Зар и један српски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб – свештеник, већ само издајник, наводи владика Николај (Велимировић) у писму патријарху Гаврилу (Дожићу)
Свети владика Николај (Велимировић)
Поводом идеје о оснивању свештеничког Удружења, која се јавила код једног дела православног свештенства одмах после Другог светског рата, патријарху Гаврилу писао је епископ Николај (Велимировић). Иначе, у Никшићу је одржана и прва удружењска скупштина, на којој је одлучено „да ће се радити на даљем окупљању свештенства у циљу чувања тековина народноослободилачке борбе и изградње земље.“
Свети владика Николај пише:
„Ова самозвана и самоодобрена црквена организација цепа јединство свога сопственог народа тиме што је организована по федералним државним јединицама које признају пет националности у Југославији и то Српску, Хрватску, Словеначку, Црногорску и Македонску! Значи пет народа уместо три, које је питање у претходној Југославији расправљано равно 20 година на свим скупштинама и седницама парламента и кроз све листове, новине и часописе, док на велике јаде, није дошло на полазну тачку од 1928. год. да постоје само три племена велике словенске расе: Срби, Хрвати и Словенци. Зар и један српски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб – свештеник, већ само издајник. Не значи да сваки свештеник треба да устане и да се бори против овога или онога државног уређења ако му се исто не допада и ако има прилике да се бори против истога. Не значи и не мора, јер што је нездраво и само ће отпасти и ишчезнути, јер, још пре римског времена беху неки покрајински називи којих данас нигде нема, али у вези са нашим народом, од његове хришћанске историје, његов се назив одржао.
Како може онда и један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора за нацију, јер када Србин из Црне Горе вели за себе да је Црногорац, то је исто као кад и онај из Војводине каже да је Војвођанин, или Шумадије да је Шумадинац, из Босне Босанац, из Лике Личанин, из Херцеговине Херцеговац итд.? А сви су Срби, јер се сви осећају Србима.
Још је тежи случај са признањем ’Македонске народности‘, што може да призна само неки суновраћени свештеник…“
На крају свети владика Николај моли Патријарха и Свети архијерејски сабор да не признају правила Свештеничког удружења, а свештенике који су поштени и искрени служитељи олтара Божијег и Светога Саве, позива да „скину љагу са себе, да реорганизују то удружење, тј. да га саобразе са општим црквеним поретком, или ако то не могу онда да се из њега исписују.“
Наслов, приређивање и опрема: Стање ствари
Извор: Протојереј Саво Б. Јовић Утамничена Црква. Страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године
Categories: Вести над вестима
Ово писмо је владика Николај писао пре око 75 година, у време кад су наши комунисти, копирајући руске комунисте, цепали српски народ и кројили федералну лабаву Југославију.
Владика је то одлично видео. И писао патријарху.
Данас је све завршено, другачије. Македонија је опште призната независна земља. Србија би повукла лош потез ако не би признала Македонију, Македонце и њихове институције.
Rusija 07.11.1917 godine.
Srbija 01.12.1918 godine.
Rusija, gasi svetlo u Rusiji.
Srbija, gasi svetlo u Srbiji.
U mraku, se prave deca.
Rusija, 1991 godine. Buđenje.
Srbija, 2006 godine. Buđenje.
Srbija, 1991 godine.
Deca, dece napravljene u mraku se kolju.
Rusija, 2022 godine.
Deca, dece napravljene u mraku se kolju.
Mrak je mrak.
Tama je tama.
Slepilo je slepilo.
Buđenje. Trljanje očiju. Roditelji. U očaju.
Deca. Degenerici.
Razlog.
Incest.
Čisti zakon biologije .
Od iskona.
Eksperiment je uspeo samo i isključivo na:
Rusiji i
Srbiji.
Naravoučenije.
Niko, nikada, ni u LUDILU da pokuša da ponovi ovaj
EKSPERIMENT.
Речи Светог владике Николаја су пророчки изречене и итекако су актуелне и примерене времену и ситуацији у којој се СПЦ налази. Сада папофили, екуменисти издају и растачу СПЦ-у и сав наш народ. Ово је усаглашено деловање папопоклоника у Православној Цркви ради остварења њиховог (али не и нашег) циља коначног и потпуниг уједињења. Зато је могуће добити аутокефалију без претходног покајања. Да су сачекали да патријарх ПЦ у Турској Вартоломеј Истанбулски на Свету Тројицу изда Македонцима Томос тада би морали да прекину евхаријстијско општење са њим. Они ипак дувају у исту тикву….Али увек заборављају једну истину- последња реч је Божија!!!
@ Деда Ђоле
“Говоре уста да нису пуста!
Деда Ђоле – jugoSLAVEN!
Грци не признају Македноце!?
Бугари не признају Македонце!?
Албанци не призанју Македонце!?
Историја говори, потврћује да су Макеонци – Срби из Јужне Србије!
Ко је ослободио те Србе из Јужне Србије – Срби после пробоја
Солунског фронта:
“Posle proboja Solunskog fronta iz rata je izbačena vojska od 700.000 vojnika,
a Nemačka je naredila opšte povlačenje. Car Vilhelm je, ogorčen, poslao telegram
bugarskom caru: “62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!”
Ostalo je zabeleženo da su bugarski vojnici, videvši srpske vojnike za koje
su mislili da su gotovi još 1915. godine kako jurišaju, bacali oružje i bežali
vičući kako “idu mrtvi”.
Srbi su veoma brzo stigli do Niša i tek su tu naišli na veći otpor. Krajem
septembra kapitulirala je Bugarska što je bio ogroman udarac za Centralne sile
i svakako je ubrzalo kraj Prvog svetskog rata – kaže Jovičić.“
Да подсетимо Деда Ђолета: Срби су морали прећи преко Јужне Србије –
АВНОЈ-евске Македоније, тако је Историја забележила – истинито!
Срби из Србије – Прва и Друга Армија Србске Војске – 62000 Срба –
даровало је слободуу браћи Србима из Јужне Србије – ANOJevske Makedonije!
Зар не, @Деда Ђоле???
/www.istorijskizabavnik.rs/blog/2019/9/17/beite-ivi-idu-mrtvi-dan-kada-je-62000-srba-jednim-potezom-odluilo-sudbinu-velikog-rata
@Деда Ђоле
Молим Вас, Не ширите такве неистине. Та такозвана држава је вештачка и привремена творевина, и само кукавица, или издајник би могао да учини, ово што је учињено.
Ово је самртнички ударац нашој Светосавској СПЦ од стране високог свештенства, који ће имати далекосежне последице и убрзати убијање српског националног бића!
Управо је овакав тип свештенства лансирао већ познату и највећу подвалу Србима, која је у огромној мери уништила српски народ, а то је „Није Србин, ко није вере православне!“ Последице смо видели од 90-их на овамо, али заправо још и много раније.
Највеће лицемерје је што се оваква издаја представља као борба за веру! У овом случају се признање МПЦ представља као јединство две цркве.
Издаја преко свештенства је нешто најгенијалније што су непријатељи Срба могли да осмисле.
https://youtu.be/_ujlsLL9IE8
Нова НОРМАЛНОСТ
„Да сам нормалан полудио бих“
Сад , на жалост , слободно могу да напишем да је цео Сабор СПЦ „ суновраћен “ ( што сам и раније знао ) . Молим ? Да ли неко има нешто против речи једног од највећих светитеља модерне Србије ? Можда увек пун љубави за друге – друг под псеудонимом „ деда Ђоле “ ?
Posle Drugog svjetskog rata pokrajinsko delenje SRBskog naroda i cepanje nase Svetosavske Crkve na oblasti u kojim SRBi zive, uspjeli su SRBi da izbjegnu zahvaljujuci prije svega svojoj visokoj nacionalnoj i vjerskoj svjesti, svome Bogoljublju i Rodoljublja kojeg sada sve manje ima medju svestenicima i narodom. Pod uticajem ekumenista, novotaraca i drugih Hristovih neprijatelja koji danas javno deluju iznutra, iz same Crkve, nasa Svetosavska Crkva je dobrim djelom razorena i unistena ili kako bi to narod rekao izbusena poput Svajcarskog sira. Ona sa vana jos uvjek ima izgled Crkve koju mnogi pokusavaju da izmjenu prilagodjavajuci Crkvu svome shvacanja i duhu vremena, a ne duhu Hristovog ucenju i vjecnosti Crkve Bozije. Zbog toga prisustvujemo pretvaranjh Crkve Bozije u laznu crkvu iz Jovanovog Otkrovenja ili crkvu Antihrista. Ali to ne treba da uplasi srca nasa. Hristos je sagradio Crkvu svoju koju ni sile paklene nece nadvladati. Zato sa vjerom u Boga i SRBstvo, sa vjerom u sami sebe, krenimo smjelo u borbu za Krst casni i Slobodu zlatnu, za oslobodjenje i ujedinjenje Vaskolikog SRBstva!
Позивање на то што је св. владика Николај писао о овом питању одмах након II Светског рата је занимљиво али небитно у садашње време, зато што се променила ситуација на терену. Свиђало се то нама или не, Македонци себе сада сматрају посебном нацијом, и било какво убеђивање са наше стране да су они нешто друго може само да изазове још јачи отпор. Пођите од себе: када би вам неко рекао да нисте Срби, сви ви (и ја, наравно) би све упорније и с правом инсистирали да јесте.
Чињеница да је Македонија вештачка држава не значи аутоматски да је, или ће бити, привремена. Свет је пун вештачких држава које постоје деценијама па и вековима, и не изгледа да ће се скоро распасти, јер су заживеле.
Већ сам писао о овоме пре неколико недеља у коментару: https://stanjestvari.com/2022/05/19/dusan-ilic-ne-damo-svetinje-ili-ih-poklanjamo/#comment-179059. Рекао сам тада да Македонско питање ми Срби (држава, па и народ) занемарујемо барем од краја Великог рата. У чланку који је након тога објављен https://stanjestvari.com/2022/05/28/krotki-junaci-sa-vardara/ је сведочење да се то дешавало и барем пола века раније, од 1860-тих.
Оно што је деценијама занемаривано не може се исправити на пречац.
Да се разумемо: ја сам против давања аутокефалности МПЦ. Један (не први) разлог је што се у принципу у преговорима никад не даје нешто за ништа, па макар преговарали о пакетићу жвака. Још један разлог је што никада не треба формално признати оно што нам не одговара. Па као што не признајемо лажну државу Косово иако тренутно немамо контролу над тим простором, сама чињеница да се позивамо на историјско право, резолуцију УН, итд. нам даје могућност да, када се ситуација на терену промени, а сигурно хоће кад-тад, поступамо онако како сматрамо да треба.
Тако је требало поступити и у случају аутокефалије МПЦ: једноставно рећи не и држати статус кво, јер је аутономија већ дата. Шта по том питању ради источни папа из Истанбула, подједнако је небитно за наше становиште као и чињеница да л.д. Косово признаје велики број држава, укључујући и САД. А у међувремену радити на зближавању српског и македонског народа свим средствима. Наравно ово је процес који би сигурно трајао деценијама, можда и цео век. Али озбиљне државе тако раде; другог начина нема, док се опет не промени ситуација на терену.
Оно што је у целој ствари сумануто и обесхрабрујуће је да ово види један анонимни интернет коментатор попут мене, неко чије је формално образовање из техничке струке (наравно и многи други попут мене, себе помињем само као пример), а да то не види, или барем тако не поступа, цео архијерејски Сабор СПЦ. Као да се злодух аутошовинизма увукао и у врх СПЦ.
Свети Владика Николај Велимировић Жички написао је и „Српско Јеванђеље“ како га многи вјерујући тумаче а оно се зове Охридски Пролог!
Имао сам то задовољство да га прочитам и на мене је оставио снажан утисак,ако бих покушао извући универзалну синтезу из ове Богом надахнуте књиге она би гласила мучеништво за свету вјеру хришћанску! Предивне и ванвременске поруке и поуке оставља ова књига добронамјерним људима.
Шта се дешава у међувремену? Порфирије одступа од нашег Светосавља па под удар његове и њихове екуменистичке коректности дође и једна од најважнијих српских, светим духом надахнутих књига! Дакле, да се македонски расколници и њихови ватикански господари не би наљутили потребно је ревидирати наслов овог дјела Светог Николаја и избрисати ријеч Охридски, нека остане ријеч Пролог она је неутрална. Ко је најпозванији да то уради доли Порфирије који љуби папску руку, не знамо шта је са папучом за прво постоје материјални докази,Дакле, кад смо код самоукидања српског национа кроз вијекове на подручју Старе Србије идемо до краја! Српски презрени пук то неће разумијети а и сном мртвијем спава а гласно ћутање српске, интелектуалне псеудоелите јасан је знак и за наше домаће богоборце оличене у Сабору СПЦ да су на „добром ууту“!
@Марк Еугеникос
„Македонци сада себе сматрају посебном нацијом“ . И ја сада себе сматрам цар Душаном и молим немојте ме убеђивати у супротно јер то код мене може изазвати само отпор . О каквом мукотрпном раду на помирењу са неким ко се декларише као твој непријатељ ( признаје косово , отимати имовину – стотине цркава , учлањује се у Нато да би ти доказао непријатељство ) Ви то причате ? Зар не треба они све то да пониште и онда почну мукотрпни рад на пријатељству са нама ? За писање Светог Владике Николаја које је ванвременско рећи да је ограничено на доба у ком је живео !??? Не знам шта да кажем на цео Ваш коментар сем да је благо речено пун небулоза….
Пренео бих још један текст са мим странице Пријатни/građanski aktivista/psalam 115 уз изјашњење на немам никакве везе са овом мим страницом (пратим их од литија у ЦГ) и обећање (себи и СтСт) да нећу више гушити расправу преношењем туђих мисли:
,,Један мој мудри фејсбук пријатељ написао феноменалан текст:
МИКРОНЕЗИЈА
Искрено, до неки дан након 24. фебруара ове године не бих знао да нађем ову славну државу на мапи свијета. Једино што јесам знао је да се налази негдје у бескрају Тихог океана, и претпостављао сам (како се испоставило – тачно) да се састоји од много малих, готово микроскопски ситних острваца, толико да је барем мени као преводиоцу који обраћа пажњу на ријечи, веома комично називати Микронезију „земљом“. Гледано на карти свијета, она више изгледа као безброј мрвица хране за акваријумске рибице, просутих по површини воде неког олимпијског базена.
Захваљујући свом положају, ова „земља“ сигурно има одређени геополитички значај у свом региону, али какав утицај може имати, рецимо на питања у Европи? – Апсолутно никакав. Отприлике онолико колико став владе Фиџија утиче на политику која се води на Исланду или Гренланду.
Оно по чему је Микронезија релативно позната – у круговима љубитеља заштите животне средине, јесте тужна чињеница да један дио њене „земље“ нестаје у океану. Односно, пошто ниво океана расте, нека мала острва мале надморске висине полако прекривају таласи Пацифика.
Као и храна за рибице која послије неког времена потоне у акваријум и бива поједена.
Међутим – зашто је ова чувена „земља“ уопште привукла моје интересовање?
Привукла га је тиме што је ријешила да се „прослави“ – и то у великој, свјетској политици. Наиме, пар дана након почетка руске специјалне војне операције у доратној Украјини, Микронезија је одлучила да уведе НАЈОШТРИЈЕ САНКЦИЈЕ према Русији – санкције које су затвориле све канале иначе ионако непостојеће сарадње између Русије и ове за њу готово непостојеће „земље“. Те санкције су на крају обухватиле и ово – потпуну забрану уласка на територију Микронезије СВИМ ДРЖАВЉАНИМА РУСИЈЕ и апсолутну ЗАБРАНУ ПРЕЛЕТА СВИХ РУСКИХ АВИОНА.
Мјере су обухватиле и протјеривање свих руских дипломата и држављана, као и запљену руске имовине.
То је практично значило да је број протјераних руских држављана и дипломата износио – 0 (нула), а салдо у доларима заплијењене имовине – 0 (нула) долара.
Јер их у славној и за Русију тако важној Микронезији уопште није ни било. Никога и ничега.
Спаваш ли мирно, Путине?!
А ти, Кадирове?!
Славна Микронезија је то учинила како би „пружила конкретну и опипљиву помоћ храброј Украјини у борби са окупатором и подржала будућу очекивану и жељену побједу Украјине“. Наравно, то што мјере које је увела Микронезија не значе апсолутно ништа за Украјину, (а за Русију поготово), није била препрека за власти ове „земље“; препрека им није била чак ни неумољива географија која вели да се Микронезија налази ВЕОМА ДАЛЕКО од некадашње Украјине и уопште од саме области у којој се одвијају ратна дејства (главни град Микронезије, Паликир, удаљен је од Кијева тачно 11892 километра), што потпуно обесмишљава сваке санкције.
Међутим, један поглед у историју Микронезије (што је термин који код мене изазива сличну реакцију као и употреба ријечи „земља“), објашњава нам све. Ако погледате Википедију, о аутохтоној историји ове „земље“ наћи ћете отприлике једну једину реченицу – да су се преци становника Микронезије доселили на њена острва прије неколико хиљада година. А затим слиједи огромна рупа – све до 16. вијека када Микронезија потпада под власт Шпаније (1574. – 1899.), затим Њемачког царства (1899.-1914.), затим Јапана (1914.-1947.), да би затим дошла под управу Америке, оставши под том управом све до стицања „пуне независности“ – 1986. године.
Без жеље да изразим много тога што бих имао – о „славној и јуначкој историји“ Микронезије, рећи ћу само да је поспрдна одлука микронезијских власти о увођењу санкција Русији, а нарочито о ЗАБРАНИ ПРЕЛЕТА РУСКИМ АВИОНИМА, или писана у некој канцеларији Стејт Дипартмента у Вашингтону, руком неког проћелавог и необријаног нижег службеника коме се можда журило кући, па није провјерио географски положај Микронезије – или је то у питању, или инерција микронезијских власти, онај детаљ који наша традиција тако јасно препознаје – о нивоу докле морају бити крваве руке Турчина, а докле руке потурице; о господару и робу који се пред њим вјечито доказује – другим ријечима, да је администрација Микронезије појурила да удијели још један пољубац гениталијама својих некадашњих а и садашњих господара, без обзира на то што пољупци у гениталије ништа конкретно не помажу политици тог господара.
Доста слично овом случају видјесмо и код нас – најави се да долази Лавров.
Лавров, руски министар спољних послова, када долази – долази авионом. Руским..
Сад, географија је неумољива и код нас – пошто се Србија не граничи директно са Русијом и нема излаз на море, Лавровљев авион мора прелетјети неколико страних земаља да би долетио до Србије.
И онда ступају на сцену околне државе и „земље“, орне за љубљење – Бугарска и Монтенегро забрањују прелет Лавровљевом авиону. Преко других околних држава, НАТО и ЕУ чланица, прелет је свакако искључен.
А затим спектакл! – Јавља се и СЈЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА! Сјеверна Македонија, која је – како каже неумољива географија, исто као и Србија – земља без излаза на море, и која се граничи са земљама које су ВЕЋ ЗАБРАНИЛЕ ПРЕЛЕТ ЛАВРОВЉЕВОМ АВИОНУ (Грчка и Албанија – као државе НАТО пакта, и Бугарска – посебном одлуком).
Дакле, у ситуацији у којој Лавровљев авион уопште НЕМА ОДАКЛЕ ДА ДОЛЕТИ до Сјеверне Македоније, Сјеверна му додатно забрањује прелет.
Ала се прославила!
Смјехотресно и јадно у исто вријеме.
Смјехотресно јер ни на који начин не може да утиче на лет фамозног авиона и вјероватно и у самом Стејт Дипартменту служи као материјал за неки нови виц, а јадно јер долази у дану када је Македонска православна црква од Српске православне цркве добила томос о аутокефалности.. Када долази након година и година политике у којој се Србија одрицала себе, својих идеала и интереса да би подржала политику и економију те, хмм.. хајде да кажемо – сусједне „земље“, исказујући тако најбољи однос према њеном народу – народу који је с друге стране у стању потпуне летаргије и чамотиње и који ни на који начин нити утиче нити се пита о политици своје државе, а који нема инстинкт који би му говорио да то тако не мора, а и не смије да буде..
То значи једну просту чињеницу.
Срби немају ни браће ни пријатеља на Балкану.
Срби су окружени непријатељима и слугама непријатеља, а ИМАЈУ САМО ЈЕДНИ ДРУГЕ, односно сами себе, и браћу Русе – са којима се нажалост (још увијек) не граничимо.
Зато никако не смијемо кварити тај однос са Русима, ни односе међу нама самима – те односе који су, као што добро знамо – затровани, и које треба колико год можемо ПОПРАВЉАТИ.
Јер, ми око себе имамо једино НЕПРИЈАТЕЉЕ. Пар микродржава без идентитета, које се утркују у слугерањству према нашим (а уједно и својим) непријатељима.
„Земље“ које, као храна за акваријумске рибице, тренутно плутају на површини, да би ускоро потпуно потонуле и биле поједене, и које – након што потону – не треба другачије ни да памтимо, него по слугерањству, извлачећи поуку како НЕ ТРЕБА живјети.“
Као што сам и пре две године, када су наши верски поглавари кренули да саветују вернике да слушају власт у борби против суперопасног вуханског вируса, тако ћу и сада парафразирати речи археолога Срејовића.из његовог есеја о Марку Краљевићу. Када народ изгуби веру у световну и духовну власт, онда се у мислима окреће древном коњанику који ће му помоћи да победи зло и да се преброде тешка времена.
@Зоран
Ако се сматраш царом Душаном, обрати се чики у белом мантилу, нисам надлежан.
Косово се пише великим словом К, а не малим.
Мој коментар није пун небулоза него ти још ниси научио да разумеш оно што читаш.
Покушај да даш неки конкретан и смислен предлог, уместо што пенушаш. Шта би ти, да освајаш Македонију војском?
@Марк Еугеникос, @Зоран (тим редом)
Молим вас да разговор упристојите и да поштујете Друго(г) и Другачије(г).
хвала на разумевању,
Александар Лазић
@Пуниша Рачић
„Свети Владика Николај Велимировић Жички написао је и „Српско Јеванђеље“ како га многи вјерујући тумаче а оно се зове Охридски Пролог!“
Ако Охридски Пролог многи верујући тумаче као „Српско Јеванђеље“, онда или нису прочитали или Охридски Пролог, или Јеванђеље, или ни једно ни друго; а ако су и прочитали оба, стварно нису разумели. А можда и нису нешто верујући.
Уверен сам да би св. Владика Николај први сматрао такво поређење светогрђем, јер је он био озбиљан човек, а не турбо-верник и турбо-Србин.
@Марк Еугеникос
Шта сам хтео , рекао сам , а косово се пише малим словом јер не постоји – бар за мене , а Космет се пише великим словом .
@Александар Лазић , ако је реч небулоза увреда , извињавам се . Овде сам читао разне квалификације туђих коментара далеко грубљим речима , па нисам прочитао осуду . Но , вероватно Вам је промакло јер би сте сигурно санкционисали опоменом .
Колико је Срба „црквено“ данас?
Колико живи животом православне литургијске заједнице?
А колико је традиционалиста?
Да би се данас нешто од бића народног сачувало у стању у коме јесте – уз сва досадашња „одрођивања“ и поделе, потребно је сабрање у вери.
Кад се већ помиње и цитира Св.Владика Николај Жички и Охридски – ево вечне поуке, завештања и „решења“ за народ Српски, изреченом кроз „Небесну литургију“ (ко незна, нека потражи – има је и на интернету у разним издањима).
Праштајте браћо.