим догађајима скупо коштати Српску цркву и народ. Ко ће се после овога жртвовати за црквено и народно јединство када друга подручја у канонској надлежности Српске православне цркве ускоро буду дошла под удар унапред припремљених расколничких и сепаратистичких гарнитура? Зашто би се ико излагао прогону и годинама чамио у тамницама знајући да ће, као клирици и народ у Македонији, бити остављен на цедилу истога тренутка када се промени партијска линија београдске Патријаршије?

Као што је за очекивати од људи без морала и без црквене или националне свести, велеиздаја на крупном плану порађа издају свуда и свега чега се дотакну. Подли третман Охридске архиепископије (оне канонске и праве) деловаће као мина са одложеним дејством када под политичким притиском на ред буде дошло отцепљење других делова Српске цркве, а то по својој унутрашњој логици истовремено значи и програмирано отуђење и асимилација делова српског народа. Деморалисани поступком црквеног врха на челу са Порфиријем према лојалним јерарсима, клирицима и народу у Македонији, други православни Срби који ће се ускоро наћи на удару пре ће се определити за труле компромисе него што ће на страшном месту постојати.

Милош Стојковић: Плач Старе Србије – како је „излечен“ македонски раскол

За народе предодређене за одстрел, то је трагична и неизбежна последица када су им погрешни људи постављени на погрешна места у погрешно време.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , , ,

9 replies

  1. Ko je autor ovog teksta?

    4
    8
  2. По Теорији игара ми одавно треба да смо нестали.
    Љубав и душе мученика наших нас држе.

    То је оно што планери нашег нестанка калкулишу као Intangible Goods. Њихов проблем је што то немају, а наш што нисмо свесни да имамо.

    О крсту свом,

    «ка́я бо по́льза человѣ́ку, а́ще мíръ ве́сь прiобря́щетъ, ду́шу же свою́ отщети́тъ? Или́ что́ да́стъ человѣ́къ измѣ́ну за ду́шу свою́?»
    (Мф.16:26)

    «и да́мъ ва́мъ па́стыри по се́рдцу моему́, и упасу́тъ ва́съ ра́зумомъ и уче́нiемъ.»
    (Иер.3:15)

    «по се́рдцу на́шемъ»

    29
  3. Овај маћедонски расколник – Стефан, захвалио се „српском“ патријарху Порфирију на понизности (снисходљивости) те му објаснио да тај томос о аутокефалности за њих не представља ништа (ради се о шамарчини ал не требамо да бринемо за наше црквене дебелокошце и њихове карамазовске образе), Маћедонским расколницима је једино мјеродаван Фанар – Цариградска патријаршија (како кажу Васељенска) иначе експозитура америчке ЦИА још од контроверзног патријарха Атинагоре. Овим чином понижена је СПЦ а инфамном патријарху-папи Вартоломеју се даје лажни утицај и универзална јурисдикција у православном свијету. Када је ријеч о антиципацији ангажмана уваженог „српског“ патријарха и његовог избора, знамо да у животу не постоје случајности. Знамо и чију руку је љубио па можемо закључити и ко га је инсталирао. Али, како нас подучава Свети Николај у Охридском прологу, за сваку невољу која те/нас као народ снађе у животу, запамти заслужена је! Та невоља је и знак да од Господа нисмо заборављени! Не бојте се Срби,, страх није од Господа и нека буде по вољи Божијој!

    44
  4. Као и сваки текст „Института Арчибалд Рајс“ и овај је кристално јасан и тачан . Имам само једно мало неслагање . Мислим , по сликама које сам видео , да се Архиепископ Јован није ни мало потресао због свега , чак је сијао радошћу и срећом . Уосталом , ваљда је и он је један “ једногласних “ тзв . Епископа .

    20
    2
  5. Od onih silnih potpisnika peticija – ni mukajet!

    26
  6. Eto simfonije crkve i drzave! Kada se od religije pravi sredstvo, eticko ili ideolosko, obicno se ne misli na ovakvu mogucnost, vec na idealnu. Ono sto treba da bude sredstvo za nesto dobro, moze postati sredstvo za lose, uslov je izvesti ga iz njegove sustine i pretvoriti u sredstvo za nesto, makar i dobro. Bokana sam odavno apsolvirao, pisao sam da je njegovo shvatanje svetosavlja zapravo pervertirani titoizam. Njegovo opravdanje davanje autokefalnosti je politicko, pretvara crkvu u sredstvo drzave i politike i to „strateske“, nikako unutrasnje, zato i nije bitno sto ovaj cin otvara rascep crkve i vernika, jer Bokanu je patrijarh vlast – Vucic (Tito) i on racuna da ce diktatura sve sacuvati slepljeno.

    Rusija je bila imperija bez ideologije, cak ni pravoslavlje nije sirila. SSSR je bio antirusija, jer je izmenio bit Rusije, pretvorio je u ideolosko sredstvo sirenja komunizma (zapravo socijalizma), po svetu. To je napreglo Rusiju da trosi ogromna sredstva da bi postala i pomorska sila. Posle raspada SSSR-a, pocelo se sa groznicavim trazenjem nove ideologije kao zamene za unutrasnju nefunkcionalnost (puno sam pisao o ovom mehanizmu, kada se unutrasnje slabosti pretvaraju u ideologiju sirenja i objedinjavanja), posto slovenstvo i socijalizam nisu dali rezultate, krenulo se na religiju, na panpravoslavlje. Rezultat su autokefalije, rat izmedju pravoslavnih, sve suprotno.Zapravo, Zapad je samo cekao da se religija instrumentalizuje od strane drzave, pa da jednim udarcem ubije sve muve na stolu. U osnovi lezi nerazumevanje identiteta i njegove „istinitosti“ o cemu sam pisao nasiroko.Obnova-i-povratak i izgradnja novog (laznog) identiteta zahtevaju isto, apsolutnu dominaciju „sada“, kako se sa obnovom-i-povratkom ne bi vratili i oni uslovi koji su i doveli do potrebe obnove-i-povratka ili, u drugom slucaju, kako bi se predajno ne bi vratilo u „sada“, pa se pravi nova praslost (i obnovitelji je prave, jer moraju zatrpati razloge zasto je obnova potrebna),a to je moguce apsolutizacijom „sada“ – politikom.Apsolutno „sada“ u politici je totalitarizam koji proslost i buducnost svodi na ono kako se vide iz „sada“. Odatle doslovna besperspektivnost (kaze Hajdeger, predeo opredeljuje coveka) i odlazak u „svet“ (pisah o zavicaju i kraju i svetu).Nekriticko preuzimanje predajnog, a to je prvi slucaj – iskljucivanja onih uslova zbog kojih je potrebna obnova-i-povratak, svu krivicu svaljuje na „strano“. Nekriticko odbacivanje predaje vodi u nekriticko prihvatanje „stranog“. Ovo bi Hegel i Marks nazvali otudjenje, u nasem slucaju se radi o za-stranjivanju, perverziji koja vodi u objedinjavanje, a ne ujedinjavanje! Zato se stalno govori o ujedinjenju srpstva, bez pitanja o unutrasnjoj slobodi i uprkos iskustvu zajednickog zivota Srbije i CG u svim mogucim sistemima: monarhiji, kapitalizmu, socijalistickoj republici, demokratskoj kapitalistickoj republici! Ovo ima i neverovatnu posledicu, zapravo dijagnozu – rascep naroda i gradjana i otudjenje u gradjanizam i narodnjastvo (pogresno nazvano nacionalizmom, jer srpski nacionalizam nije nacizam da oduzima gradjanska prava nesrbima, vec ih oduzima Srbima gurajuci ih u spoljasnja objedinjavanja juznih Slovena, Srba, pravoslavaca…, a ostavlja drugima da budu slobodne idividue.I jedni i drugi su denacionalizovani, jedni u stranost jugoslovenstva, pravoslavlja, slovenstva, pa i srpstva, jer ga gledaju iz prazne perspektive OBjedinjavanja, drugi u ODjedinjavanje koje protivrecei slobodi i individualizmu – gradjanizam. Zato imamo dva naroda i zato se Srbi plase da bi gradjanska drzava mogla da se pretvori u drzavu nekog drugog naroda, jer gradjanisti nisu gradjani, vec neki oblik naroda koji, buduci da ga cine sustinski slobodne individue, slobodu zamenjuje isto objedinjavanjem, ali sa Zapadom !!!!!!) Objedinjavanje pravoslavlja je spoljasnje, jer tu panpravoslavlje nije pravoslavna zajednica, vec politicko sredstvo postizanja politickog cilja preusmeravanja pogleda sa unutrasnjeg stanja na spoljasnje ciljeve i ocuvanja oligarhije (ne smem ni da poslim sta bi bilo kada bi Vucic vratio KiM i OBjedinio Srbiju, Srpsku i CG, odmah kralj ili,cak, car, u najgorem slucaju dozivotni predsednik. I tako se vracamo na pocetak, ono sto je sredstvo za dobro, moze biti sredstvo za zlo, ako nije sredstvo.Tako i Vucic, od izdajnika, lako moze postati novi srpski car, A POENTA UOPSTE NIJE U TOME!

    8
    4
  7. А Срби моји шта кажете, ових 42 комада који су једногласно изгласали аутокефалност за секташе, не знају шта раде?
    Ако сматрате да не знају шта раде, онда нека ових 42 комада благоизволе, па нека даље лупају шамарчине свом народу до самог његовог нестанка, који је сам дозволио да од тих истих буде зомбиран!
    Само окрећи главу за нове шамаре народе мој! А ђаво под мантијом нека се само смеје! Они под мантијом и јесу највише заговарали распеће нашег Господа Христа!

    32
  8. @Озлоглашени фантом
    Да, поента није у томе. Суштина је у томе да у Литурђијским анагнозама нема Мојсијевих таблица – за Духовну заједницу закони су овоземаљски, Богу Божије, цару царево, то је већ Симфонија, то је Смисао, то је Сабрање…

  9. https://www.doxologiainfonews.com/2022/06/%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%be%d0%b4%d1%8a%d1%82-%d0%bd%d0%b0-%d0%b5%d0%bb%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b0%d1%82%d0%b0-%d1%86%d1%8a%d1%80%d0%ba%d0%b2%d0%b0-%d1%83%d0%b4%d0%be%d0%b2%d0%bb%d0%b5%d1%82%d0%b2/

    Синод Цркве Грчке: Задовољство Охридском Архиепископијом и оштре примедбе Српској Патријаршији
    08.06.2022, 16:36 Јордан Г. Георгиев

    Стални Свети Синод Цркве Грчке изразио је задовољство одлукама Светог и Светог Синода Васељенске Патријаршије у вези са Охридском Архиепископијом – прихватањем у заједницу и именовањем Охридске Архиепископије без икаквих изведеница назива „Македонија“, „Македонија“. „и али је остао крајње скептичан и приговорио ставу Српске патријаршије по том питању – коришћењем назива „Македонска православна црква“ и давањем „томоса за аутокефалност“, који нема канонску вредност у православној цркви.
    Стални Свети Синод (ПСЦ) Цркве Грчке састао се 7. јуна 2022. године на дводневном редовном састанку за јун 2022. године, којим је председавао Његово Блаженство Архиепископ Грчке и целе Грчке Господин Јероним. Током састанка коментарисана су разна питања, укљ. приговор на одлуке Српске Патријаршије у вези са црквеним питањем у Републици Северној Македонији и прихватање са задовољством одлуке Светог и Светог Синода Васељенске Патријаршије по овом питању.
    Синод посебно наводи да је упознат са одлукама Светог и Светог Синода Васељенске Патријаршије о решавању раскола који постоји од 1967. године и обнављању црквеног општења са Црквом суседне Републике Северне Македоније. – Охридска архиепископија.руководство архиепископа Стефана.
    ПСС је упознат и са одлукама Архијерејског сабора Српске православне цркве по овом питању.
    Синод Грчке цркве изражава задовољство писмом васељенског патријарха Вартоломеја по овом питању, јер га сматра „утехом“ за свето свештенство и благочестиви грчки народ, јер испуњава очекивања обе стране у погледу имена. цркве. , без употребе драгоценог назива „Македонија“ као његовог саставног дела или деривата и да одреди своју јурисдикцију само у оквиру државе Републике Северне Македоније“.
    Синод је такође додао да је „са посебном осетљивошћу одлучио да ову ствар упути Синодалним комисијама: а) о доктринарним и правно-канонским питањима и б) о међуправославним и међухришћанским односима, како би се ствар детаљније размотрила. и препоручити Светом Синоду да се даље бави овим питањем.
    Поводом писма Српске Патријаршије, Свети Синод је изнео озбиљне примедбе и сумње: (а) у вези са употребом термина „Македонска православна црква“ коју је Српска црква дала Охридској цркви; (б) на помен „дијаспоре“ Охридске цркве; и (в) за давање „аутокефалности“ од стране Српске Патријаршије, као једино надлежно тело за давање аутокефалности је само Васељенска Патријаршија“
    Коначно, Свети Синод се нада да ће Архијереја Охридске Архиепископије, под руководством Архиепископа Стефана, конструктивно искористити свој повратак црквеном општењу и укидање раскола, избегавајући старије етнофилетске тврдње које су заиста осуђиване.Велики сабор 1872. Цариград.

    Извештај о добротворним активностима Цркве Грчке

    О извештају о трошковима добротворне службе Свете Архиепископије Атинске и Светих Митрополита Грчке Цркве за 2021. годину обавестила је Свети Синод Синодална комисија за социјално старање и доброчинство.

    Према извештају, добротворне структуре износе 4.283, корисници – 831.272 лица, волонтери у служби добротворних фондација – 14.953 лица, годишњи трошкови – 113.997.845,68 евра, а обезбеђена храна износи 2.90927 килограма1.

    Синод ће такође стипендирати укупно 98 студената, укључујући 77 Грка и 27 странаца за школску 2022-2023.

    Синод је одлучио да годишњи састанак Међународне комисије за дијалог између Православне Цркве и Англиканаца организује од 7. до 14. октобра 2022. године у Међуправославном центру Цркве Грчке.

    Током састанка донете су и друге одлуке везане за деловање Цркве.

    6
    2

Оставите коментар