Свештеник Живко Илић: Република Српска – резултат дјеловања божанске икономије

Најбољи однос према Републици Српској јесте сљедећи: свако некʼ дâ колико може, не више али ни мање од тога. Жив је Бог и жива ће бити душа наша

Извор: Фејсбук

Ове године обиљежавамо готово трећину вијека од дана кад је Скупштина српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. године у Сарајеву прогласила Републику српског народа Босне и Херцеговине. Како су историјске прилике условљавале, тако је и Република Српска свој назив прилагођавала новонасталим околностима. Од 9. јануара, па до 12. августа 1992. звала се Република српског народа Босне и Херцеговине. Од 12. августа, па до краја септембра 1992. године носила је назив Српска Република, када је добила свој коначни назив Република Српска. Дана 28. фебруара 1992. написан је и њен Устав као највиши правни акт.

Република Српска је највреднији драгуљ лијеве обале дринске

Православни Срби вијековима су своју судбину везивали за велике хришћанске празнике, испуњавајући тако завјет својих предака: све што чиниш, везуј за Небо! Република Српска проглашена је на трећи дан Рождества Христова – Божић и празник Светог Апостола Првомученика и Архиђакона Стефана 1992. године. Зато ми сваког деветог дана у мјесецу јануару не само да прослављамо или обиљежавамо дан, већ прије свега и изнад свега славимо Крсну Славу своје Републике Српске. Република Српска је тежња нашег народа у Босни и Херцеговини, завјет који је артикулисао одлуку тадашњег српског политичког руководства о проглашењу Републике Српске. Из ових разлога Република Српска је дјело руку Божијих, јер је vox populi – vox Dei. Тако, ове године Република Српска обиљежава три деценије свог постојања на балканској вјетрометини. Но, предметни временски период искључиво треба да везујемо за вијек трајања Републике Српске, а не и Срба на овим просторима!

Извор: Фејсбук/ИН4С

Ход Републике Српске од Крста кʼ Васкрсењу

Недуго по проглашењу Републике Српске, тј. већ у марту 1992, а усљед распада комунистичке Југославије, српски народ у БиХ увучен је у грађански рат. Тај рат му је наметнут. У оружаном сукобу ратовали су сви против свих, а понеки чак и са својим сународницима. Српско памћење страдања нашег народа: геноцид у престоници усопших Срба – Јасеновцу, те злочини над српском нејачи на Мајевици, Равном Доцу (код Ливна), (в. поему Јама, аутора хрватског партизана И. Г. Ковачића), Пребиловцима, Старом Броду (код Вишеграда), Кули Фазлагића (код Гацка), Коритима (између Гацка и Билеће) и др. било је још живо. Српски народ још се с горчином сјећао збјегова, усљед злочина Адолфове солдатеске и њене вјерне служинчади – усташа и ханџар-фесоноша обиљежених усташким симболима. У Одбрамбено-отаџбинском рату (1992–1995), Срби су, ничим другим до проглашењем Републике Српске, планове повампирених авети из прошлости, осујетили али нажалост само дјелимично. Илустрације ради, не би требало заборавити Сијековац (код Брода), затим Кравицу (код Братунца), те Скелане, Факовиће, Јошаницу код ондашњег Србиња (данас Фоче) и др. На Олтар Отаџбине положено је много живота: преко 22.000 бораца; око 40.000 бораца рањено је; рат је усмртио и око 12.000 цивила. О херојском подвигу најбољих српских синова ће да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова. Као што је крв Светог Апостола, Првомученика и Архиђакона Стефана и иних хришћанских Мученика, по Тертулијановим ријечима, била сјеме за нове Хришћане, истом мјером је и крв српских витезова – била сјеме за нове јунаке. Свако име погинулог борца Војске Републике Српске јесте по један камен у тврђави која се назива Републиком Српском, а свака фотографија у спомен-собама Републике Српске (нарочитим просторијама, изграђеним с циљем да жртва наших ратника буде овјековјечена), јесте по једна воштаница за покој њихових душа. Они су изгинули да бисмо ми живјели. Основно гесло посљедњег рата у Републици Српској било је: За Крст Часни и слободу златну! Слободу нам нико није поклонио, већ смо је скупо платили. Тако је слобода друго име крстоносног Србина.

Имање јесте тешко стећи, али сачувати га, јесте још теже

Република Српска у миру је проглашена, а у рату – одбрањена. Моћ и силу имајући, својим неартикулисаним и само њима разумљивим гласима, говорили су нам да оно од Љубиња и Требиња, преко Зворника и Бијељине, па до Новог Града и Костајнице није наше, већ њино. Својим немуштим језиком протјеривали су нас у Београд, односно Нови Сад, и кад смо одговарали одрично, усуђивали су се спочитавати нам да бива пројављујемо непослушност према носиоцима власти или још горе: да не волимо Србију. Велика је неистина да смо непослушни, али је још већа да не волимо Србију! Боже сачувај! Међутим, ми хоћемо да поносно живимо у Светој земљи за коју су нам крварили дједови и очеви; у Светој земљи у којој су нам и преци и потомци; у Светој земљи у којој су нам и гробови и колијевке; у Светој земљи у којој су нам и туге и радости; у Светој земљи у којој су настањени и они у које смо гледали и они који су у нас загледани. Друкчије речено, кад смо срећни у Републици Српској, душа нам је велика кʼо Србија! Данас нама кажу, д(ј)еци овог в(иј)ека (в. М. Ракић, На Газиместану) и подваљују разне сплетке: те требало би да будете прогресивнији но што јесте, те демократија вам је на изузетно ниском нивоу, те треба да развијате степен толеранције, а све с једним циљем: да нас од(на)роде, разводне истинске вриједности и раскопчају копче које светосавски род везују за Небо.

Искуство нас учи, да кад неко жели, по багателној цијени, задобити власништво над туђом имовином, некʼ не тргује са оним који је ову имовину куповао, већ с његовим потомцима, који ће је, по погубном искуству блудног сина, продати у бесцијење. Прави српски домаћин размишља овако: Уколико не могу лично ништа ново да стекнем и допринесем, тј. купим или изградим, макар ћу неокрњено сачувати оно што сам од предака наслиједио.

Република Српска – више од ентитета

Република Српска је ентитет у оквиру БиХ, простор с 49 % босанскохерцеговачке територије. Будући Република, она је Држава која посједује три нивоа власти: законодавну, извршну и судску. Једна држава немогућа је без популације; популација је незбринута без територије; територија је неодржива без услова за живот. Државни симболи Републике Српске су: грб, застава и химна. Република Српска јесте највећи историјски домет наше нације западно од ријеке Дрине! С друге стране, избјегавајући ситуацију да будемо уљуљкани у ономе што би требало поправити, овдје је мјесто рећи да Република Српска јесте млада, али јој је становништво старо. Био бих срећнији да је обрнуто, али не може него оно што је. Познајем неке народе који имају државу стару, а становништво младо, па читаоцима остављам да самостално разлуче који народ има извјеснију будућност. Кад су се у XIX вијеку из БиХ расељавали иновјерни, нашао се један православни Србин, Херцеговац који је крајем XIX вијека, тачније 1896. године вапијући написао пјесму „Остајте Овдје“. Сад, кад се расељавају православни Срби, или нико не пише или написано нема ко да чита или обоје. Да неко напише вапај или зов за останак, можда би се неко и нашао да остане, али ријетко ко или скоро нико га не позива. Откад је свијета и вијека, једни су се расељавали, а други – остајали. Неки су се враћали, а неки никад. Истина је да су наши људи и 60-их, 70-их и 80-их година прошлог вијека одлазили у иностранство, али на другачији начин у односу на данашње расељавање. Одлазили су на привремени рад, а не дефинитивно, и што је најважније: одлазили су, али су им породице остајале у Отаџбини. Данас комплетне породице одлазе, док се њихово кућно огњиште потпуно гаси. У трагању трбухом за хљебом, наши преци у некадашњој БиХ говорили су: Србин свијет насели, а себе не расели! Како ово схватити? Ниједно домаћинство није било без најмање три потомка: једног родитељима који су га уз благослов Божији на свијет донијели; другог – Цркви; трећег – Отаџбини, ако је устреба бранити. Кад из такве куће, којој је Христос – Алфа и Омега, а Крст – почетак и крај, неко у печалбу и оде, кућа губи мало, али свијет добија много! Кад пак отац и мајка имају само једно дијете, па кад им се оно у туђину отисне, с њиме им отиде и читав свијет. Данашњи становници Републике Српске могли би да кажу: Србин себе расели, а свијет не насели! Да ли нам се народ расељава зато што у Републици Српској нема услова за живот или у Републици Српској нема услова за живот зато што нам се народ расељава? Шта ли је старије и шта ли чему претходи? Ево погледа из једног угла зашто је то баш тако. Мишљења сам да је феномен, па и проблем каузалне природе, као кад неки свештенослужитељ за неслужење проналази „оправдање“, а вјерни кажу да би можда и узели молитвено учешће у служби кад би чули звоно. Да ли се у иностранство одлази помодарства или потребе ради? И за једно и за друго мишљење већ постоје ставови pro et contra. Постоје два приступа проблему: оправдавање и осуђивање. Чињеница је да се наши људи одговорније понашају у иностранству, неголи у својој Отаџбини, истом мјером којом се опуштеније сви понашамо у свом дому у односу на дом пријатеља којем смо дошли у госте, па чак и кад услиједи позив домаћина да се осјећамо као у својој кући. Неко би могао рећи да од изобиља нико не одлази, или како би српски народ, у својој пословичној мудрости, рекао: Од топле погаче нико не бјежи, али треба имати у виду и сљедеће: кад би се наши људи у иностранству понашали као у Отаџбини, гостопримство би им било отказано; кад би се у Отаџбини понашали савјесно као у туђини, можда не би ни било потребе да у туђину одлазе. Кућа, коју смо саградили у туђини, на чијој ли је земљи?!

Фото: Википедија

Република Српска није геноцидна творевина, већ брана геноцидима над српском нејачи

Свакоме, ко објективно истражује историју Другог свјетског рата, требало би бити јасно да Срби своју Републику Српску нису прогласили због сопствених експанзионистичких претензија, већ с циљем да осујете неки други Јасеновац који нам је припреман! О овом питању нема збора! Ако нам је познато да је Република Српска проглашена 09. јануара 1992, а грађански рат почео у марту исте године, онда је сваком пријатељу логике требало бити јасно да се ова Република не може називати „геноцидном творевином“ или „резултатом агресије“. Но, ако знамо да су српски представници већ у јануару 1992. године проглашени „ратним злочинцима“, кад рат још није био ни почео, а Република Српска – „геноцидном творевином“ у још мирнодопском периоду, онда је непријатељска пропаганда сљедећа: држ’те лопова! Дешава се, додуше не тако често, и да србомрзитељни апетити спласну, па онда противници Републике Српске своје негодовање изражавају подношљивијим атрибутима: „РС“, „мањи БХ ентитет“ и др; умјесто Србима из Босне називају нас „Босанцима“ или још горе: „босанским Србима“ (чиме нам свјесно одричу идентитет); умјесто Православнима називају нас „православцима“; и најзад, умјесто Српском Православном Црквом, нашу помјесну Цркву пејоративно називају „Црквом Србије“, у којем пројекту им здушно и (не)свјесно помажу и неки из духовенства, празнословећи да назив Српска Православна Црква није баш најсрећнији назив наше помјесне Цркве. Истог става је и Мираш Дедеић са својом псевдоцрквеном организацијом, па ме живо интересује у чему је суштинска разлика између та два мишљења! Напротив! Српска Православна Црква јесте најсрећнији назив наше помјесне Цркве, јер, да је, не дај Боже, „Црква Србије“ званични назив наше помјесне Цркве, занима ме којом формулом би та и таква Црква све Србе из Словеније, Хрватске, Српске, Федерације БиХ, Црне Горе, Сјеверне Македоније и расијања примила у своје духовно окриље?!

Митрополит Јоаникије: Мене не шаље црква Србије, мене не шаље ниједна држава, већ Српска православна црква

У православном српском бићу одреднице Православље и Српство јесу комплементарни појмови. Од искони дијелили су истовјетну судбину. Није било историјског тренутка страдања Православља у којем је Српство страдања било поштеђено, односно кад год је страдала српска нација, тад је и Српска Православна Црква страдању била изложена! С друге стране, кад је у ријетким периодима мира и благостања егзистирало Православље, мир и благостање односили су се и на Српство. Тад смо једни другима видали ране и обнављали оскрнављене и порушене храмове.

„Број“ жртава јасеновачких не умањивати, али ни увећавати

Аутор: Сестра Марија, монахиња ман. Јасеновац

Они, који „број“ јасеновачких жртава увећавају, из потпуно исте „кујне“ су као и они који га умањују. И једни и други дјелују по истовјетној матрици и имају исти циљ: изругивање Светим Новомученицима Јасеновачким, а ево и зашто. Колико је породицâ не завијених у црно, већ колико их има да црнину за њима није имао ко да носи? Није имао ко да заупокојену Свету Литургију одслужи, ожали, свијећу прислужи, тамјаном окади, на гроб дође, по добру помене! Колико је година требало да прође и колико је Саве требало да протекне, па да ријетки преживјели дочекају да у школу испрате првог ђака, у војску првог регрута, вјенчају прве младенце? Све је затрвено! Ако је пострадао један православни Србин, зар то није злочин?! Мало ли је?! У немогућој ситуацији, кад се усташка NDH (да не поганим ћирилицу) постарала да неутралише трагове властитих злочина, а млада комунистичка држава, углавном настала на српским хумкама – да се о злочинима (али само над Србима) уопште не говори, а све у циљу ненарушавања агенде „братство и јединство“, говорити о „тачном броју“ жртава јасеновачких, човјека није достојно, ма са које адресе долазило! У констелацији кад су нам прецизни статистички подаци страдалих у Јасеновцу недоступни, откуд ћемо знати је ли „тачан број“ којим тобоже располажемо у ствари увеличан или умањен?! О „тачном броју“ страдалих најбоље је уопште не говорити из пијетета према жртви страдалих, а жртва било чија да је, највећа је Светиња. Чим се било ко у свом дискурсу дотакне „тачног броја“, без разлике да ли с намјером умањивања или увећавања, требало би знати да је у позадини некаква тенденција. Умјесто надгорњавања да ли је жртава јасеновачких било оволико или онолико, код нас православних Срба, све до канонизације Новомученикâ, било је препоручљиво да се молимо Господу за њих, а од канонизације наовамо, благословено је само једно: да се молимо Господу и њима!

На зло никад не одговарати злом

Хришћанин се одликује тиме што на зло не одговара злом, јер зло добра донијети неће, ако ни ради чега другог, онда макар ради умањења количине зла у свијету који сав у злу лежи (уп. 1 Јн 5, 19). Кад нам неко напакости, постоје три могућа начина да му узвратимо:

  1. Опростити, а не заборавити – је хришћански императив и једино ваљан начин. Уколико својим дужницима не опростимо дугове њихове, ни Господ нама неће опростити дугове наше. Ово не заборавити као „злопамћење“ карактеришу само и једино злочинци који би да почине злочин, али да не сносе консеквенције. Не заборавити – ово „злопамћење“ није, али ево шта јесте: Заборавити не бисмо смјели, јер заборављањем наша наивност добија свој израз;
  2. опростити, а заборавити – јесте, најблаже и најједноставније речено, неодговорност према себи, тј. одсуство самопоштовања;
  3. не опростити, а не заборавити – је нехришћански гест, па самим тим – искључив.

Дакле, ово су три понуђена начина, али на зло требало би да одговоримо само једним (првим) начином. Да ли по људској слабости или незнању, не знам, ми православни Срби, кроз своју крстоносну историју, нисмо упражњавали ниједан од наведена три начина, већ: не опростити, а заборавити! Овај начин, осим што је најдушегубнији, у упитнику уопште није ни понуђен, па ме просто чуди откуд нам?!

Наши непријатељи углавном су рачунали на, уз неслогу, највећу српску слабост: кратку памет! Кратко памћење је српска Ахилова пета. Онај народ, који заборави злочин учињен над собом, њему ће се злочин неизоставно понављати.

Како једни од других да тражимо опроштај?

Свештеник др Живко Илић (Извор: centarzakulturukv.com)

Дакле, овдје није дилема „да ли“, већ НА КОЈИ НАЧИН се извињавати или још боље: на који начин тражити опроштај. Зарад мира у кући, тј. у лаковјерној намјери да одобровоље своје противнике (у рату непријатеље) као и „страни фактор“, а при томе превиђајући прадједовско искуство ко су и одакле су варалице (в. текст епске пјесме Женидба Душанова), наши изабрани (неко би могао да каже: доведени) представници неријетко су с Републике Српске на ниво БиХ преносили прерогативе власти, тј. уступали и оно што од њих уопште није ни тражено. Извињавали су се за све и свашта, па чак и за то што смо својим вратовима у Јасеновцу „србосјеке“ отупљивали и својим тијелима јаме у Пребиловцима, Равном Доцу и Коритима пунили. Шта онда чинити и како поступати? Као прво, требало би знати да вијек постмодерне са собом носи промјену система вриједности. Некада је, рецимо, у дипломатији први корак био израз учтивости, а данас – индикатор слабости. Кад до сукоба дође, сви су криви – неко мање – неко више. Послије сукоба, извињење је морални чин који би требало да је обостран, али уз обавезну примјену принципа реципроцитета. Ко би требало да се прије извини: да ли онај који је „први почео“ (више крив) или онај „други“ (мање крив), то није тема? Послије ратова 90-их година XX вијека, невладине организације хистерично су инсистирале да извињење услиједи најприје са српске стране, па ће бива онда и они други да на извињење одговоре „извињењем“. То је била превара, јер „страни фактор“ је знао, а ми нисмо да прво извињење искључује друго, потире га. Кључна дилема: Уколико се први извини онај који је „мање крив“, да ли онда у том случају онај који је „први почео“ и даље има обавезу да се извини за своја недјела или за његова непочинства наступа аболиција, јер се онај први извинио, а који се извини први, обично није третиран као фактор с већим степеном учтивости, већ као онај који је „више крив“? Осим тога, кад извињење услиједи на изричити захтјев евентуално оштећене стране, тј. кад је извињење изнуђено, онда буде примљено са „закашњењем“, па и није адекватно вредновано и тако је штета двострука. Умјесто изнуђивања извињења само једне стране, међународна заједница требало је да инсистира на међусобном и узвратном извињењу некад зараћених страна и то за округлим столом.

Умјесто закључка, важно је истаћи да ћемо се само одговорним односом према Републици Српској својим прецима одужити и потомке задужити. Једино на овакав начин показаћемо да вреднујемо жртву стваралаца Републике Српске. Сваки грађанин Републике Српске, према Платоновом дјелу Држава, требало би да ради оно што је кадар да ради. У супротном, уколико желимо да радимо оно за шта нисмо оспособљени, намучићемо и службу и себе. Ко се представља да је оно што није, по аутоматизму престаје да буде оно што јесте! Живећи на крилу Републике Српске пуних 30 година, данас је живот без ње незамислив. Тековине Републике Српске треба да чувамо као највећи дар од Господа, како бисмо својој дјеци ове вриједности завјештали. Дјеца, која су у Републици Српској рођена, а сад заснивају своје породице, другу државу и не памте. Најбољи однос према Републици Српској јесте сљедећи: свако некʼ дâ колико може, не више али ни мање од тога. Жив је Бог и жива ће бити душа наша.

презвитер др Живко Илић



Categories: Српске земље

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар