Наше душе, ма где били, тог дана освануће тужне, сузне и затворене, баш као што је осванула и недеља 21. децембра 1941. године у нашем Пркосу
Фото: Новица Коцић
Село Пркос, северни део Кордуна, десна обала реке Купе – недеља, 21. децембар 1941. Мало село, „непознато” на географској карти, али је стварно, и стално, неизбрисиво из историјских карата и карата наших душа већ 80 година.
Обгрљено маглом, снегом и затвореним небом, као да је и природа слутила погром и умирање, тужна што не може да учини чудо, село Пркос је опкољено. Похапшено је 478 недужних становника, 477 Срба и једна Хрватица – јер је била удата за Србина. Више од половине, 244, била су деца: од недељу дана, нека још без имена, до годину дана – 22, од једне до седам година – 74, од седам до 14 – 96 и од 14 до 18 година – 52. У шуми Брезије, недалеко од Пркоса, озлоглашене усташе Макса Лубурића, али и комшије Пркошћана, Хрвати, маљевима, ножевима, набијањем на колац и у живом кречу, усмртили су и угушили све ухапшене Пркошћане. На питање „Зашто децу?” Лубурић је одговорио: „Јер она би, кад порасту, била наши непријатељи и сва каснија поколења упознала шта смо ми овде радили – зато морамо да уништимо све српско становништво, па и децу.”
Извор: p-portal.net
Пркос се поново родио 1945. године – живео, пркосио, окупљао нас, рађала су се деца… Подарио нам је најлепше тренутке детињства и младости. Богатио нас радошћу, племенитошћу, добротом, поштовањем, поштењем, љубављу… Никад завишћу, осветољубивошћу, мржњом… А имали смо разлога да се светимо и да мрзимо. Мржња је осећање које се учи. Нећу да верујем да се човек с тим осећањем рађа. Нас нису учили да мрзимо. А волели јесмо и волимо увек. Да ли смо опростили? Нисмо! Јер опростити значи и заборавити. А може ли се овај злочин заборавити?
Како смо одрастали и стасавали, Пркосу смо се враћали и радовали му се, јер Пркос је све – и прва љубав, и завичај, и друг, и део породице, и топло уточиште, и најлепша песма, и најчвршћи загрљај, и највољеније биће… А онда су нам га опет „одузели” 5. августа 1995. године. Сви путеви који су нас водили у наш Пркос су порушени. Пркос је остао у нашим срцима и картама наших душа. За нас, потомке, прапотомке, и преостале становнике Пркоса, остало је да чувамо сећање на време проведено заједно и да га преносимо својим потомцима.
И ове године, 80. пут, на споменик у Пркосу положиће цвеће малобројни становници Пркоса који су и после 5. августа 1995. године храбро остали да живе у њему.
Споменик у Пркосу (Фото: Ј. Дробњак/Злочини над Србима)
Наше душе, ма где били, тог дана освануће тужне, сузне и затворене, баш као што је осванула и недеља 21. децембра 1941. године у нашем Пркосу.
Док нам је Пркос у срцу и понос у души – ми ћемо увек бити у Пркосу. И ми, и наши потомци, и овај дан ће бити мање тужан, јер Пркос је тамо где смо ми. И увек ће бити тако док је Пркошћана и потомака.
Зорка Попов,
Београд
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
У овом контексту потстсетили бисмо цењене сараднике Вашег портала на књигу мађарског публицисте Emila Lengyela (1895–1985), коју је објавио у Њујорку 1969. године под насловом “Nationalism, the Last Stage of Communism” – “Национализам, последња фаза комунизма“, где у слободном преводу дословно стоји:
„И нацисти су унели неограничену мржњу у људска срца, као и Монголски кан. Хитлерове идеје прихватили су и југословенски суседи, Мађарска, Бугарска и Румунија, не зато што су се са њим састајали очи у очи, већ зато што су се плашили његовог гнева. Срби су били другачијег типа, спремни да се одупру нацистима. Отпор освајача био је њихово историјско наслеђе.
Џингис-кан је напао њихову земљу са нисколетећим бомбардерима Штука , од којих се Срби нису могли бранити. Немачки бомбардери су побили хиљаде Срба на београдским улицама…
У Хрватској су се појавиле усташе, терористичка организација. ‘Усташе’ су били екстремни националисти, антисрпски фашисти, који су увели владавину терора која је превазишла по својим зверствима Џингис Кана. Усташе се нису задовољили само са тиме да се њихови непријатељи, политички противници и српски родољуби, само стрељају. У многим случајевима полагали су их на пањеве, на којима су жртвама секли главе. Често су жртве биле окружене одушевљеним усташама. Толико су усташе били поносни на своја дела, која су овековечили безбројним фотографијама, да би се потсећали на најгнусније злочине, које су починили у историји Балкана…“ (Види: Emil Lengyel, Nationalism, the Last Stage of Communism, New York, 1969, стр. 114/15).
Слава свим новомученицима српским,душа ме боли за ту силну децу а утеха је само у Богу и савршеној правди његовој иначе се не би могло живети у оваквом свету који у злу лежи