Миша Ђурковић: Западни обрт Београда

Београд због избора одржава привид о седењу на више столица. А столица је све више једна. Спотовима амбасаде САД припрема се и завршна фаза – придруживање санкцијама Русији и отварање процеса уласка у НАТО

Миша Ђурковић (Фото: Танјуг)

Коментаришући потенцијалне реакције на украјинску кризу, господин Борис Варга је недавно устврдио да у случају евентуалног избијања рата, Србија више не би могла да седи на више столица, те да би морала да се определи. Чини ми се међутим да је тај процес већ готово приведен крају и пре евентуалног избијања тог рата. Србија је у последњих годину и по дана, почев од Вашингтонског споразума направила радикалан и лако уочљив, потпуни заокрет на запад. Остаје још неколико финалних тачака, али највећи и најважнији део овог заокрета је већ одрађен. Хајде да то илуструјем.

Пођимо од актуелне кампање о абортусу. У земљи у којој постоји једно од најлибералнијих законодавстава о побачају и где чак ни не постоји прецизна статистика о укупном броју абортуса, где је просек година старости 44, очекивано појавиле су се петиције које траже увођење рестриктивнијег односа према овом питању или његову забрану. Ови људи наравно не могу да се појаве на било којој телевизији или мејнстрим медију. На њихову петицију сложно су осудом и кампањом лажи и застрашивања реаговали апсолутно сви медији, једнако такозвани прорежимски или такозвани опозициони. Дакле у Србији су поводом ових важних питања сви електронски медији на истој, западној страни.

Уочљиво је такође да су сви електронски медији које је режим преузео или покренуо у последње две године изразито пролиберални, односно прозападни. Не морам да помињем имена свих ових, четири или пет, франшиза јер је свима јасно о чему се ради. Режим преко њих покушава да парира телевизијама Н1 и Нова и да прави своје верзије тих телевизија. Резултат је да се оне заправо надмећу у томе ко ће бити више „воук” и ближи западним све тоталитарнијим погледима на свет. Трагедија је што и код ових такозваних опозиционих медија не постоји ни минимум стварног залагања за демократију и слободу мишљења. Штавише. Питања вакцинације, абортуса, ЛГБТ нпр. показују да би они били још радикалнији у забранама слободе мишљења и у прогонима конзервативно мислећих људи. На то режим одговара тиме што прави исте такве медије.

Примећено је такође да се у последњих годину и по радикално померио баланс у наступању такозваних происточних и прозападних режимских аналитичара. Наиме, као и сваки меркантилни режим и овај покушава да покрије све што постоји у друштву и да има своје људе за све могуће опције које онда изведе пред камере да заступају једну или другу геостратешку позицију. Но некако су нестали Анђелковић, Радун, Адамовић, а зацарили су Крстић, Трифуновић, Обрадовић и Јелена Милић која је однедавно амбасадор Србије у Загребу. Национално свесни и „проруски” људи су сузбијени и у влади и у комплетном систему режима и полако сведени на резервате као што су по један дневник, недељник и доскоро једна телевизија, али и она све мање.

Изјава Александра Вучића да су „медији у Србији острашћени и 80 одсто њих на руској страни“ (Извор: Данас)

Стварна дубина овог прозападног усмерења најбоље се види у законодавству и у разним стратегијама и правилима која се доносе. Треба узети разне стратегије образовања, науке, здравства, социјалне политике и свега другог где све врви од (транс)родне идеологије, џендеризације, модернизације, раскидања са традицијом итд. Омбудсман забрањује уџбенике који не прихватају идеологизацију језичке политике и одрицање од српског језика и као резултат свега тога припадници националних мањина имају све мање везе са овом државом. Штавише, са Законом о родној равноправности који се и те како примењује, почео је процес разарања стандарда српског језика па се очекивано као следећи корак јављају захтеви за равноправним кодификовањем „торлачког” језика и осталих дијалеката.

Слободан Антонић: Ескалација џендер лудила на Филозофском факултету

Изразито западна је и политика према региону. Процес обарања Кривокапићеве владе, и вероватног формирања нове Абазовићеве по моделу који је Ескобар донео, урађен је уз огромну асистенцију Београда. По свему што може да се види и чује, почев од односа према Кристијану Шмиту до односа према захтеву Бањалуке за повраћај дејтонских надлежности, и коначно по далеко мањем присуству Додика у овдашњим медијима, Београд се скоро сасвим приклонио западној политици и према Бањалуци.

Није тајна такође да се око тога, али и око низа других ствари Београд радикално одаљио од Москве. Тамо наиме прате овај прозападни обрт и чињеницу да на овдашњим медијима све више доминирају господа која говоре о „руском примитивизму и фашизму”, о наводном руском учешћу у одвајању Космета, и како наши медији почињу у погледу извештавања о Русији да личе рецимо на немачке, пољске или румунске.

Драган Шормаз: Русија дестабилизује цео регион

Да закључим, Београд због избора још једино одржава некакав привид о седењу на више столица. У реалности међутим столица је све више једна једина. Серијалом спотова америчке амбасаде припрема се и завршна формална фаза која ће се састојати у придруживању санкцијама Русији и отварању процеса уласка у НАТО. Тек на самом крају биће и „коначно решавање” питања Косова. Оно се такође решава у ходу корак по корак. Ево пре неки дан је репрезентација атлетичара „Косова” без проблема ушла у Србију и под тим обележјима учествовала на балканском првенству у Београду.

Аутор је научни саветник, Институт за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 2. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

4 replies

  1. Србија је већ увела санкције Русији, – самим тѣм што је увела санкције Бѣлорусији. Та свињарија учињена је без прѣке потрѣбе, а реакција „јавног мнѣња“ била је млака. Нѣсам се начитао згражавања дежурних аналитичара тѣм поводом. Са становишта власти одличан пробни балон. Послѣ такве реакције природно је да ће прѣгнути да нам приреде још већу срамоту.

    Којекуде стално рабимо ону метафору о кувању жабе и упорно допуштамо да нас кувају… све ласкајући себѣ да смо орлови, а нѣ жабе.

    32
    1
  2. У овом тексту ствари нису постављене како треба. Није Вучић донео одлуку о наглом заокрету ка западу. Ту одлуку је донео српски народ на изборима, на којима већ две деценије убедљиво побеђују прозападне политичке опције. Вучић је само наставио тренд који је већ постојао и додатно га појачао. Слом патриотских снага десио се у Скупштини у време док је Коштуница био председник. Он је одбио да у Скупштини направи коалицију са СРС и донео одлуку да иде на превремене изборе. То је био задњи тренутак када је патриотска опција могла донекле да се консолидује. Након Коштуничиног изборног фијаска, део радикала је схватио да је национално-патриотска опција потпуно поражена у Србији и да таква политика нема перспективу. Дакле, није никаква појединачна личност одвела Србију у правцу глобализма него су сами Срби одлучили да иду у том правцу. Вучић је далеко од неког генијалног државника, он се само капиталише на тренду који је присутан код већине бирача. То показивање прстом на неку политичку личност је сасвим промашено. Право питање је како су Срби постали такви какви су, гомила без идентитета. Идентитет има профилактичку и апотропејску функцију. Он колектив штити од пропадања. Када нестане идентитета колектив остаје без заштите. Мени није жао Срба, они су сами изабрали пут који их води у амбис.

    12
    13
  3. Зарад равнотеже, како би било да замислимо, на тренутак, два хипотетичка сценарија:

    1) Да нашем главном протагонисти нису му*а у процепу
    2) Да СтСт ауторима и коментаторима јесу (само делић у поређењу са главним)

    Не мислите ли да би било знатне разлике у резултатима у оба случаја?

    8
    1
  4. Србија и Срби су готови. Уколико се не врате Русији и смисленом кругу руске цивилизације.
    А искрено да додам: ако се не врате – и треба да нестану. Уколико Срби не свргну најнемилосрдније све своје лидере који нас држе таоцима западног круга – Срби заслужују да се испедеришу те нестану. Истина над Србима неће плакати. Нити ће они бити последњи народ који је изгубио биће. Каталог таквих народа се зове Западна историја. Бујрум.

    16
    7

Оставите коментар