Изгледа да дуготрпећим Русима коначно нестаје стрпљења за марифетлуке типа „добро јутро чаршијо, на све четири стране“, судећи по изјави Марије Захарове, портпарола министарства иностраних дела у Москви
Небојша Малић (Извор: РТ)
Покушаји званичног Београда да се с једне стране додвори Атлантској Империји, а са друге то правда народу и Москви као потезе изнуђене некаквим невиђеним притисцима (тешким речима заменика помоћника подсекретара, шта ли?) као и обично само повлаче нове захтеве Запада.
Ево сад Немци лају шта Србија мора да уради. Нека им неко пошаље оно чувено писмо параћинског начелника Светолика Драгачевца из 1941, не мора ништа ни да мења, разумеће.
Писмо Светолика Драгачевца
Сад је, међутим, проблем да дуготрпећим Русима изгледа коначно нестаје стрпљења за марифетлуке типа „добро јутро чаршијо, на све четири стране“, судећи по изјави Марије Захарове, портпарола министарства иностраних дела (МИД) у Москви.
„Можда имамо различите погледе на то шта је пријатељство. Увек подржавамо наше пријатеље у тешким тренуцима. Увек полазимо од тога да они који нас називају својим пријатељима исповедају исте приступе“, одговорила ја Захарова на питање о гласу Србије да се Русија избаци из Савета за људска права УН.
Представници многих држава које теже да воде независну, уравнотежену политику нам говоре (ово је више пута говорио министар спољних послова Русије С.В. Лавров) да су под огромним притиском западних земаља, пре свега САД, које желе да против Русије напујдају цео свет кроз механизме „културе отказивања“. Сходно томе, иду на „компромисе“. Не разумемо ово. Знамо да постоји притисак. Али ако говоримо о онима који се проглашавају нашим пријатељима, онда је то немогуће разумети.
Претпостављамо да ће се наши традиционални партнери у свом деловању у оквиру међународних организација, на различитим мултилатералним платформама, доследно држати ставова који одражавају њихове истинске националне интересе и истински, пријатељски однос према нама. Не ради се о томе да их подстичемо да се нагоде са савешћу заменом чињеница. Не, у Београду је добро познат не само руски став, већ и порекло ове кризе. О томе се више пута говорило на највишем нивоу. Имају читав низ материјала. Што је најважније, проживели су не мање тешке историјске тренутке, који су по много чему слични ономе што се сада дешава на територији Украјине. Уосталом, спонзори овог дугогодишњег пакла су исти. Овде је такође важно схватити да се не ради само о подршци нашој земљи на пријатељским или темељним основама, већ о подржавању истине.
Да преведем са дипломатског језика ово подвучено… од неке десете земље још и можемо да очекујемо калкулисање истином у име избегавања америчког притиска, али од Србије, која од тих истих људи страдава већ годинама и савршено добро зна о чему је реч, баш нисмо очекивали да пљуне не само по нама, већ и по – себи.
Ако после овога некоме нешто није јасно… прочитајте опет писмо које је Драгачевац послао у Берлин марта 1941. Или Горски вијенац. Лакше је.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Сиви соко
Руси нам дугују за нашу страшну жртву 27.марта 1941. Ми смо пропатили и трпели ваљда и они знају како је то. Али не знају како је бити бомбардован од 19 других земаља током 78 дана нити знају како нам је било под санкцијама деведесетих. Зато ми не треба ником да уводимо санкције. Нека нам Бог суди ако се то деси. Нико други нема на то право.
Sve je to rezultat bezrezervne podrske Bugojahskom ****** umesto da su podrzavali Srbiju kao drzavu i nas narod. Ali „Srbija od vucica nema boljeg“ Zeleznjak u sred Beograda pred glasanje pre cetiri godine. Vucicu dodelise i orden a sad kad ne valaja a ne valja, ne Vucic vec Srbija…. Kako ste posejali tako cete i ubirati. Zalosno je ad ce sva ta podrska Bugijancu i njegovim ******* narod na nos da izkija. Sve ce puci preko nase grbace. Rusija nije htela da se mesa…
Још,
Има једна беседа владике Николаја,
О покајању.
Није једина — ни таква, ни његова.
А ваља почети од некуд. Неко (не)ће.
Зар не?
…”Ја овде остати нећу, ја ћу да идем на моју очевину, где сам се родио. Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: “А зашто Алекса, ти нећеш да останеш у нашег цара служби, па ћеш скоро капетаном постати , заклео си се да ћеш нашем цару веран бити.” Мој отац му одговара: “Истина је, да сам се заклео да ћу бити веран и против Турчина за слободу очевине моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но Цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали. Зато идем назад преко Саве, а немам писара ни други ‘учени’ људи но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад ко је Србин Немцу не верује.”
– Михаљевић: “Ћути , Алекса, да од Бога нађеш, чуће Немци па ће те оловом залити.”
– “Ја, рече, то Србину кажем а не Немцу, а и Немцу ћу то исто казати и сваком.”
(Из „Мемоара“ Проте Матеје Ненадовића).
Истинско гостољубље које је дуго живело у нашем народу, и још понегде живи, ствар је несумњиво несавремена и застарела, осуђена на пропаст заједно са патријархалним друштвом, племенским уређењем и старинским начином путовања. Али, само по себи, оно је величанствено и представља велику тековину у човековој борби против варварства, а за бољи положај човека у свету и боље односе међу људима. То је драгоцен ланац људских услуга и обавеза који је заиста грехота било прекинути. Али тај човечни обичај, који се још одржава понегде на селу, па чак и у варошима, претвара се у трагичан неспоразум кад га наши људи погрешно примене на неке странце, нарочито људе из Централне Европе, и нарочито Немце. Не све, и не само Немце.
Просечан Немац – кажем „просечан“, јер наравно да су и овде сви изузеци могућни – не прима гостољубље као дар и обавезу, него га искоришћује, рачуна са њим као са вашом слабошћу. Ако сте према њему пажљиви, он ту пажњу прима као нешто што му с правом припада, што му ви дугујете. И са сваким актом пажње и гостољубља, учтивости и срдачности, ви у његовим очима бивате мањи, а он – снажнији. Вашу гостољубивост он сматра вашом урођеном слабошћу, врстом природног данка који њему и његовима дугују ниже и слабије расе. Бити услужан и гостољубивпрема таквима значи повредити основно начело гостољубља: једнакост и узајамност, значи грешити и према себи и према њима. А коректним и уздржљивим ставом разбити ту њихову заблуду о природи нашег гостољубља – значи учинити услугу и себи и њима, избећи низ ружних и тешких неспоразума, штета и понижења.
(Карактеристично је да Немац Таубе, у свом делу из XVIII века, говори о манама и врлинама Срба, али њихово гостопримство и не помиње, него га узима као природну ствар, као врсту дуга према странцу путнику.)
(из Знакова поред пута, Иво Андрић)
“Добра политика може једном народу да очува и живот и част, лоша га доводи до тога да бира између живота и части, а она најгора лишава га и једног и другог.”, др Марко Србољубов Марковић
Бата Пежо, кафеџија новосадски који је волео литературу Црњанског, писцу je при упознавању, након што се (М. Црњански) представио, рекао да је Црњански «висок и плав».
Горња два коментара ,делимично се поклапају и са мојим виџењем све ове ситуације око рата у Украјини и неправедној осуди Рускога народа и његовог руководства од Запада а и нажалост владајучих у Србији на челу са Вучичем.Донекле поштујем председика Русије,Владимира Путина на мукотрпном изграџивању државе и народа којим влада,колико материјалном и војном,још више моралном и духовном.Свака част за то,али зашто се није мало осврно и на народе попут нас Срба,који у Русији и нороду Рускоме после Бога и свих Његових Светих са Неба ,где су нам прво очи упрте,наш Свесрбски поглед на Земљи упрт је у Мајку Русију,која треба да као свака добра Мајка,чијега имена су пуна уста свега што на земљи живи,да брижно и несебично(без да јој буду превасходни геополитички,економски ) и други интереси више посвети пажње своме чеду Србији,како на спољашњем тако и на унутрашњем плану.Дужност Владимира Путина да преко својих сарадника била је и остала да свакодневно надгледа шта се у Србији дешава на политничком,економком али и моралном плану ,имајуци комплетан увид у живот Србије.Тај њихов слоган да “Немешамо се у унутрашњи живот и догаџања у другим државама”,довело је до свих погубних догаџаја у Србији,Црној Гори,Сирији,Украјини и других држава где они имају своје интересе где Руси закаснелим стизањем доприносе свакојаким губитцима по те народе па и саме Русе .Не може се веровати ,да Владимир Путин када је се 18 пута састајао са Александром Вучичом није могао да процени са којом подлаком и будалетином има посла,па дајучи му орден учврсти истога у свом злу,издаји и свакој штети коју је нанео Србском народу и Србији у целини.Зар тим свим владајучим у Русији није до сада било ни мало ненормално да од десетина постигнутих заједничких економски,научних и других споразума са властима Србије,готово ништа није спроведено у дело.Зар им није чудно да та иста власт дозвољава Западу,Арапима,Кинезима итд.купују и инвестирају где и шта хоче,а Руске понуде одбијају.Сада траже да властима Србије продате назад НИС,да би га Енглезима препродали и стиме Вас коначно економски из Србије избацили.Зар им није чудно да власти Србије купују
све више оружја са Запада,а од ВАС само поклоне преузимају ,чисто да их ВАС не увреде,као и Лукашенка за мигове 29,па му то плате увоџењем санкција..Сви тим уважавњем Вучича ,Путин је давао велику подршку свима онима који су за Вучича гласали.Где ВАМ је памет била.А касно ВАМ стиже из дуп…у главу.Господо и брачо Руси,они који сте на власти у Великој Русији,како сте политички сејали у Малој Србији,тако сада и жањите.Живече овај(Србски)народ и даље болно и мукотрпно,како живи од 1389 године на овамо.
@E.Lirsch
У принципу се слажем, али треба бити прецизан у вези “ко” – као што срби не би увели јавне санкције Русији, већ издајник, тако и политика према Србији није политика руског народа, већ другорусијанца, петоколонаша и глобалисте Путина, који ради многе ствари и на штету Русије, а не само остатка православног света.
На жалост, Путин не поштује ни то своје правило (т.ј. да се не меша у унутрашње ствари Србије), када се оно коси са његовим главним правилом – улизивање Западу. Ми знамо за бар три случаја када се мешао на нашу штету, а у корист Запада (т.ј. најмање три издаје срба од стране Путина):
1) помоћ Американцима 2000-те у обојеној револуцији,
2) разбијање СРЈ (помоћ сепаратистима у Црној Гори) и
3) повлачење руских трупа из РС и са КиМ.
У многим аспектима, Путин је много већи слуга Запада него наш издајник, јер је Путин и емотивно везан за њих, т.ј. обожава Запад и жуди за њиховим друштвом кроз његов комплекс ниже вредности, и као такав он их често и добровољно служи и помаже, као што се показало много пута и све до данас без прекида. С друге стране, наш издајник ради само по наређењу и у страху да га не смене, што наравно није оправдање за оно што ради али јесте објашњење мотива, које изгледа много мање патолошко у поређењу са Путиновим мотивом.
Када дође време, Господ ће ослободити и Русију и Србију од безбожника који су сада на челу обе државе.
@ЛИПНИЧАНИН
То није руски народ или Русија, већ Путин, као што није ни Србија ни србски народ, већ дежурни издајник. Путин и његова другорусијанска и петоколонашка клика у Кремљу одлично зна ко је и шта је Вучић, али их то не интересује докле год он купи нешто од њих – гас, нафту, шта год. То и јесте проблем са недостатком било какве визије код Путина, сем да се додвори Западу. Он не види однос Србије и Русије као вишевековни однос два православна народа, већ као однос Путина са дежурним политичарем у Србији. Зато и дели ордење и чини услуге пред изборе и помаже да се обмане део срба који не прати алтернативне медије, јер он све то гледа шибицарски и шићарђијски.
Он такође има исти однос и према НДХ2 и лажној држави К. – т.ј. шибицарски. Је ли неко видео приказано или јављено колико је усташа и шиптара ухваћено у Украјини? Ми знамо да их има, јер је НДХ2 војни аташе био позван на разговор, а и Захарова је спомињала само кратко неке плаћенике са КиМ, али то је све под велом тајне, јер би то приказало кољаче и убице православних у лошем светлу, а то Путин не жели, јер њега страдање првославних не интересује.
@ЛИПНИЧАНИН
Ево и амбасадор Русије и Србији у помоћи издајнику, тако што није направио велики проблем од чињенице да су шиптари (РОСУ) претукли УНМИК војног представника Русије у лажној држави К. (пуковника Михаила Красношчекова) [1][2] Шиптари су избацили све представнике Русије са КиМ, сем једног колико знам, а и он би вероватно већ летео да се није десила Украјина, па мало чекају. Путин нема проблема у вези овога јер њега сви понижавају, па чак и шиптари.
[1] Ruska diplomatija na Vučićevom slepom koloseku | Kolumne | Direktno
https://direktno.rs/kolumne/392419/davor-kalajzic-kolumna-ruska-diplomatija.html
[2] Sergej Artjomenko: Kosovo lupilo šamar Rusiji. Šta rade ruske diplomate? – Politički.rs
https://politicki.rs/kolumne/sergej-artjomenko-kosovo-lupilo-samar-rusiji-sta-rade-ruske-diplomate/
Небојша Малић је велики познавалац међународне политике и велики патриота, али мислим да је овде промашио главни проблем. Овде није реч о имању или немању стрпљења од стране Кремља, већ у толерисању непријатељства и непоштовања према Русији. Вућић већ годинама иза сцене има уведене скоро комплетне санкције према Русији, и све блокира у правцу те сарадње, али то не смета Путину да га прими више од 10 пута, да му да орден, да му помогне пред сваке изборе и многе друге ствари. Руски амбасадори у Србији се такође понашају као да је све у реду и никада не дају неке строге изјаве. Чини се као да се Путин плаши да некоме не повреди осећања и он то понашање показује према свима укључујући и Запад и Турску и зато га нико не поштује.
Вучић зна да може да уради много штете односу Русије и Србије без великих проблема, да би задовољио своје господаре на Западу, јер то већ ради годинама и има искуства и са Путином и са амабасадорима Русије у Београду. Кремљ са друге стране, чека да све то пређе сваку меру и да онда реагује када је већ касно и то полу благо – да се не повреде осећања.
Ова агонија ће се наставити све док је слабић на челу Русије и издајник на челу Србије.