Jован Пејчић: Нисмо тикве без корена

Кога за живот, рад и жртву спремају Светосавски и Косовски завет, тај засвагда стоји над пролазним личним, државним и светским комешајима

Јован Пејчић (Фото: Печат)

Зна

Где има големог труда, буде и чуда. Лепа старословна реченица дубином сеже увис. Чист језик полазиште је за сва злата духовна, подлога преображењска. Кад је тако, мни, и од старе цигле може се направити нова кућа. Истинској култури, на коју се осовљују богоутемељени народи, неопходни су и велики радници и генијални превратници. Под условом да су мајстори. На Српском Југу вазда је дамарала целина српства. Јуначку поезију учио је од бабе, читање света од ђеда и оца, бајке и танано појање од мати. Такви се не могу изродити чак и кад би хтели.

Јован Пејчић (Бошњаце код Лесковца, 1951) – историчар књижевности, критичар, есејист, антологичар – у Националној ревији.

Даровани идентитет

Када ме је својевремено, по свршетку факултета, понело искушење одласка из Србије, од пренагљене намисли одвратио ме је деда, речима: „Да је Бог хтео да живиш тамо, родио би се тамо.” Када сам, завршивши последипломске студије, одлучио да се не враћам у завичај него да останем у Београду, отац је казао само: „Па Београд је наш.”

Од оца је остануло сину: са деде на његовог наследника, са мога оца мени. Као у етици, тако и у љубави за децу и за отаџбину – застаревања нема. Ја, отуд, не видим разлику међу дединим и очевим речима ни у најудаљенијим, најтајнијим димензијама њиховим, јер то је исто осећање смисла постојања, смисла сапостојања са породицом и својим народом, исти позив на живот у простору и времену, исто огледање са вишњим знањем и националном историјом. Укратко: потврђивање дарованог идентитета, у свој његовој старини и савремености. Тај идентитет је српски у сваком погледу: по српском језику, по српској ћирилици, по свеколикој српској култури – по вековечној српској судбини.

По корену и по висинама до којих се уздигао, идентитет српског народа, самим тим и мој, ничим и ни у чему не изневерава, не сужава, не умањује општечовечански хоризонт важења. Зато што је његов карактер историјски, он није од јуче до сутра.

Знаменовани род

Када су „светске силе” по трећи пут у двадесетом веку кренуле да пониште Србију, ја сам то своје опредељење и став изговорио на протестној вечери у априлу 1999. године у Удружењу књижевника Србије. Одржаној речи дао сам наслов: „Пој знамења – Србија под бомбама”. Наводим део:

„Речи-знамења – како је тешко израсти до њих, како теретно имати њихову власт! Знамење именује и слави, уздиже у дубину, светли силазећи, спаја земљу и небо, посвећује свет. Што је знамење, не пролази и не застарева – знамење је завет и штит, заветни штит, штит Завета. Стоји на Гори ко има завет, њим човек каже – Ја. Само речи-знамења исказују пуноћу Бића, снагу Имена, лепоту Истине. Србија тим језиком говори. Другим језиком зар не уме, зар не може, зар неће? – довикује ми неко. Одговарам: Ваља ли се другим језиком говорити? Одговарам: Ја, у ствари, и не знам говоре ли то Срби, или кроз Србе говоре знамења српска: Хиландар и Студеница, Жича и Грачаница, Милешева и Високи Дечани, Пећка патријаршија и Фрушкогорски засад манастира; Немања, Душан и Лазар – Сава, Николај и Јустин; Косово и Топола – Милош и Карађорђе; Чегар и Колубара – Стеван и Живојин; Шумадија, Ловћен, Српски Југ и Војводина – Вук, Његош, Бора и Црњански; силе Божије и закони земаљски – Бошковић, Тесла, Пупин, Миланковић, Алас; природа и народ, повест, реч и суд – Цвијић и Мокрањац, Вишњић, Руварац и Скерлић; дух света и душа поезије – Кнежевић и Петронијевић, Јефимија, Лаза и Настасијевић…”

На мајдану јунаштва

Зато што је са српском судбом у времену управо тако, мирно могу да кажем: Кога за живот, рад и жртву спремају Светосавски и Косовски завет, тај засвагда стоји над пролазним личним, државним и светским комешајима, над простим интересима политике смућене обзирима, страховима и рачунима дана.

На обилазан начин, то сам рано научио од бабе. Док су деда, отац, мајка, тетке, сестре по читав дан бивали у пољу, ја сам, као најмлађи, време проводио са бабом слушајући њене приче и играјући се. Баба је била прави мајдан јуначке поезије. Косовску и устаничку епику знала је у танчине, била их је примила од непрежаљеног брата без гроба који је као седамнаестогодишњак нестао у Албанској голготи. Прве лекције из историје и поезије дошле су ми од ње. Толико су се и тако њена казивања хватала за мене да смо нас двоје умели о свему у десетерцу да разговарамо. До данас ми је то остало.

Док ме је баба уводила у српску народну повест и предање, деда и отац су ми, у дугим зимским вечерима, откривали историју завичаја и менталитет домаћег света. Научио сам да се о моме родном месту зна већ у немањићко доба; да је Бошњаце са свога бунџијског и инаџијског карактера изборило под Турцима назвање слободног села необухваћеног царским порезом; да је по ослобођењу Јужне Србије постало општинско место; да је у порти наше цркве својевремено била смештена канцеларија Јабланичког среза.

Затим: да црква у Бошњацу траје од средине четрнаестог века; да су је Турци много пута палили и рушили а мештани увек обнављали; да је наша црква дуго чувала антиминс освећен крстом патријарха Арсенија IV Шакабенте при његовом узмицању из Пећке патријаршије у Срем, пред осветничким Османлијама; да се о великим празницима верном народу читало из оригиналног рукописног јеванђеља… (То јеванђеље однео је почетком осамдесетих година деветнаестог века Милош Милојевић, знаменити национални радник, историчар и путописац, у то време професор и директор Лесковачке гимназије. О њему се, као и о оном антиминсу, данас ништа не зна.)

Из дедине и очеве приче сазнао сам да школа у Бошњацу потиче из 1860. и да је двадесет година трајала при цркви; после, кад је добила зграду, озваничена је као четворопредметна народна школа у којој су се, до коначног ослобођења од Турака, учили народна историја, народна поезија, рачун и лепо писање.

У својим причама отац је држао до догађаја и њиховог редоследа у времену; деди су, на другој страни, били важнији обичаји кроз које је народ изграђивао свој дух, свој живот, своју земљу, и људски поступци који су тај дух и обичаје, ту обичајну етику, осведочавали.
Такве их памтим, оца као хроничара, деду као моралисту.

Где је ту мајка? Заигра ми и сад срце кад помислим на бајке којима ме је успављивала, на приче што их је за мене смишљала када се усплахирим од каквога страшног сна, на њено шаптаво певушење песмица и речи од којих у мени и сад одзвања неухватљив тон љубави и неке посебне, побожне егзистенцијалне мистике…

Иницијација у књижевност. С годинама, све чешће ми се у сећање враћа детињи моменат за који сам склон да поверујем како је можда пресудно одредио правац мога живота, емотивно и интелектуално опредељење, сврху и смисао рада у књижевности и на књижевности.
Рано сам почео да читам, о прочитаном да се питам, па и некаква своја запажања о књигама да бележим. У месту стицања првих мојих литерарних знања, у Бошњацу, постојала је мала библиотека – из које, чини ми се, једва да сам излазио. У њој сам, као ученик седмог разреда основне школе, упознао Бошка Павловића, тридесетогодишњака, даљег рођака – он ме је, то знам сада, из хаоса моје читалачке глади превео у космос свеколике књижевности и мисли о њој. Увео ме у однос који не пориче душевно-духовну радозналост, то нипошто, али који подразумева искуство реда и надредних вредности стварања и мишљења.

Управо је такво искуство Бошко поседовао. Једнога дана позвао ме да га посетим. Кад сам дошао, отворио ми је врата своје личне библиотеке: одвео ме до отворенога овећег дрвеног сандука у углу своје собе и рекао ми: „Кад прочиташ што је у њему, можда ћеш схватити шта је књижевност.”

Прочитао сам

Додуше, трајало је. Био сам гимназијалац, трећи разред, полугође, зимски школски распуст, када ми је Бошко пружио књигу са самог дна оног легендарног сандука. Била је то Друга књига Сеоба. Круг се, тако, затворио Црњанским, а пре њега, по Бошковом неумољивом реду (испрва ме је и проверавао), били су Хомер и Вукове збирке народних песама и прича, па – са српске стране – Свети Сава, Доситеј, Његош, Лаза Костић и Лаза Лазаревић, Ракић и Дучић, Скерлић и Богдан Поповић, Андрић, Јаковљевићева Српска трилогија, Драинац, Попа, Раичковић… Од страних: хеленски трагичари, Сервантес, Гете, Иго, Пушкин, Достојевски, Чехов, Толстој, Томас Ман, Ками…

‘Сеобе’ Милоша Црњанског

Минули су били месеци од узимања прве књиге кад сам се усудио да Бошку покажем шта сам, читајући, исписивао, и шта сам о прочитаним књигама сам записивао. Он је задржао моју свеску. Кад сам следећи пут отишао по нове књиге, пружио ми је моје белешке и рекао: „Ти у овим записима имаш само шта, шта, али шта постоји и значи кроз своје како. То су два лица исте истине, исте лепоте. Дакле, никада садржина без форме, као ни обрнуто.”

Колико је година отад прошло! Бошко Павловић више није жив; грудоболан од детињства, кратко је поживео. Причали смо не једанпут о моме студирању, није дочекао да се упишем на факултет.

Спратови

Слегле су се деценије од оног доба. Гимназија у Лесковцу, Филолошки факултет у Београду; уређивање листова и часописа (Студент, Знак, Књижевна критика, Библиотекар, Писмо,Serbian Literary Magazine, нишки Српски Југ, лесковачко Наше стварање); педесетогодишња сарадња у књижевној периодици и с издавачима, на радију, телевизији, у литерарним жиријима… (све то док сам студирао, радио у Библиотеци града Београда, на Филозофском факултету у Нишу). Руковођење Задужбином „Николај Тимченко” у Лесковцу од њеног оснивања 2005. године.

Упоредо, приређивање дела Јована Скерлића (у пет књига), Никанора Грујића, Лазе Костића, Исидоре Секулић, Богдана Поповића, Милана Ракића, Диса, Бранимира Ћосића, Бојића, Јустина Поповића, Радета Драинца…; уређење зборника посвећених Светом Сави и Љубомиру Недићу.

Онда, властите књиге: монографије, збирке расправа, есеја, чланака, прегледних радова, критика. Антологије.

Критика

Књижевном критиком почео сам да се бавим још као гимназијалац. Од почетка је то за мене била мисаона делатност посебне врсте, активност која свој сазнајни, аналитички и вредносни рад види као јединство различитих, никако супротстављених задатости.
То, разуме се, не подразумева униформност критичарских приступа и обавеза. Примера ради, на један начин пише се о првој књизи младог писца, на сасвим други начин о новом делу класика књижевности. У овом другом случају критичар пред собом има још и сав дотадашњи опус ствараоца, да не помињем пропратне моменте као што су: општи књижевни контекст, интерлитерарне везе, историјске и социокултурне компоненте.

Сложеностима у вези са књижевном критиком краја једноставно нема. Показао сам то у огледу „Књижевна критика”, уводу у књигу одабраних осврта Критика као избор и разговор с Црњанским (2016), која представља пресек досадашњега мог књижевнокритичког рада. Централну мисао огледа формулисао сам као питање: „Сме ли се као критички узети текст из којег се, теоријски и логички, не може извести појам књижевне критике?”

Проблематизација и канонизација

Питање звучи реторски, али оно то није. Својом прећутаном обухватношћу питање одводи на план генералнога испитивања и оцењивања литературе. Отвара проблем општег проучавања уметности речи и мисли о њој.

Путеви српске науке о књижевности

Ову тему ставио сам у средиште есеја „Начела науке о књижевности”. Нашао сам да ту област пресудно одређују три принципа за које верујем да у потпуности изражавају законитости на чијим се основама развијају сви бројни облици књижевних проучавања и знања. То су: начело афирмације, начело актуализације и начело проблематизације. Већ се на први поглед види да свако од поменутих начела представља кључ, односно отвара поље засебне литерарне дисциплине. Тако, у текстовима у којима се начело афирмације потврђује као доминантно, имамо посла превасходно с књижевном критиком. У радовима књижевно-историјског и упоредно-књижевног смера, пак, преовлађује начело актуализације. Најзад, у теоријским, естетичким, књижевно-философским преиспитивањима најдубље се испољава трећи принцип – начело проблематизације. (Свако од њих, при томе, има своје посебно наличје: начелу афирмације супротност је начело негације; као противно начелу актуализације јавља се начело неутрализације, а другу, невидљиву па ипак свеприсутну страну начела проблематизације представља начело канонизације.)

Колико год се чинила самосталним, поменута начела нису довољна сама себи. Напротив, уско су међу собом повезана, упућена једно на друго, у сталном „са-дејству”, и само крајња ауторска настојања одлучују о томе које ће начело однети превагу над другима.

Путеви науке о књижевности. Ауторска настојања су силница која уоквирује историографску област мојих истраживања српске књижевности и културе. Подручје није од једне руке. Проста подела ставља на једну страну идеје и њихову генезу, на другу личности са њиховим делом и значењем.

Прву страну репрезентује моја књига Путеви српске науке о књижевности (2020). Проистиче из мојих ранијих књига: Простори књижевног духа (1998), Почеци и врхови (2010) и Зрна, расад, жетва (2015). Карактер њезин је расправан и она је у извесном смислу хетерогена.

Кључна научнолитерарна, методолошка поставка којом се руководим у истраживањима сабраним у Путевима српске науке о књижевности састоји се у питању: Шта у изразима открити почетак, осветлити рађање, разумети трајање, утемељити вредности уопште значе речи открити, осветлити, разумети, утемељити?

Преиспитивања ових дилема испуњавају први део књиге. Пружају се одговори на следећа начелна питања: да ли је прелаз српске књижевности из старосрпског на вуковски језик изазвао прекид у њеном развитку; како се српска књижевност делила на периоде и покрете; када се код Срба јавља књижевна критика, кад есеј; који су почеци и како је текао развој српског беседништва; када се код Срба рађа историја књижевности као засебна област проучавања?

Други део књиге садржи аналитичке расправе о научним доприносима најзначајнијих српских критичара и историчара литературе. Осветљавају се ставови и дела Захарије Орфелина, Лукијана Мушицког, Павела Јозефа Шафарика, Стојана Новаковића, Љубомира Недића, Јована Скерлића, Тихомира Остојића, Ђорђа Трифуновића, Милорада Павића…

Глигорије и његова заснивања

На другој, никако супротној страни мојих књижевноисторијских интересовања стоје три монографије, о Глигорију Возаровићу, Милану Ракићу на Косову, Бранимиру Ћосићу (о само једној његовој књизи, Десет писаца – десет разговора), и један прегледан рад о Београду у српској књижевности и култури од памтивека до краја Другог светског рата.

Монографија Заснови Глигорија Возаровића (1995) својеврсна је научна прича о рађању и израстању грађанског Београда. А ко је тај данас заборављени Возаровић?

Глигорије Возаровић

У обновљеној Србији, Возаровић (1790–1848) није био само први књиговезац, књижар, издавач (објавио је прва сабрана дела једног српског писца – Доситеја Обрадовића), него и заштитник културних добара, мецена, творац и домаћин књижевног дома, чије ће деловање довести до отварања прве јавне библиотеке код нас – дома у којем ће се родити мисао о оснивању Друштва српске словесности, и у којем ће бити покренут и уређиван Возаровићев алманах Голубица с цветом књижества србског, а који ће, опет, бити узет као узор при покретању Гласника Србског ученог друштва. У Београд је Возаровић дошао 1827. године; српско држављанство примио је, на поновљену молбу, тек 1846, годину и три месеца пре упокојења. Родољуб изнад свега, није се клонио политике: био је поверљиви човек Илије Гарашанина и Уставобранитеља.

Ракић на Косову

Међу монографијама, најбитнија ми је студија о Милану Ракићу. Највећи део прве верзије монографије о Ракићу на Косову написао сам у време бомбардовања Србије 1999. Књига досад има три издања (2006, 2013, 2016), треће под коначним насловом Српски песник: Милан Ракић и Косово.

Милан Ракић на Косову (Фото: Купиндо)

Суштински предмет психобиографског, друштвено-историјског и литерарног истраживања у Српском песнику управо су Ракићеве косовске године. Ко је Милан Ракић на Косову 1905–1912. године – то је основни предмет студије. Мој одговор гласи: он је Србин непоткупљиве националне свести; ерудит пространога знања о прошлости свог народа и света; дипломата европских погледа чији се политички ставови с једнаком озбиљношћу примају у српској престоници и на страним дворовима; моралист у чијем се поступању државно право и људска част никада не сукобљавају; творац најлепшег циклуса родољубивих стихова у укупној српској поезији, добровољац у рату за ослобођење Старе Србије кога ће краљ Петар Први Карађорђевић одликовати Златном медаљом за храброст. Осим што је расправна, књига Српски песник је истовремено животопис, национална повест и преиспитивање етнопсихологије Срба: нужно кретање по српској историји и кроз њу, али и скретање у карактер и биће Милана Ракића као песника, дипломате, борца, човека који својом дубоком и болном, меланхоличном природом, стварањем, етичношћу – боји, расветљава, сенчи прошлу и стварност свога доба. Показује се да је најинтензивније живео и радио у времену за које је с правом речено да је било „доба када су маленом Краљевином Србијом ходали велики људи”.

Највећи дан у животу

Октобар 1912: пала је Приштина, ослобођено је Косово. Пред Грачаницом је постројена војска: правац – Гази Местан, на поклоњење Лазаревим косовским јунацима. Међу ослободиоцима је и Милан Ракић.,

Српска војска испред манастира Грачаница, Први Балкански рат,1912. година (Фото: Pinterest)

Касније, он ће рећи: „То ми је био највећи дан у животу.”

Опширно је Ракићево казивање о догађају, а њега не треба препричавати. Навешћу стога други, не мање упечатљив запис:

„Када је војска била на Газиместану, један млади официр говорио је стихове Милана Ракића: ,Силни оклопници, без мане и страха…‘ Официр из комитског одреда трчи према команданту и рапортира: ,Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове говори овај млади официр, налази се у одреду.‘ Пуковник заповеда: ,Милан Ракић три корака напред!‘ Милан Ракић од силног узбуђења не може ни да коракне. Зато се чује нова команда: ,Одред три корака назад, осим војника Милана Ракића.‘ Затим још једна команда: ,Трипут ура за песника Милана Ракића!‘ Док се орио Гази Местан, Ракићу су текле сузе…”

Млади официр који је изрецитовао Ракићеву песму „На Гази Местану” био је Војислав Гарашанин, унук Илије Гарашанина, син Милутина Гарашанина.

Гениј и усуд Београда

Са својом бурном повесницом и толико променљивом судбином, увек драматичном, Београд пред усредсређеног посматрача излази час као раскош, час као пустош; у једном тренутку је скршен и понижен роб, одмах потом успламтео надмоћан господар.

Ти, међутим. Књижевни Београд

Гле, о Београд се сви отимају, и много од онога што нам до јуче бејаше тама или маглено слућење данас се пројављује у свој својој тајновитој јасноћи; у јасној, па ипак нерастумачивој и лепој тајанствености. Зaдат да на дивовском раскршћу путева и светова буде светионик и споменик, био је и остао, јесте и (сва је прилика) остаће, у туђој и у српској свести, у историји и у песми: град-тврђава, кућа светих ратова, град-храм, град-изненађење, град-сан. Град што стоји.

Град с таквим генијем (geniusloci) и таквим усудом, при чему се ниједна од двеју димензија никад не показује сама (оне су неразмрсиво повезане) – шта је Београд могао да буде, и шта уопште може бити, него природно и дубоко жариште књижевне имагинације!

Поука о враћању

Век и девет година од ослобођења и враћања Старе Србије 1912. у окриље земље-матице, гледамо Косово и Метохију под новом окупацијом. Исписују се друкчији чинови старе драме. Древни генолошки закон као да је са књижевности прешао на историју: комедије се показују једнократне и не понављају се, трагедије остају трајне и враћају се.

Срећом, историја је варљива категорија. Истина и правда, вера и знање сутрашњице друкчије говоре. Погледајмо Србију. Жорж Клемансо, председник француске владе, дао је на Конференцији мира у Версају 1919. године на вољу једном своме јаду:

„Приликом закључења ове наше Конференције, ја морам, пре него што сиђем са овог подијума, да изјавим своје велико жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име – Србија.”

И био је дубоко у праву: „нестала” је Србија, жртвована погибељном сну монарха о некаквој Југославији. А како је данас? Вратила се Србија, изнова учвршћује и подиже своје непролазно биће.

***

Мало података

Јован Пејчић (Бошњаце код Лесковца, 1951). Гимназију завршио у Лесковцу, основне и последипломске студије на Филолошком факултету у Београду. На Филозофском факултету у Нишу предавао је 1996–2015. Српску књижевност двадесетог века, Српску поезију двадесетог века, Српску критику двадесетог века, Српску критику и драму двадесетог века. Објавио велики број студија и огледа из историје књижевности и културе, књига критика, антологија… Приредио и критичким коментарима опремио дела низа српских писаца, које је у овом разговору сам побројао.

Живи и ствара у Београду.

***

Антологије

Из обимне библиографије Јована Пејчића издвојићемо, овом приликом, неке од његових необичних антологија и прегледа: Антологија српских молитава: XIII–XX век (2000), Приону душа моја. Молитве Светога Саве/Молитве Светоме Сави: 1207–1969. (2002), Антологија српских похвала: XIII–XX век (2003), Нишки драмски писци (2004), Поезија и свето: Српско духовно песништво 1 (2019)…

***

Рад

У лично интонисаном огледу „Прозор” кажем на једном месту:

„Ево дани и недеље и месеци и године још истресају временове вреће ћуди на мој праг. На смену дан и ноћ завирују кроз прозор. Шта затичу? Шта доносе, шта налазе? Горчину? Зној? Дозиве у ноћи? Ведрину? Рад? Шта затичу? Рад, рад.”

Бранислав Матић

Опрема: Стање ствари

(Национална ревија, бр. 88)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар