Протојереј Андреј Ткачов: Највиши степен мудрости

Сви хришћани имају Антонија Великог. Једном је живот овог човека преокренуо представу о смислу и срећи. Један такав човек је довољан да би сви људи на земљи знали да постоји други свет

Преподобни Антоније Велики (Извор: Православие.ру)

Ако је смисао живота – сакупљање задовољстава и утисака, шта је монаштво? Безумље. А ако узмемо у обзир да је смрт неизбежна, шта је монаштво? То је способност да се човек опамети пре свих.

На дан смрти сви ћемо постати веома „паметни“: није требало овако живети, требало је другачије. И кад би се све могло почети испочетка, ја бих… И остале речи које се изговарају у погрешно време. А монах је на неки начин све то схватио раније и пожелео је да умре за грех и за свет пре своје физичке смрти. И шта је онда то с тачке гледишта дужности коју нећемо моћи да избегнемо? То је највиши степен мудрости.

Смисао сваке појаве превазилази своје границе и осмишљава се само споља. Односно, човек не иде у школу да би ишао у школу. Иде у први разред, а већ у свести има далеку, али неминовну годину матуре како би као одрастао и научен човек кренуо даље. У санаторијум човек иде да би се опоравио и вратио. У болницу леже да би оздравио и отишао да ради. Свуда где човек „улази“ претпоставља се неминовни „излаз“ и циљ је само тамо.

Протојереј Андреј Ткачов у Београду (Фото: Соња Ракочевић)

Ми смо ушли у овај свет. Међутим, смисао нашег боравка уопште није овде. Смисао је у излазу из света и у оном својству које ће овај излазак бити радостан и исправан. „Каја житејскаја сладост бивајет печали непричастна? („Која овоземаљска сласт није помешана с тугом?) Која слава стоји непоколебљиво? Све је попут сенке. Све је привидно као сан.“ Међутим, постоји непоколебљиво Царство и тамо је циљ и место упокојења. „Какав ћу изаћи из овог света? Где ћу се уселити? Шта ће Бог питати и шта ћу Му одговорити?“ – ово је непрестана зујалица у души човека који није од овога света.

Ако у друштву, у народу има истинских монаха, то значи да у том народу и друштву има људи истински мудрог срца. Има оних који иза шарене површине виде непокретни смисао. А ако су сви обузети таштином и ако срамну мишју трку називају животом, онда је то земља будала и живот у њој је казна.

Сви хришћани имају Антонија Великог. Једном је живот овог човека преокренуо представу о смислу и срећи, како на Истоку, тако и на Западу. Један такав човек је довољан да би сви људи на земљи знали да постоје други свет и истински живот, да постоји излаз из садашње мишоловке.

Уочи Великог поста у календару ће бити још много „Макарија и Јефимија“ да бисмо знали како људи понекад могу живети и до каквих висина покаткад израстају обични смртници.

Са руског: Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 1. 2. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

6 replies

  1. Смрт не постоји

    Смрт не постоји
    Само живот вјечни
    Смрти се не боји
    Ни пијесак ријечни

    Просијан кроз сито живота
    Тек кад роди зрно злата
    Остаје у њему сва љепота
    А не златан тељиг око врата

    Ријека живота тежи мору
    Мијења нам облик, даје зор
    Нове очи за нову зору
    Нове уши за анђела хор

    Смрт не постоји
    Собом то знамо
    Страх нас се боји
    Кад Пут корачамо

    Момчило

    23
    2
  2. Волео бих да нисам једина грешна и нечиста православна душа која ову врсну беседу у – види као тајанствени смисао пада у баналност и неподношљиву лакоћу непостојања Новака Ђоковића… Али како рече молитвено слово :

    … Порази и исцјели, обори и подигни ме
    Ништ сам и нијем пред Светом Вољом Твојом
    И недокучимим за мене Судовима Твојим..

    15
  3. Свети Оче Антоније Велики, помоли се за нас грешне и слабе, Христа ради. 😪

    12
  4. Да овај лѣп текст допунимо Пушкиновом пѣсмом на коју Ткачов алудира (прѣпѣв Д. Буковиког):

    СТИХОВИ САЧИЊЕНИ НОЋУ ЗА ВРЕМЕ НЕСАНИЦЕ

    Ватра згасла, немам сна;
    Свуда тама и сан мучни,
    Тек ход сата једнозвучни
    У близини одзвања…
    Парке бабље клепетање,
    Снене ноћи трепетање,
    Мишја трко животна –
    Што ме тиштиш, бар да знам?
    Шта значи тај мрски жубор,
    Да ли ропот или укор
    Дана страћеног до дна?
    И шта ли од мене иштеш?
    Зовеш ли ме ил проричеш?
    Запитан пред тобом бдим
    Твој смисао да схватим…

  5. „Заволи смирење, оно ће покрити све гријехе твоје“
    Свети Антоније Велики

    14
  6. Хвала. 😊💞

Оставите коментар