Радисав Ристић: Олуја – неистинама против истина

Господин Новаковић избегава и овог пута, као што је то чинио и раније, да открије изворе, односно доказе, да су Крајишници пружали снажан отпор хрватској армади у заштити избегличке колоне

Хрватски војници у Хрватској Дубици током Операције ‘Олуја’, 5. 8. 1995. (Фото: Лана Сливар Доминић/ХИНА)

Демантујући делове мог ауторског текста „Олуја – друга страна медаље”, објављеног у рубрици „Погледи” 6. септембра, др Коста Новаковић се, понајпре, бави мојим биографским подацима супротстављајући их својим некадањим бројним функцијама међу којима је, поред титуле доктора, и „некадашњи помоћник команданта СВК за информисање, правне послове, верска питања и односе са међународним организацијама”. Истичући тиме своју супериорност у односу на моје функције у ЈНА, наводи да сам ја, као пуковник, „био начелник Одсека за информисање у Управи за информисање ОС СФРЈ” и да нисам био шеф службе за информисање, јер су у хијерархији изнад мене били начелник одељења, заменик начелника управе и начелник управе”.

Коста Новаковић: Одговор Р. Ристићу или О другој страни „Олује“, без аргумената

Очигледно је, гледајући стварним чињеницама у очи, да доктор Новаковић грдно греши с обзиром на то да његови наводи о Служби за информисање у ОС СФРЈ и мене у оквиру те функције немају ни зрно истине. Најпре, у ЈНА, односно оружаним снагама у целини, није постојала никаква Управа за информисање. Толико би бар морао да зна човек који се представља као помоћник команданта ВРС за информисање, са титулом доктора. Друго, није јасно на основу чега негира нешто што је доказиво званичним документима, а немогуће га је на било који начин побити, без обзира на памфлетске наводе доктора Новаковића. Наиме, његове тврдње да нисам био начелник Службе за информисање јавности и да сам имао доста надређених у тој служби падају у воду када се зна да сам Наредбом савезног секретара за народну одбрану, генерала армије Вељка Кадијевића постављен за помоћника начелника Политичке управе ССНО, уз истовремено обављање начелника Одсека за информисање – једине званичне службе за информисање јавности о ОС СФРЈ.

Радисав Ристић (Извор: Политика)

Служба, односно Одсек за информисање јавности, верификована је Упутством о информисању јавности о ОС СФРЈ, издатог 1969. године, иза чијег текста стоји потпис Врховног команданта ОС маршала Југославије Јосипа Броза Тита. То би, ако ништа друго, требало да зна човек који, попут г. Новаковића, води главну реч када је информисање о Војсци РСК у питању. Он је, иначе, како се представља, био истовремено и помоћник команданта за сарадњу с међународним организацијама, изузимајући, по свему судећи, сарадњу са сродним институцијама у ОС СФРЈ. Како, иначе, другачије схватити избегавање истине и незнање особе задужене за информативну делатност, не само о војсци већ и о другим институцијама.

Што се надређености тиче, о чему опет непроверено пише доктор Новаковић, први претпостављени ми је био начелник Политичке управе ССНО, другопретпостављени помоћник савезног секретара за политичко-правни сектор и треће претпостављени лично савезни секретар за народну одбрану генерал армије Вељко Кадијевић. Све је то проверљиво, односно документовано кроз персоналне податке, архивираних у Војсци Републике Србије. Очигледно је, имајући наведено у виду, да неистине изречене у демантију господина Новаковића, болују не само од неодрживости већ се могу дефинисати као памфлетски садржаји који не заслужују никакву пажњу.

Господин Новаковић избегава и овог пута, као што је то чинио и раније, да открије изворе, односно доказе, да су Крајишници пружали снажан отпор хрватској армади у заштити избегличке колоне. О томе, нажалост, не постоје никакви докази, ниједан званични документ, нити је ико, осим доктора Новаковића, потврдио ту неистину. Чак ни он није био у стању да на било који начин озваничи оно у шта не верује ниједан учесник избегличке колоне. Подсећам га и овог пута да о резултатима те „борбене заштите”, на коју се позива, не постоје практично никакви ни усмени ни писани докази. Таква борбена дејства, о чему сам писао у више наврата оспоравајући непостојеће, обавезно претпостављају губитке и на једној и другој страни.

Колона српских избеглица из Крајине 1995. (Фотодокументација „Политике”)

Имајући све то у виду, с правом се поставља питање колико су Крајишници током наведене „борбене заштите избегличке колоне” убили, ранили и заробили припадника хрватских војних формација. Колико су тенкова, артиљеријских оруђа, борбених и неборбених возила уништили или заробили. Ја такве податке не поседујем, иако сам помно пратио и изучавао сва збивања током егзодуса над српским народом. Најлепше и овог пута молим г. Новаковића да ме упозна с тим мени непознатим детаљима како бих, не само ја, употпунио своја сазнања о догађајима који се односе на незапамћени геноцид српског народа после Великог и Другог светског рата.

Досад реченим се, нажалост, не завршавају недоследности и незнања којим се уважени доктор Новаковић разбацује коментаришући моје наводе о богомдану крајишком простору за успешну одбрану. Посебно се подсмева чињеници о уласку хрватских тенкова у Книн и других крајишких градова. По њему ти тенкови су на Книн и дуге циљеве у РСК дејствовали с положаја удаљених више десетина километара од наведених циљева, испуштајући да коментарише моје наводе о чињеници да су ти тенкови, користили саобраћајнице, јер других путева за борбена и неборбена возила није било како из правца од Босанског Грахова, тако и из правца Дрниша према Книну. А управо са тих праваца ушетали су хрватски тенкови без једне једине огреботине упркос томе што је Војска РСК располагала најмодернијим оклопним борбеним средствима за борбу против оклопних возила.

Посебно су срамни и недостојни наводи Косте Новаковића по којим оправдавам, како злонамерно наводи, „хрватски сецесионизам, хрватску политику према Србима ради стварања етнички чисте државе Хрватске”. Ја, према доктору Новаковићу, својим писањем у збивањима везаним за злочиначку „Олују”, скрећем пажњу јавности тврдњом да Хрватска не сноси никакву кривицу за злочинства почињена над Србима у РСК. Заиста срамно да срамније не може бити. Наиме, сви моји прилози посвећени збивањима у току, пре и после „Олује”, а било их је више десетина објављиваних у виду фељтона и новинских приказа, недвосмислено указују на бестијалност хрватске стране и што је најважније и данас су доступни у бројним дневним и недељним штампаним медијима и разним веб-сајтовима – попут „Видовдана”, „Корена”, „Српског културног клуба” и у многим другим.

Извор: Видовдан

Има ли смисла, питам се на крају, полемисати са човеком чије тврдње не почивају ни на једном аргументованом извору, већ на изворима „рекла-казала” што му служи, као потпуно непоуздани мотив, да се и даље посипа пепелом за све што није учинио, а требало је као један од функционера Војске РСК. Прекидајући сваку даљу полемику са човеком који се служи неистинама и непровереним подацима, сматрам неопходним да нагласим да ниједан мој прилог о дешавањима током „Олује” није био подвргнут ни једном једином критичком осврту, или оспоравању, укључујући ту и врсне познаваоце свеукупних збивањима о егзодусу Срба из РСК.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 7. 10. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар