Како се може закључити било је кроз историју не мало „позива да останемо у вери Антонијевој“, што у времену у којем се налазимо и у оном које тек долази постаје судбоносно питање
Преподобни Антоније Велики (Извор: Православие.ру)
Да је преподобни Антоније Велики духовно инспиративан кроз многа раздобља па и наше указује текст протојереја Андреја Ткачова „Највиши степен мудрости“, објављен на порталу Православие.ру 1. 2. 2022 (пренет и на Стању ствари). Датовање чланка наводи на претпоставку да је настао на основу беседе, изречене на дан празновања оснивача нитријског и свеопштег монаштва (17/30 јануар). Претходно смо прославили светог оца нашег Саву равноапостолног (14/27) те Часне вериге апостола Петра (16/29) а дан након – велике александријске оце Атанасија и Кирила (18/31). Овај „иконостас“ или „диптих светих“ подстицајан је у смеру преиспитивања нашег односа према светом Антонију Великом тј. његовом духовном наслеђу и хришћанском ауторитету. На то нас свакако подсећа и утисни печат за хлеб са крстоликом синтагмом Аnтωnıас кастас (гр. Остајте Антонијеви) из Музеја града Београда, који се повезује са боравком Атанасија Александријског у Сингидунуму. Наводно су хлебови са отиском овог слогана убацивани преко градских зидина или на други начин доспевали до тамошњих хришћана, позивајући их да се одрекну аријанске вере. „Остати Антонијев“ значило је, дакле, остати правоверан тј. у вери Антонијевој. За тадашњег епископа Сингидунума Урсакија познато је да је био аријанац као и епископи Сирмијума (Сремска Митровица) Герминије и Мурсе (Осијек) Валент. На основу тога обично се сматра да је епископат Илирика представљао снажну аријанску струју.
„Остајте Антонијеви“ (Извор: Каталог Музеја града Београда)
Истовремено, у Аквису (Aque – Прахово код Неготина) столовао је Виталије (Vitalis), заступник праве, дакле – никејске а могло би се казати и Антонијеве вере. Истоветан је случај са епископом Виминацијума (Viminatium – Костолац) Аманцијем, епископом Улпијане (Ulpiana/Iustiniana secunda – Липљан/Грачаница/Приштина) Македонијем и епископом дијецезе Хореум Марги (Ћуприја) Зосимом. Сви они учествовали су на Сердичком сабору 342/343. на којем је оправдан Атанасије Александријски. Уместо одсутног Аманција потпис на саборске одлуке ставио је његов презвитер Максим. Тадашњи епископ Наисуса (Naisus/Naisos – Ниш) Киријак прикључио се аријанцима, који су сопствени сабор (опозитан сердичком) у исто време одржали у Филипопољу (Filippopolis – Пловдив). Из тог разлога из Наисуса је позван теолог-каноничар и литургичар Гауденције (Gaudentius) и у Сердици (Софија) хиротонисан је и одређен за новог нишког епископа. Остало је забележено да је код њега 343. Атанасије Велики прославио Пасху али није познато шта се догодило са Гауденцијем након 351. тј. смрти Констансове, када је његов брат Констанције постао владар целокупног царства а аријанци поново ступили на сцену. Једна стела из зајечарског Народног музеја са натписом на којем се помиње извесни Гауденције „на високом положају“ даје основа претпоставци да је последње дане провео у хришћанском Ромулијануму. Потребно је додати и то да је никејској струји поред солунског припадао и сердички митроплит Протоген. Није тешко уочити да су се на територији Илирика одвијале неке кључне борбе у вези са Аријевом јереси, те да је Атанасије Велики био непосредније повезан са овим крајевима. Како је указано, прославља се са Кирилом дан након празновања спомена његовог духовног оца Антонија, када се упокојио и велики српски јерарх Свети Максим (Архиепископ/гроф Ђорђе Бранковић). Из тог разлога Максим је на неким иконама, попут познатог примерка из Музеја СПЦ у Београду који потиче из светониколајевске цркве у Старом Сланкамену, насликан са Атанасијем и Кирилом. Служба са каноном Светом Максиму просто је инкорпорирана у службу Александринцима у којој се може прочитати да су у тренутку Максимовог престављења, ова двојица, као анђели дошли да преузму његову душу.
Извор: Љиљана Стошић, Српска уметност 1690–1740.
Свети Атанасије Велики, са друге стране, у српском народу прославља се као крсно име неких еснафа (пекарског, кројачког…) али и породична слава посрбљених Цинцара из Пелагоније. Из ове области на територије кнеза Лазара а потом и влашких војвода у другој половини XIV века доспео је и свети Никодим (Грчић) Тисмански, обнављајући, на свој начин, монашке тековине Антонија Великог. Као изразити представник претпаламитског исихазма тежио је изворном облику монашког живота. Египатски пустињаци, са друге стране, у време Антонијево обитавали су у мањим настамбама – мандрима а старешина свих заједница називао се архимандритом. Никодим Тисмански такође је остао у сећању Цркве као „Архимандрит освећени“ што је забележено и на фрескама са његовим ликом, пре свега у самом Тисману. На известан начин био је старешина свих монашких заједница које је основао (Манастирица код Кладова, Водица, Тисман). Да је реч о извесној реформи црквеног живота из перспективе древног хришћанства сведочи његова преписка на неке етичке и канонске теме са трновским патријархом светим Јевтимијем, такође представником претпаламитског исихазма. Јевтимије стално упућује на древне и источне традиције те изворно хришћанство. Први манастир који је основао у Влашкој Никодим је посветио светом Антонију Великом (Водица код Турн-Северина). Антоније је, са друге стране, као оснивач првих манастира, утемељивач монашког етоса и монахујућег праксиса, уз преподобне Макарија и Пахомија редовно приказиван у живописима средњовековних српских манастира. Све то омогућава нам оквире антонијевских традиција на нашим просторима.
Тежећи да издвоји суштаствене премисе Антонијевог непролазног дела о. Андреј осврнуо се на често тј. перманентно промишљање о часу смрти. Из ове тачке у човековој свести развијају се две перспективе: ретроспектива према свему што се у овоземаљском животу чинило и то у светлости перспективног сагледавања будућности из сфере вечног живота. Како је као животописац свог духовног оца Атанасије Велики забележио – Антоније је на самртном часу наложио келејнику да две његове расе (мантије) као једину имовину подели управо Атанасију и Серапиону Тмуитском. То је често помињао и један други, наш Атанасије – блаженог спомена Епископ захумско-херцеговачки, као још једно посредно подсећање и апел свом народу да остане у „вери Антонијевој“.
Како се може закључити било је кроз историју не мало „позива да останемо у вери Антонијевој“, што у времену у којем се налазимо а чини се још и више у оном, које тек долази, постаје судбоносно питање.
Categories: Васељенско стање
Оставите коментар