Горан М. Јанићијевић: Путоказ Богородице Одигитрије кроз Републику Српску

Нисам постао само савезник Републике Српске, и то у раздобљу од најмање петнаест протеклих година, већ сам у наведеном раздобљу постао део Републике Српске

По благослову Епископа зворничко’-тузланског Г. Фотија у Галерији Културног центра Семберија у Бијељини, 11. октобра о. г. отворена је изложба радова полазника свих генерације Школе иконописа „Одигитрија“ из овог града. Уприличена је поводом обележавања јубилеја – петнаестогодишњице трајања  епархијске школе црквене уметности а потписник ових редова имао је задовољство да учествује и у име Његовог Преосвештенства пригодним словом отвори изложбу. (Otvorena izložba radova učesnika Umjetničke škole „Odigitrija“ u Bijeljini, 10. 10. 2021)

Са изложбе „Ја сам пастир добри“ (Фото: Дешавања у Бијељини)

Сам назив школе иконописа Епархије зворничко-тузланске далековидо је осмислио њен координатор и тамошњи свештеник Васо Поповић према одређењу Одигитрија/Путеводитељка, које је ова икона Пресвете Богородице понела кроз предање, полисемичном како у односу на историјски тако и култни контекст. Односи се најпре на спомен цариградске цркве Влахерне у којој је стајала Богородичина икона и пред коју су доведена двојица слепих људи и онде прогледали. Симболичка раван открива инспирисаност Јеванђељем по Јовану кроз исказ сâмог Господа Христа. „Ја сам пут, истина и живот.“ (Јован 14,6) Како је на основу искуства познато да сваки пут има два смера, на основу чињенице да се „Бог оваплотио како би се човек обожио“[1], свака богочежњива душа на том путу сусреће се са посредништвом, заступништвом и путевођством Пресвете Богомајке. Одређена предања заснивају се на причама нпр. о путу који је (икона) Пресвете Богородице показала магарету на чијем је самару доспела до Хиландара. Када је у неким крајевима молитвено ношена у литији уз прозбе верних за спас од бурбонске куге, забележена су повлачења епидемије „црне смрти“. У досадашњем току пандемије COVID 19 наша генерација је пропуштала такве вотивне активности. На основу типа иконе Пресвете Богородице Одигитрије иницирани су бројни под-типови (Нада невољних, Утешитељка, Брза Помоћница итд.) потврђујући чудотворно својство Путеводитељке. Школу иконописа Епархије зворничко-тузланске из Бијељине Пресвета Богородица Одигитрија „довела је“ до ове ретроспективне изложбе на којој је прегледно и сумарно предочен њен развој како на нивоу колективне тако и индивидуалне креативности и неформалног тј. црквеног образовања.

Богородица Одигитрија

Тај кишни дан у Бијељини указивао је на чињеницу да доживљај духовне радости и окрепљености не потиче од природних лепота и животних радости. У питању је била нека врста духовног расположења. Време, међутим, није онемогућило још један обилазак вајарских остварења Миодрага Живковића („Борцима Бијељине и Семберије“, 1998) и Зорана Јездимировића (реплика Валдецовог споменика краљу Петру I Ослободиоцу), те мозаичких из радионице аутора Ђуре Радловића. Сусрет са излагачима у Галерији културног центра Семберија био је нарочито узбудљив. Некадашњи дечаци и девојчице постали су одрасли људи различитих струка и интересовања, обједињени трајном склоности ка православном и шире – хришћанском културолошком и уметничком наслеђу. Креативни приступ реинтерпретирању древних узора један је од убедљивијих метода спознаје њихове бити и контекста. Импресиван је и број младих и веома младих људи који у уметности проналазе упориште и сопствени смисао и то у раздобљу њеног повлачења са пиједестала духовних потреба човечанства. Отварању изложбе између осталих присуствовали су и они који перманентно подстичу наведене активности, пре свих Слободанка Ћурчић, добротворка школе и Протојереј-ставрофор Небојша Драшкић.

Са изложбе „Ја сам пастир добри“ (Фото: Срна)

Премда испуњен задовољством припадања овом, рекло би се, духовном покрету и због партикуларности у развоју иконописачке школе Одигитрија из Бијељине, примарно нисам циљао на преношење личних утисака на читалачку публику. На то ме је навело читање чланка Слободана Антонића „Ко то тамо хушка?“ (Правда/Стање ствари, 24. октобра 2021) а на доношење коначне одлуке о прослеђивању ове репортаже на адресу портала Стање ствари подстакао ме је садржај излагања Синише Љепојевића „Република Српска има савезнике – не само Русију и Кину“ (Стање ствари, 24. октобра 2021). Киша је још падала у Семберији када ми је на повратку кући и на основу изнетих утисака пала на памет мисао како сам и сâм постао савезник Републике Српске и то у раздобљу од најмање петнаест протеклих година. Додуше, не тако моћан и утицајан као они које је навео Синиша Љепојевић. Но, ова теза отпала је на основу друге чињенице да сам у наведеном раздобљу постао део Републике Српске. Не само ја, будући да познајем и друге поштоваоце наведених духовних садржаја и стремљења тамошњег становништва, који представљају и извесни основ државне идентификације.

Синиша Љепојевић: Република Српска има савезнике – не само Русију и Кину

То потврђује и слово Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, изречено у манастиру Милошевцу код Приједора:

“Зато је ваша вера за све нас, одакле год долазимо у Републику Српску, велики благослов, утеха, снага коју добијамо и која нам помаже да носимо своју одговорност каква год она била. Када се сусретнемо са вама, са водом живом, чистом и једноставном апостолском вером, сусретнемо се са оном вером на коју је позвао Господ наш онда када је ходио по води и када је позвао апостола Петра рекавши му да је могуће не само превазилазити проблеме у своме животу, не само чинити чуда, него надићи и све законе природе онда када смо привезани за Христа.“ (Ризница православног богословља и живота, 24. 10. 2021)

Патријархова беседа упућује ме на известан коректив властитих претходних тврдњи: није, дакле, кроз наведено литургијско-уметничко сабрање у Бијељини најзначајније откриће припадности свему ономе што оличава РС. Претежније је то што је Република Српска у међувремену постала део мене. Могу ли се преко таквих духовних ткива повлачити границе? Историјско искуство нас подучава да ће баш они који се залажу за њихову релативизацију чак и укидање, као и „јуче“ тако и „сутра“ хтети наше поделе, макар и административно импликоване.

Напомена

[1] Јереј Жељко Р. Ђурић парох смедеревски, Сотиролошке претпоставке учења Св.Атанасија Александријског о стварању света и рађању сина, Београд/Смедерево 2003, 121-124.



Categories: Српске земље

Tags: , , , , ,

Оставите коментар