Институт Арчибалд Рајс: Македонско црквено питање

Начин како је заокружен пројекат аутономне македонске цркве могао би лако послужити не само као модел за наставак дробљења Српске цркве, већ подједнако и српске државе

Извор: Религија.мк

Српска Патријаршија је „решила“ македонско црквено питање, али по устаљеном маниру српских главара: бахато, не водећи рачуна о принципијелним стварима и погазивши права и интересе народа који би требало да бране и заступају.

Већ од самог почетка, било је јасно да у „дијалогу љубави“ није било ни речи о многобројним српским светињама на територији новопечене „аутокефалије,“ које ће премазивањем имена њихових српских ктитора променити своје историјско порекло, нити је било говора о верским и језичким правима хиљада становника аутокефалног Натостана који се нису одрекли свога српског имена и Светосавске цркве, а најмање је дијалошки уређено питање судбине тамошњих јерарха који су годинама прогоњени и чамили у тамницама зато што су остали лојални дојучерашњем канонском поретку и у богослужбеном јединству са Српском православном црквом.

Сада смо се уверили да је „црквено помирење“, лукаво уприличено и драматизовано на заседању Светог архијерејског сабора у мају 2022. да би са хоризонта јавне пажње потиснуло нерешавање дубоке кризе која је захватила Српску цркву у Сједињеним Државама, а и из других разлога који су за екуменисте и новотарце важни, било позоришна представа и ништа више. Ефемерни „успех“ Патријаршије на превазилажењу македонског раскола трајао је свега неколико дана, као што је засигурно било унапред договорено, да би се ствари верницима могле лажно приказати и да би им се очи добро замазале пред коначно разоткривање болне стварности. Та болна стварност гласи да је извршена црквена и национална издаја колосалних размера.

Наводно враћање „македонске цркве“ под окриље Српске цркве (или „свете цркве Србије“, како се изругивачки ословљава у фанариотском акту) сада се види да је било планирано као краткотрајна прелазна фаза, да би на седници Сабора Патријаршија могла да се позове на неки, макар варљиви успех. Прави циљ перфидне игре био је да се „Црква Србије“ усагласи са геополитичким смерницама глобалистичке интернационале, која обухвата и Фанар, и Ватикан, и НАТО, и све остале факторе и богоборачке снаге које сада већ отворено и без зазора делују на подривању и цепању Православља као јединог преосталог есхатона, једине духовне силе која још увек задржава и успорава привремени тријумф сина погибли.

Прави смисао операције у вези са „нормализацијом“ канонског статуса македонске цркве схватљив је једино из геополитичког угла, пошто ништа од онога што се догодило нема везе са решавањем духовних или чисто канонских питања. На начин како се испољава, концепт сужавања канонске јурисдикције националних цркава у политичке границе матичних држава служи искључиво глобалистичкој агенди, а то се посебно односи на подручје Балкана. То је формула за даље дробљење и потчињавање балканских народа и преуређење политичког простора на штету свих, али пре свега српског народа и његове православне Цркве, која му је током читаве историје била главни стожер и идентитетско обележје. Задатак број један је сузбијање српског фактора.

Да се радило поштено и са оцрковљеном свешћу, васпостављање евхаристичког и канонског јединства, без потребе за даљњим кораком признања аутокефалије, задовољило би све разумне тежње и било би довољно да буду решена сва спорна црквена питања. То би и било тако, да се овим процесом не диригује са нецрквених командних пунктова и да тај процес не служи другим циљевима, попуно различитим од црквених.

То би уједно у потпуности решило питање које је за Цркву превасходно, а то је ваљаност светих тајни на територији Македоније и легитимитет њене јерархије. Али о тим основним стварима, пошто се налазе у најтешњој вези са правом мисијом Православне цркве, мало ко мари, у Београду, Скопљу, или Фанару, а најмање у паганским центрима глобалне моћи који корумпираним црквеним поглаварима диктирају политику.

Уместо таквог решења, укорењеног у бризи за очување црквеног поретка, добили смо циничан политички потез срачунат да се уклопи у настајућу геополитичку ситуацију на Балкану, а који би са глобалистичког становишта могао да послужи и као користан преседан за повлачење наредних потеза сличне врсте.

„Решење“ за које се у овом случају определила Српска патријаршија постаће модел за решавање сличних проблема са којима ће Српска православна црква имати да се суочи у блиској будућности, и бременито је опасностима по јединство и целовитост српске Цркве.

Ако се прихвати канонски новотарско начело „једна држава, једна црква,“ као што је Патријаршија управо учинила, а сви њени изговори и деманти да није тако без икаквог су дејства, вероватно ће следеће по реду бити постављање „црногорског црквеног питања,“ по истом обрасцу, али сада не више у бедној и неуверљивој верзији у полицијској станици регистроване НВО „Црногорска православна црква.“ De mortuis nil nisi bene, али предводник потенцијалног црногорског раскола по македонском узору тамо за собом је оставио врло солидан црквени апарат, по свему судећи наменски за сопствену употребу, само што га је смрт претекла. Тај апарат надмаша било шта што постоји у Македонији, а уз свесрдну подршку НАТО структура и недотученог бившег режима, и уз ефикасан ангажман служби, лако би се могао претворити у респектабилну „аутокефалну“ цркву. Када македонска операција буде довршена, са каквим би се аргументима Српска патријаршија могла одупрети захтеву сличном македонском, али из Црне Горе? Да и не постављамо питање са каквом би аргументацијом одбила да изађе у сусрет некој будућој конзисторији несвргнутих америчких епископа, уколико би и они, након провале њихове закулисне игре, сада отворено и без зазора изашли са сличним захтевом?

А затим, ређали би се други захтеви исте врсте, у режији истих  разбијача, у Босни, Војводини и са Косова и Метохије, где се материјална основица будуће „аутокефалне цркве“ увелико изграђује отимањем српских светиња, да поменемо само иницијативе и уцене које ће се после недавно учињеног неминовно појавити и другде на српском црквеном простору. Наивно је претпоставити да су патријарх и његови сарадници, и колеге епископи који су, по Саопштењу, за македонску аутокефалију гласали једнодушно, толико ограничени  интелектуално да су им могле промакнути овако очигледне ствари.

Али у стању које је обележено кварном „симфонијом“ покварених играча, као што је данас случај у Србији, начин како је заокружен пројекат аутономне македонске цркве могао би лако послужити не само као модел за наставак дробљења Српске цркве, већ подједнако и српске државе. Исти преварни механизам који је коришћен да се камуфлира предаја канонског простора Српске православне цркве у Македонији, прво привидним повратком на пређашње стање, па одмах затим, уз сагласност матице, озакоњењем коначног отцепљења, са мало креативности може бити примењено и у „решавању“ косовског питања. Чињеница да се и Црква и држава састоје из истог љигавог и плашљивог људског материјала, и да у обема преовлађује дубински исти приступ и менталитет, без обзира на то да ли је конкретно питање секуларне или верске природе, рушиоцима изванредно иде на руку.

Нека се зато не изненади нико уколико би се македонски сценарио ускоро почео понављати, упоредо и на политичкој и на црквеној равни. У каквом год облику се то догодило, и уз какво год прилагођавање изворног модела специфичним околностима, то ће имати тешке последице по српску Цркву и државу.

Тако је и планирано да буде. Извођачи радова су постављени не зато што су верујући хришћани или српски родољуби већ напротив, управо зато што им је све српско Алајбегова слама.



Categories: Српско православно стање

Tags: , ,

6 replies

  1. Хвала за овај текст. Лепо написано и све тачно од речи до речи. Ја сам један од оних 10% који редовно иде у цркву а ми смо означени као највећа препрека ширењу новог нацистичког поретка који пропагира Клаус Шваб. Руси су се успротивили и сада ратују а ми смо погнули главу и дипломатски пристали на комадање и уништавање православља. Сада ће верни народ који не пристаје да му отимају храмове бити натеран од стране сопствене цркве да се узнемири и смути. Ово је грех пред Богом. То је разбијање верног народа. Разумем дипломатију али ово је борба за веру.

    38
    1
  2. Ovaj strahovit udarac je dosao sa najmanje ocekivanog mesta – iz same institucije koja je bila poslednji bedem odbrane drzave i naroda. Opako i podlo smisljen plan, demonski, od strane onih koji nam rade o glavi decenijama, da ne kazem vekovima.

    34
    1
  3. SPC misli da se autokefalnost nece uspostaviti zbog Bugara i Grka, a da je sa srpske strane to zrtva da bi se uspostavio kanonski poredak i sprecilo da Vaseljenski „papa“ da autokefalnost CPC i pravoslavnoj crkvi na „Kosovi“, vec da to u obnovljenom kanonskom poretku bude stvar SPC.To je lose, jer ce se time otpor prema SPC u CG samo intezivirati, a kada se vec spustila na nivo politike, SPC je mogla da primeti da pravo, kanonsko, medjunarodno, a uskoro i drzavno, nema nikakav znacaj.

    Ko je ikada slusao Aleksandra Rakovica, cuo je da on u zajednici srpskih zemalja (Srbija, CG, Srpska) vidi i Makedoniju i da ni ne krije da je za neku mini Jugoslaviju.Tu postoje dva problema: 1) crkva se uvlaci u politiku i dugorocnu strategiju koja je tesko izvodiva 2) i pored svega Rusi nam nece dati prvenstvo u Makedoniji pred Bugarima

    I u nasoj drzavi postoje neke ideje o lajfkoucing crkvi, da drzava bude pravoslavna, ali ne i teokratska, da igra neku ulogu, ali da ne ugrozi „druge“…Crkva treba da bude crkva.Proslo je vreme simfonije, ako je ikada i postojalo! Vodjeni ideologijom komunizma, „mislioci“ poput Dugina u pravoslavlju vide sredstvo koje bi moglo da zameni komunizam u sirenju „meke moci“ (ne treba zaboraviti da je SSSR imao svoje NVO i komunistickim partijama, sindikatima, mnogobrojnim intelektualcima…). Medjutim, svaka instrumentalizacija pravoslavlja, dovodi do kontraefekta upravo unutar samog pravoslavlja, u podredjenost drzavi i novostvorenom identitetu (jedna drzava – jedna crkva). Potreba za SPC je potreba da nas neko ucini boljim, pa da mi ucinimo drzavu boljom. Bojim se da to tako ne ide. Zarko Vidovic je dobro objasnio razliku izmedju Crkve i crkve kao institucije, ali mi zivimo u marksovskoj situaciji jacanja drzave, samo da bi nestala i to ne u komunizmu, vec naddrzavi.Zato nije cudo da trecinska drzava, poput Makedonije jaca svoj „identitet“, jer kao drzava jedva i postoji.Svodjenje Crkve na momenat identiteta, jeste uvod u njenu institucionalizaciju, a ona u propadanje drzave. „Identitet“ se i u nasoj politickoj stvarnosti koristi kao izraz politicke nemoci, pa imamo borce u kulturi, koji su politicki potpuno irelevantni. Jedna od posledica toga je nemoguci rascep na narod i gradjane i pretvaranje reci „gradjanin“ u nesto negativno. Kao sto su komunisti pokusali, mnogo pametnije, da suprotnost jugoslovenstva i nacija prevazicu njenim ukidanjem i istovremenim izmestanjem u ekonomsku bazu u individui samoupravljaca, tako se sada u „pravoslavlju“ vidi pokusaj prevazilazenja politickih suprotnosti, ali ostatak toga je prezir prema demokratiji i suprotnost „gradjanima“, kao i pokusaj da se to mehanicki sklepa u neku celinu.Sve to nas cini toliko ranjivim u odnosu na Zapad!

    9
    2
  4. Pogresno sam se izrazio, jaca se „identitet“ da bi se drzava oslabila. Primer su nacisticke drzave poput Hrvatske i baltickih drzava, kod kojih je identitet doveden do ekstremizma, a drzave su strani protektorati.Uguravanjem SPC u „identitet“ samo se potsticu stvaranja novih crkava u novonastajucim „identitetima“, dok se drzave antagonizuju i guraju pod protektorate, ovih ili onih, uglavnom ovih. Na kraju ce drzave nestati, a ostace „identitet“ kao kod Italijana ili Kineza u Njujorku!

    8
    1
  5. Знам

    Не слутим
    Не предвиђам
    Не проричем
    Знам

    Момчило

    10
  6. Срећа па нас наша православна браћа Руси разумеју и подршку нам дају. Па када је то тако добро, зашто је не дадосте Украјини и Украјинцима? Тек ћете крварити Рује, па ћете се ваљда памети призвати. Ово вам каже човек који неке ствари види, а ово је једна од њих.
    http://91.222.7.144/hronika/protojerej-nikolaj-balasov-ruska-pravoslavna-crkva-pozdravlja-odluku-spc-da-prizna-autokefalnost-makedonske-pravoslavne-crkve.html

    1
    2

Оставите коментар