Горан М. Јанићијевић: Епископ Фотије – светило наших дана

Речи Епископа Фотија премашују границе поверене му дијецезе јер „… не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мат, 5, 14), да би свима осветлиле пут у Истину и Живот

Епископ зворничко-тузлански Фотије (Фото: РТРС)

Након што нас је војни сукоб у Украјини привремено а можда и за кратко разрешио пандемијских узица, чије су крајеве држали над-људи новог светског поретка, логично је да се осврнемо на сопствено држање у минулим ванредним околностима. Црква Христова, која „није од овога света“ (Јован 8, 23) али је прејемственик творевине Божије и њен хранитељ (чувар), у оквирима својих надлежности и могућности суочила се са сопственом позицијом, као уводном или бар припремном за оно што ће се догађати у последњим временима. Између „Државе божије“ тј. Царства Небеског и свих држава и државица земаљских, уједињених или самосталних али готово свих у некој врсти зависности од над-државности Новог Вавилона, распето биће Цркве поприма карактер неке врсте плена. Како ће страдање пре или касније обележити последњи чин, остаје да се види јесмо ли готови да у тим временима посведочимо своју веру и на тај начин прославимо Оца нашега „који је на небесима“ (Мат. 5, 16) и сопственим светлом у којем смо позвани да живимо, осветлимо макар делић будућег помрачења васељене.

Очигледно да један од постулата великог ресета цивилизације јесте „чишћење“ свега повезаног са хришћанско-хуманистичким традицијама а Црква Божија не само да се неће питати у вези с планираном будућношћу човечанства већ ће – као неки „дух прошлих времена“ – бивати негирана на различите начине: од поруге до неутрализације, шта год то овај еуфемизам у будућности буде означавао. Историјско искуство са прогонима хришћана – од римског до комунистичког као најизразитијих – указују да се налазимо у некој почетној етапи што подразумева неизбежно учешће у култу државе, попут обавезе приношења жртве Јупитеру или прилагођавање сопствених верских осећања владарском култу („Тита волим а Богу се молим“). Приватна религиозност у првој фази још увек је допуштена док Црква губи на јавности и бива схватана као препрека даљем, незадрживом прогресу (?) човечанства и будућој „срећи“, замишљеној као безбрижна егзистенција (преосталог и трансхуманизованог) друштва без предрасуда.

Епископ Фотије: Треба се борити против наметања „дигиталног логора“

Е, сад, то је план а остаје да се види како ће се развијати  односу на Промисао допуштења Божијег, тек, Црква се налази на неком облику испита за који не постоји поправни испитни рок. То би из пера Љубомира Симовића филмски кнез Лазар рекао: „Какви сутра будемо на Косову, такви ћемо бити довека“. Свакоме ко прати статистику јасно је да се физички оквири хришћански оријентисаног дела човечанства сужавају – што на Западу поприма драматичне размере, али би и сами требало да се замислимо над тренутним стањем и даљим токовима. У односу на све израженије захтеве државе и крипто над-државних власти и управа преостали хришћани се понашају на три начина.

Најкритичнији модел понашања, који подразумева не само прихватање већ и активно учешће у спровођењу све неразумнијих одлука и захтева владајућих структура на микро и макро плану, уочљив је не само код римокатолика и протестаната већ и код неких православних архијереја који агитују у корист агенди новог светског поретка. Свакако да је – благосиљањем истополних заједница, генетских препарата под видом вакцина и ставом у сукобу Русије са у међувремену оформљеном „анти-Русијом“ – папа Францискус далеко испред свих. Но, и неки православни патријарси и епископи пожурили су у том правцу, срчано заговарајући епидемиолошке мере СЗО, претпостављајући их чак и светим тајнама. Будући да иза њих не стоји жива Црква нити живе „од олтара“ („Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле?“, I Кор, 9,13.) већ од милосрдних донација из САД, тиме се потврђује још једна од еванђеоских истина: „Јер гдје је благо ваше онде ће бити и срце ваше.“ (Мат, 6, 21)

Епископ Фотије: Русија

Другу и вероватно најбројнију групу чине обитавајући у страху од наслућујућих прогона, повучени из јавности али ипак они који су очували веру у срцима својим. Страх од непознатог и колебање око претпоставке да су нови модели друштвеног понашања делом усмерени против хришћанског етоса, допринели су бројности ове групе још увек верујућих и припадајућих Цркви. Писац ових редова и сам  је подозревао да чини део ове популације и то током пандемије, кроз отворени прозор слушајући позив звона на васкршњу литургију.

Малобројну, трећу групу из које потиче хришћански бунт против хуманоидних предатора свих категорија, репрезентује пример Епископа зворничко-тузланског Фотија, који је у више наврата сасвим јасно указао на проблем пасивног прихватања наведених околности. Реч је о појавама које стоје у оштрој супротности са хришћанским етосом, тежећи укидању индивидуалних и колективних слобода. Премда су беседе произнете у храмовима и пред епархиотима поверене му дијецезе, одјекнуле су речи Епископа Фотија јер  „… не може се град сакрити кад на гори стоји“. (Мат, 5, 14). Беседе Епископа Фотија представљају позив на будност и скретање пажње на пошасти које су већ пред нашим вратима, а не негде у најави или потенцијалу. Када се све то сабере, слушалац или читалац пред собом имају слику не само ружне спољашњости садашњице већ и сопствене позиције у њој. Две беседе указују на актуелне  глобалне али и хришћански-универзалне теме: беседа о Страшном суду и потреби за интензивирањем духовног живота, изговорена  у цркви Преображења Господњег у Дервенти и беседа о неопходности борбе против „дигиталних логора“ у цркви Васкрсења Христовог у Каракају. Континуитет је потврђен беседом о последњим временима, произнетом на Никољдан у манастиру Светог Николе у Станишићу; овом приликом тема је веома сликовито предочена из перспективе „златне милијарде“. Уследила је и беседа о слободи као Божијем дару (2. 1. 2022) и празнична беседа на Рођење Христово у којој је поменута „тамница људи“ чиме је заокружена тематика пастирских беседа архијереја, који је одлучио да стане и остане на путу Истине и Светлости, на путу Христовом. Тиме смо се приближили тези оmen est nomen (име је знамење) и промисаоности тренутка када је Епископ Фотије на монашењу, преко свог духовника, примио своје монашко знаменовање. У Цркви су иначе сви позвани да делима светле, како је то сведочио и апостол Павле (Филипљ. 2, 12-18). У делу „Посланице из сужањства светог апостола Павла“ Јоаниса Каравидопулоса, чије је српско издање изашло благословом Епископа Фотија, може се прочитати: „Усред γενεᾶς σκολιᾶς καὶ διεστραμμένης – рода неваљалога и поквареногаа, што је незнабожачки свет – или јудејски према стиху 5. Мојс. 32, 5, као тврде поједини оци – беспрекорни, честити и непорочни хришћани сијају ὡς φωστῆρες ἐν κόσμω – као светила у свету. Именица „Φωστήρ“ („светило“) је звезда и уопште светлост, или оно што преноси светлост.“[1] Нека питања, постављена у владичиним беседама предмет су и ширих друштвених дебата код нас и у свету. Еколошко питање у минулим деценијама постало је фокус савременог богословља те се памте значајни симпосиони на ову тему. Еколошки проблем, у међувремену, постао је конкретан на локалном нивоу и реакција Епископа Фотија уследила је као експлицитна, јасна а при томе није ни у каквој спрези са „зеленом агендом“ која има политичку конотацију. Порука је јасна – нећемо имати шта да једемо, шта да пијемо чак ни да дишемо уколико на нашим њивама, у нашим луговима и потоцима никну рудници „прљаве“ технологије. Живећемо у сливовима „црвених река“ или негде далеко. На тај начин показано је како је једноставно осветлити проблем и указати на сваку појединачну одговорност, осветлити (И)истину. „Када Црква не светли (супротно ономе што се каже у 15. стиху, веома је вероватно да изазива „гунђање“ и „двоумљење“ света, а двоумљење је онда праћено и питањима да ли је то онда истинска црква, да ли је истинска вера у Исуса Христа.“[2] Тиме је доста речено и постављено критичко огледало за сваког од нас.

Тешко је навести све беседе, које је у последње време произнео Епископ Фотије. Многе су, како се то данас каже – постале виралне захваљујући електронским медијима, попут портала „Стање ствари“, али и Јутјуб канала, на којем поједине беседе достижу преко седам и по хиљада пратилаца. Довољно је прочитати неке од преко сто коментара и уверити се да наш приказ износи мишљење многих. Украсивши се подвигом трпљења у првим годинама управљања Епархијом далматинском СПЦ (што је пред широм јавности остало скривено) овај духовни пастир Епархије зворничко-тузланске, како смо се уверили, у наше време сија новим светлом. При томе, његова епархија не бележи опадање броја верних као што је то на другим местима. Речи Епископа Фотија, са друге стране,  премашују границе поверене му дијецезе да би свима, који ће „из друге прећи у трећу групу“ хришћана „последњег дана“, осветлиле пут у Истину и Живот.


[1] Проф. Др. Јоанис Каравидопулос, Посланице из сужањства светог апостола Павла, Шибеник 2010, 337.

[2] Исто, 337-338.


Прочитајте још



Categories: Српско православно стање

Tags: , , ,

1 reply

  1. Трун свјетлости

    Трун свјетлости
    Искра у тами
    Пупољак вјечности
    Мир у галами

    Момчило

    17

Оставите коментар