У одбрану војничке части генерал Ратко Младић одлучио да се сам склони са зида са којег је тешко гледати и слушати толике Аиде, Наташе, Биљане, Весне, Фајонке, Виоле…

Мурал са ликом генерала Ратка Младића у Његошевој улици у Београду (Фото: Данас)

Тужна вест је да је бриљантна победа наших орлова у Лисабону, која би Србију директно одвела у Катар, поништена.

Кажу, из оправданих разлога.

Први и најважнији је што се стрелац првог гола зове капетан Драган, а не капитен Душан, како се лажно представља. Мада је и то довољно. Осим тога, у интервјуу после утакмице три пута је поменуо Србију, а ни један једини пут Сребреницу, геноцид и високог представника.

Митровић, стрелац победоносног гола, није имао одговор на уобичајено питање да ли му је дражи његов погодак главом и то у 90. минуту, или погађање јајима Аиде Ћоровић директно у главу српског генерала.

Аида Ћоровић у центру Београда на скупу против мурала ген. Ратка Младића (Фото: Antonio Ahel/PIXSELL)

Покушај да се послужи заменом теза наводећи како су првих седам тенисера на светској листи најбољих десет, сви до једног православци, последица чињенице да је тенис спорт који се игра више главом него рекетом, наишао је на општу осуду, како страних, тако и домаћих антивладиних организација, бораца за промену употребе главе. Рекет им не смета. Рекет је, рече још голгетер Митрогол, само еуфемистичка алатка за увођење санкција које губитници намећу православном и словенском свету управо због главе. И њима смета глава више него постигнути погодак.

Шеф стручног штаба, генерал војске српских орлова, који је врло добро знао да су сви генерали после битке паметни само су српски, поготову ако су битке добијене, у затвору и на доживотним робијама, у изјавама је био веома суздржан. Тим пре што је пресудама ad hoc трибунала доказано да је казна већа уколико је и победа већа.

Селектор Србије Драган Стојковић Пикси (Извор: euronews.rs)

На тај начин, генерали који су, држећи се дате заклетве, бранили своју отаџбину, свој народ и незаштићену нејач, смештени на сигурно иза девет решетака и као непомичне мете изложени пљувању у даљ, свакодневном запишавању и нападима јаја без утврђивања чињеница да би се знало ко је у конкретном случају мућак, јаје или странац(киња).

Понешто је, на ту тему, покушала да објасни професорка из контејнера са белим прашком, Другосрбљановићка у жестоком напису где је све примедбе, запажања и опаске свог првог мужа, француског дипломате, упућене њој лично, преусмерила на генерала Младића. Тако смо сазнали ко је Младић-Србљановић. Прво је објаснила да је њен муж, Француз као што рече, четник, српски националиста и њен политички архинепријатељ. Она је иначе у политици као у браку. У вечитој свађи са једнима и недозвољеној љубави са другима што увек изазива бродолом брачне барке. Муж, дакле, први и бивши и дипломата и Француз, који пише ћирилицу боље него она (као да је то тешко) и говори српски боље од свих Карађорђевића (ни то није тешко), „никад, али буквално никад, није био тако затечен, тако запањен и згрожен, као после сусрета са Ратком Младићем, читај Биљаном Србљановић чији је први муж имао за жену њу, другу Србијанку“.

Шок Француз, први муж друге Србијанке, ваљда шокице, згађеност сусретом никада није „успио“ да скрије.

„Срео га (ју) је у јазбини у смраду дувана и дима (дрога се не помиње), о задаху зла и смрти (како ли то мирише?), са пијаним и до гуше наоружаним олошем који га је чувао (а у ствари кукавице као да су жене. У црном) и то баш њега који је човек без скрупула, без елементарног морала, махнит зликовац и лажов, људско дно, најцрњи мрак, покварен, пијан, неопран, знојав, неморалан лажов, (док је она у том смислу сасвим морална, јер кад лаже и кад мрзи она то ради из моралних побуда). И, да неспоразума случајно не би било, све се то видело и разумело пре „геноцида“ у Сребреници којим је овај генерал командовао.

Такав човек, наставља уважена професорка супруга првог мужа, такво зло у једва људском облику, такав нељуд, такав зликовац стоји нашаран на зиду у слободарском Београду у кругу двојке а да поштен грађанин не сме да му приђе да га пљуне, запиша, погоди мућком у зеницу ока слепачког док се он са мурала смеје нашој муци, немоћи и очекивању када ће му се, као и многим нормалним Србима, већ једном смучити и морати да оде да се исповраћа на све овакве и сличне мудрице и боркиње да и Срби постану „као сав нормалан свет“.

Габријел Келер (1947) и Биљана Србљановић (1970). Архивска фотографија: Курир/Дадо Ђилас

У одбрану војничке части генерал Ратко Младић одлучио да се сам склони са зида са којег је тешко гледати и слушати толике Аиде, Наташе, Биљане, Весне, Фајонке, Виоле…

Боже благи, па кад се постигне општа родна равноправност и САНУ задовољи очекивани проценат женског учешћа у науци и уметности само је питање дана када ће се на неком зиду појавити и мурал неке женске равноправне особе, погодне мете за јаја и тако даље?

Categories: Сатиристика

Tags: Аида Ћоровић, Биљана Србљановић, Драгослав Пакић, Ратко Младић, карусел, сатира, фудбал