Петар В. Шеровић: О потреби ревизије наше идеолошки острашћене историје и историографије

Ниједан историчар не може рећи да стечена знања о прошлости нису подложна научном преиспитивању. То се свакако односи и на знања о Другом светском, односно грађанском, рату

Илустрација: Новица Коцић

Има већ један дужи низ година како се у дневној штампи, неким недељницима, на одређеним политичким форумима, форумима појединих невладиних организација, па и на нивоу једног дела наставног особља универзитета, често говори о „ревизији историје“ код нас подразумевајући да се овде ради о негативном тренду у нашој историографији па и нашем друштву у целини. Реч је, пре свега, о ставу који би да каже да се већ једном званично утврђени историјски догађаји током Другог светског рата, као и они догађаји који су уследили деценију након ослобођења земље од немачког окупатора, све чешће тенденциозно прекрајају и то са намером да се историјски рехабилитују поражене снаге грађанског рата за које се, према истом ставу, недвосмислено зна да су по свом карактеру биле идеолошки ретроградне и квислиншке.

Овде је јасно да се ради о једном ненаучном и идеолошки острашћеном односу према историографији и историји као знању о прошлости које се стиче научним истраживањем, одн. критичком анализом релевантних историјских извора као основне грађе за историјску реконструкцију која се постиже њиховим повезивањем, одн. синтезом. Ниједан озбиљан историчар не може рећи да стечена знања о прошлости нису подложна научном преиспитивању и ревизији. То се свакако односи и на наша досадашња знања о Другом светском, одн. грађанском рату на овим просторима, посебно када смо били и остали сведоци готово педесетогодишње заробљености наше историографије идеолошким једноумљем којег је наметао врх власти током трајања југословенске верзије покушаја остварења марксистичке визије владавине радничке класе, одн. социјализма/комунизма.

У светлу горе утврђених околности, не би се требало чудити што негативни ставови „о покушајима ревизије историје“ често провејавају кроз домаћу штампу, што је то тема неких политичких структура које још увек отворено баштине традиције титоизма, или неких тзв. либерално-левих кругова и невладиних организација које своју верзију авангардизма и савременог интернационализма исцрпљују, између осталог, и салонском романтизацијом духа „Титове Југославије“. Ипак када је реч о таквим или сличним ставовима међу историчарима, нарочито међу онима који су по своме звању професори универзитета или сарадници научних института, који би по природи свог позива требало да се баве научним истраживањем историје а не одбраном окошталог идеолошки острашћеног виђења наше историје, онда свакако има места нашем чуђењу које прелази у тешко разочарење и згражавање које, коначно, прелази у неверицу да такви људи још увек заузимају тако одговорна места у нашој друштвеној средини.

Експрес: Како је убијала УДБА – југословенска индустрија смрти

Крајем осамдесетих година прошлог столећа историјска наука у Србији је почела да се ослобађа идеолошких стега титоизма и да се полако помера у правцу научне објективности. У том смислу треба истаћи научни опус др Бранка Петрановића и др Веселина Ђуретића који су документовано исправили заблуде о томе да је партизански покрет био једини антифашистички покрет у окупираној Југославији и недвосмислено утврдили да је и Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО) такође имала несумњиво антифашистички и антиокупаторски карактер. Исто тако, у контексту сарадње са окупатором и у светлу тзв. Мартовских преговора 1943, непобитно су документовали спорадичну сарадњу оба покрета, а не само делова ЈВуО, са окупатором. Током поменутих преговора између врха партизанског покрета и немачке војне команде у НДХ, које су на почетку водили Милован Ђилас, Владимир Велебит и Коча Поповић с једне стране и генерал-лајтнант Бенингус Диполд, командант немачке 717. пешадијске дивизије с друге, договорен је привремени прекид непријатељстава уз констатацију да су снаге генерала Драже Михаиловића главни просавезнички фактор који би могао да допринесе успеху евентуалног искрцавања Англоамериканаца на Балкану те да, стога, представљају главног непријатеља како партизана тако и Немаца на тлу окупиране Југославије. У истом контексту, партизански преговарачи су предложили и споразум о војном садејству у случају искрцавања западних савезника на Балкан („партизани, спремите митраљезе да чекамо краља и Енглезе“). Незванично примирје је трајало око 6 недеља током којих су партизани извршили консолидацију и прегруписавање својих главних снага за одсудни обрачун са концентрацијама четничких снага у региону Неретве.

Током прве деценије 21. столећа један број историчара млађе генерације коначно је, након отварања нових историјских извора углавном из архивског фонда БИА, почео да ради на обликовању једне фактографски знатно утемељеније слике по питању Другог светског и грађанског рата на овим просторима, као и ванинституционалног суровог обрачуна ОЗНЕ са стварним и претпостављеним „непријатељима народа“. Током ових „дивљих чишћења“, која су по директиви руководећих структура Комунистичке партије Југославије вршена између септембра 1944. и фебруара 1945, у Србији је побијено најмање 60.000 наших сународника – професора, учитеља, свештеника, адвоката, ђака, студената, сликара, глумаца, новинара, државних чиновника, затим и бивших официра и жандара, сељака, трговаца, занатлија и радника. Отета им је и имовина, а стотинама хиљада припадника њихових унесрећених породица су дуго затим, а многима и трајно, систематски ускраћивана најосновнија грађанска и људска права.

Леон Којен: Народ равнодушан према мрачним страницама своје историје нема самопоштовање

Научна истраживања и објављени научни радови наших историчара нове генерације, међу којима свакако треба поменути др Бојана Димитријевића, др Косту Николића, проф. др Момчила Павловића, др Срђана Цветковића, др Немању Девића, др Радета Ристановића, Славишу Перића, а има још заслужних чија имена нису овде наведена, свакако представљају ревизију идеолошки оковане историографије која нас је пратила последњих 70 година, а у неким случајевима нас, на нашу жалост и на нашу срамоту, још увек прати у неким квазинаучним круговима. Та и таква ревизија историје представља својеврсно ослобађање наше до сада уско укалупљене историјско-друштвене свести о горе поменутим догађањима, а њихов самопрегорни рад заслужује сваку похвалу и нашу захвалност, а не ненаучно утемељену, идеолошки острашћену критику и не ретко опструкцију. То свакако не значи да су они безгрешни и да и њихов научни опус није подложан критици и ревизији на основу неких нових научних сазнања. Можемо бити сигурни да и они, као истински научни радници, на исти начин мисле о себи и својем научном раду.



Categories: Противу заборава

Tags: , , , ,

7 replies

  1. Ми историчаре немамо. Част изузецима али то што излази са филозофског факултета не вреди ништа. Нула. Зеро. Јер нуле производе нуле. Бесмислено је препуцавање неисторичара са колегама неисторичарима. Немамо ми историју дефинитивно од 1903. а не од 1945. То мора да се мења. Доста је више.

    27
    5
  2. Проблем државе је што на Филозофском факултету група такозваних историчара спроводи „чишћење“ колега који се противе њиховим ставовима попут оног да је мало Срба страдало у Јасеновцу. Ту пре свега мислим на прогон професора Ковића, што се не сме дозволити. Претходно је неколико његових колега већ одстрањено. Српска историја је стратешка тачка на којој се ломи садашњост и будућност.

    30
    1
  3. Nije samo u pitanju istorija 2.sv.rata vec I druge ‘istorije’. Pre svega treba razotkriti falsifikat o doseljavanju Slovena (Srba) na Balkan u 7.v. I sve ce logicno doci na svoje mesto. Na zalost, cak I vecina patriotskih istoricara, inteligencije I medija jos uvek stoje na poziciji tog vatikanskog falsifikata cije posledice osecamo I danas na dnevnoj bazi. Svaki pokusaj da se to pitanje stavi na sto se omalovazava ili saseca u korenu. Glavni razlozi su ostvarene privilegije, strah od globalnih centara moci I korumpiranost nase inteligencije.

    28
    3
  4. Кључно питање које треба поставити и на њега одговорити када се говори о другом светском рату гласи;
    Зашто су се доказане патриоте, хероји из првог светског рата, људи који мрзели Немце, који су веровали да ће Немци изгубити рат и отићи, људи који су створили Југославију, окренули против комуниста?

    8
    2
  5. Dosta neozbiljan članak koji polazi od netačne pretpostavke da je Jugoslavija bila crna rupa u kojoj su komunisti piskarali šta im se htelo – previđajući činjenicu da je gro arhiva nacističke Nemačke završilo u rukama zapadnih saveznika (Nacionalna arhiva u Vašingtonu itd) te da su sve savezničke zemlje pratile držanje oružanih formacija na teritoriji okupirane Jugoslavije i na osnovu toga donosile odluke. U toj dokumentaciji piše uglavnom isto što i u domaćoj istoriografiji.

    „Istoričari novije generacije“ koje autor pominje su uglavnom dezorjentisane osobe koje je na studije istorije pokrenula mladalačka ložana na Vermaht a na „dalji rad“ glad poluobrazovane mase koja je s nestankom socijalizma i privilegija u njemu postala gladna novih „nacionalnih istina“ bez obzira kako besmislene one bile.

    Normalno, ove malo teže reči traže i neke dokaze pa ću ilustracije radi prikazati prvog „Istoričara novije generacije“ sa liste – Bojana Dimitrijevića.

    https://ibb.co/17QV38X

    Ovde ga vidite na promociji njegove knjige „Ustaška Vojnica“ obučenog ni manje ni više nego u majicu sa logom divizije „Princ Eugen“. Za ovih 40+ godina kako sam živ nisam video nikoga drugog ko bi u javnosti nosio takvo nešto.

    Dimitrijevićeva nevolja je u tome što je tip koji je komandovao divizijom „Princ Eugen“ preživeo rat i napisao memoare koji su se odlično prodavali u kojima je do detalja izneta kolaboracija četnika sa ovom divizijom:

    https://ibb.co/rcDWXB6

    https://ibb.co/GQhtxjj

    Dimtrijević je inače dugogodišnji član Demokratske Stranke kojoj su ovakve aktivnosti njihovog člana zbog sopstvene izdajničke delatnosti odgovarale. Sa raspadom stranke i pokušajem da se predstave kao leva opcija s tripovanjem jugonostalgije potreba za Dimitrijevićem je prestala pa je izbačen.

    Javnosti je dosta poznat po svojim fantastičnim sadržajima spisatelj Milosav Samardžić kome se kao olakšavajuća okolnost može uzeti što nije istoričar. O kakvom se kalibru poznavanja istorije od strane njega i osobe koja jeste istoričar iz Niša (Aleksandar Dinčić) govori sledeći screenshot sa foruma Pogledi (Slika koju komentarišu je jedna od najpoznatijih fotografija iz Drugog svetskog rata – pripadnici britanskog SAS u patroli u Africi):

    https://ibb.co/PmfgfWL

    Samardžić se naravno i dalje sramoti (jer odlično živi od poluobrazovane svetine koja ima potrebu da čita gluposti). Zadnja meni poznata bruka je izdanje knjige: „Saradnja partizana sa Nemcima, Ustašama i Albancima“ koja izgleda ovako: https://ibb.co/54w4WS8

    Kao što vidite jedna osoba na slici se nalazi u Nemačkoj uniformi čime je valjda Samardžić hteo da dokazuje saradnju Partizana i Nemaca. Ono što je prevideo je da gomila ljudi zna ko je osoba u nemačkoj uniformi jer se njegovo ime nalazi uklesano na spomeniku pripadnika Ljubičke čete kod Čačka – radi se o Augustu Helleru austrijskom simpatizeru komunističkog pokreta koji je prebegao u partizane (drugi od gore) i u borbi za Kraljevo zarobljen i streljan na Kamidžori:

    https://ibb.co/JmdtrCq

    Samardžić je bez lažnog stida i srama fotografiju maznuo od dva nemačka autora (Heintz Kühnrich-a i Frantz-Karl Hitze-a) koji su napisali knjigu o nemačkim prebezima u redove partizana.

    Dalje – jasno je da autoru nije baš najjasnije šta je to saradnja sa okupatorom? Saradnja sa okupatorom je u najkraćim crtama to kada se neko stavi pod komandu okupatora ili izvodi sa njim zajedničke vojne operacije te u tu svrhu prima materijalnu pomoć od okupatora. Konkretno izgleda ovako:

    https://ibb.co/7tydFJT

    Iz ovoga proizilazi da mu i nije najjasnije šta je to građanski rat. Građanski rat je kad se Perini i Žikini momci dohvate za guše iz nekih razloga. Međutim ako Žika nastupa u ime Lera ili Milera ili obojice to onda više nije građanski rat već kolaboracija i izdaja.

    U toku rata vi imate pravo da se sastajete sa protivnikom i da pregovarate o bilo kojem pitanju ratnog prava (razmena zarobljenika, sticanje statusa zaraćene strane, primirje itd), možete čak i da se slikate s njima ali nemate pravo na ovo što sam naveo prvo.

    Primera radi ova slika jeste neprijatna i indikativna ali ne dokazuje ništa sama po sebi:

    https://ibb.co/SPm2kx7

    Međutim ta slika zajedno sa ovim papirom nam kazuje sve što treba:

    https://ibb.co/mh9DdD9

    Da bih predupredio bespotrebnu polemiku verovatno će se naći neko ko će da dokazuje da Mihailović nije izdajnik jer je zaboga posle rata posthumno odlikovan od strane Amerikanaca.

    Stvar je u tome što je u Americi decenijama poznato da je kontekst dodele odlikovanja Mihailoviću bio u cilju destabilizacije jugoslovenskog režima u jeku Tršćanske krize i ohrabrivanju antikomunističkih elemenata u zemlji i o tome se otvoreno piše, kao i o strahu kada da se to objavi zbog mogućih negativnih reprekusija na izborima u Italiji – ko čita engleski evo mu:

    https://ibb.co/VDjHgXc

    Ogorčenje revizionističke javnosti što na godišnjici izvlačenja vazduhoplovaca američki ambasador spominje „srpske seljake“ a ne pripadnike ravnogorskog pokreta upravo proizilazi iz toga što karakter ravnogorskog pokreta nije opredelila posleratna samovolja komunističke istoriografije već obilje čvrstih činjenica, dokumentacije i svedočenja od kojih se većina nalazi van prostora bivše Jugoslavije.

    8
    17
  6. Поздрављам овај чланак Петра В. Шеровића и младе историчаре који нас ослобађају лажне комунистичке историје. Прилажем биографију једног од њих – Бојана Димитријевића :

    https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Бојан_Димитријевић_(историчар)

    Кад видимо Бојанове референце и објављене књиге, не чуди нас да је Бојан трн у оку Службе – увек спремне да из тајних архива извуче сумњиве документе.

  7. @ Kriptosocijalista

    Најбоље је да социјалистички револуционари пропишу краљевој војсци која средства има права да користи да би их скинула с дневног реда. Делите потпуно исти менталитет са Хрватима и муслиманима. Они су кукали деведесетих да нису дозвољени авиони, нису дозвољене хаубице, нису дозвољени војници из Србије… То је Србе и протерало и уништило, па се опет једнако жали на њихову хегемонију и „митоманију“.

    И након добијеног рата 1945, и након предаје имовине Срба својим западним савезницима током 90-их и 2000-их, још увек кукате да су поражени противници употребљавали „недозвољена средства“. Није му доста што влада овим остатком Србије, већ то због нечега чак и протестује, еј!

    Неправда, човече, Срби још мрдају.

    3
    1

Оставите коментар