З. Чворовић, Ч. Копривица, Н. Милованчев и Н. Живковић о позиву Драга Пилсела на дијалог

О наступу на српској државној телевизији хрватског политичког теолога и екуменског делатника Драга Пилсела пишу Часлав Д. Копривица, Никола Милованчев, Никола Н. Живковић и Зоран Чворовић

Драго Пилсел (Фото: Политика)

Лицитирање бројем јасеновачких жртава

Недавни наступ на српској државној телевизији хрватског политичког теолога и екуменског делатника Драга Пилсела, ученика аргентинског кардинала Бергоља, садашњег римског понтифекса, привукао је пажњу српске јавности. Пажња је изазвана како Пилселовом спремношћу на дијалог о спорним питањима српско-хрватских односа, тако и извесном самоувереношћу која га је подстакла да говори не само у своје него, сасвим самозвано, и у име врха Српске православне цркве.

Тим поводом „Печат“ доноси ставове Часлава Д. Копривице, Николе Милованчева, Николе Живковића и Зорана Чворовића о Пилселовим виђењима.

Зоран Чворовић: Косово, Јасеновац, Срби

Хрватски теолог и некадашњи „драговољац“ Драго Пилсел је јасан: српска „митоманија“ с бројем убијених Срба у Јасеновцу представља главну баријеру да се на Балкану реализује прошлогодишња програмска енциклика папе Франциска – Fratelli tutti.

Морамо признати да је Пилсел у праву. Све док се у свести православних Срба чува предањем кодификована представа о криминалној јединствености, па и у погледу броја жртава, злочина геноцида извршеног у систему логора Јасеновац, на Балкану се не може реализовати слободнозидарска идеја свеопштег братства чију је промиџбу папа Франциско извршио на почетку пандемије, а која у ватиканској изведби није ништа друго него наставак вишевековног римског прозелитизма на простору сакралног лимеса од Балтика до Јадрана. Уосталом, зар нам није Св. владика Николај (Велимировић) јасно поручио да ће квазирелигијски пројекат una sancta, као део мондијалистичког novus ordo seclorum, бити побеђен управо од Св. јасеновачких новомученика: „Ој, страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над Хришћанством лажним!“

Зоран Чворовић (Извор: Печат)

Јасеновац је, уз Косово, кључни свештени топос српске националне свести који не дозвољава Србима да се утопе у глобалну лаж прихватајући Зло као Добро. С тим у вези, очигледно је да нас сећање на јединственост јасеновачког геноцида брани од сједињења с лажном римском црквом, пошто се у српској свести чува непомућеном истина да јасеновачки џелати, по речима Св. владике Николаја, „за ревност у злу, већ познату свима, похвале добише из пакла и Рима“. Мање је, међутим, очигледно да нас јасеновачки новомученици бране и од, примера ради, легализације геј бракова, као једне од најважнијих тачака у програму садашњег понтификата.

Пилсел је на РТС-у изразио очекивање да ће се СПЦ у наредне две до три године ослободити националних атрибута, које јој је утиснуо још Свети Сава, како би могла да се национално обезличена уклопи у „Свеопште братство“. За остварење овог мондијалистичког наума од пресудног је значаја национално обезличавање жртава јасеновачког злочина у свештеном сећању Српске цркве. Зато у псеудохуманистичкој представи Јасеновца за коју се залаже Пилсел, а за коју имају, нажалост, разумевање и поједини српски архијереји, жртве и џелати немају националност и вероисповест. Анонимни злочин који је престао да буде уникум, а лишен историјске и историософске контекстулизације, неминовно пада у заборав. Због тога је Пилсел на РТС-у довео у везу мондернизацију и денационализацију СПЦ, енциклику Fratelli tutti папе и потребу ревизије српског „мита“ о Јасеновцу.

Међутим, у најновијој „кампањи Пилсел“ не изненађује његово виђење Јасеновца и карактера наше помесне цркве већ то што се у српским медијима он представља као својеврсни пуномоћник патријарха Порфирија, те у том својству говори о кадровској политици у српском епископату најављујући нова времена у духу Fratelli tutti. И ако је од кршћанског либерала Драга Пилсела много је, зато ширење опасне заблуде о мандату који је наводно добио чини преко потребним деманти властодавца на кога се Пилсел позива.

Часлав Д. Копривица: Злочиначки мртвозор истине

Часлав Д. Копривица (Извор: Печат)

Ураду мјешовите православно-римокатоличке Комисије која треба да утврди истину о Алојзију Степинцу, уочено је кључно методолошко разилажење. Док њен православни дио настоји на установљавању укупне фактуалности релевантне за процјену Степинчевог моралног лика, њен римокатолички (хрватски) дио жели да свјетлост усмјери претежно на вријеме послије 1945. Слично Ешдауновом „декрету“ о истини о Сребреници, којим је забрањено узимање у обзир догађаја прије 11. јула 1995, и овдје друга страна избјегава суочавање с цјелином, да би само једним дијелом, апологетски претумаченог Степинчевог животописа потиснули кључну моралну чињеницу његовог живота: активну колаборацију с усташким геноцидним апаратом. Да није било надбискуповог очигледног саучесништва с усташама, не би било ни изумијевања његовог „мучеништва“ под комунистима. Неистина је измишљена да би се заметнула истина.

Већ сама околност да је Римокатоличка црква (РКЦ) код Хрвата покренула канонизовање особе-оваплоћења духовног саучесништва РКЦ у усташком велезлочину свједочи о намјери да се не само избјегне признање моралне одговорности хрватског римокатоличког клира, те колективне кривице његове пастве од 1941–1945. за почињено него и да се спријечи покајање за велезлочин. Окончањем поступка посвећења сазлочинца Степинца би, макар за хрватску страну, била завршена било каква даља расправа о РКЦ у НДХ. Тобоже духовни чин канонизовања има врло „земаљске“, безмало демонске намјере. То је најбољи доказ да приповијест о активном саучесништву РКЦ (макар код Хрвата) у НДХ злочину и даље траје – конструисањем националног непокајничког, тј. продуженог злочиначког сјећања.

Нажалост, тај пројект има своје саучеснике и на српској страни. Иако је у заједничкој Пожешкој изјави поменуте Комисије (17. 1. 2019) позвано на „престанак лицитирања с бројем страдалих“, хрватском теологу Драгу Пилселу је како, с одобравањем свједочи, „у два медијска наступа епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк рекао […] [да је] српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу […] неморална бројка“. Користећи се ауторитетом ријечи православног српског владике, Пилсел поентира: „Прошло је вријеме митоманије. Прошло је […] вријеме напухавања жртава.“ Али истина о броју уморених душа не може бити „неморална“, већ су моралне консеквенције почињеног велезлочина везане и за њу. Додуше, не треба чекати да се установи тачан број да би наступило хрватско-римокатоличко покајање за злочин звани „НДХ“; но од тога све до данас нема ни трага у хрватској јавној свијести. Пилсел и остали признаваоци хрватских грешака, пропуста, па и појединачних злочина, који управо тиме желе предупредити установљавање пуне истине, унапријед „забрањују“ могући ред величине од преко пола милиона жртава Јасеновца. И поново, истина не смије бити цјелина, да не би постала „неморална“ – за народ-починилац који је и даље колективно шћућурен иза лажи о Јасеновцу. Зато, не смију бити избројане све жртве – да би се одбранила априорна и заједничка хрватска теза – и Пилсела и Степинчевих беатификатора – да хрватског велезлочина над Србима у Другом свјетском рату није било.

Епископ Јован (Ћулибрк) Фото: Срби.хр

У том свјетлу треба посматрати и Пилселов позив на трорелигијски „разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу“, чиме се усташка творница смрти своди на један у низу злочина. Порицање морално-виктимолошке, те нумеричко-виктимолошке јединствености Јасеновца – у који би, иначе, „стало“ много, много Сребреница или Приједора – перфидни је начин ревизије историјске истине и спречавања повратка достојанства незапамћених, неизбројаних жртава.

Никола Милованчев: И г. Пилсел може још да спозна истину о Степинцу и Јасеновцу

Никола Милованчев (Фото: Јадовно 1941)

На интернет-страни Радио-телевизије Србије (РТС) објављен је чланак г. Драга Пилсела о дијалогу Католичке и Српске православне цркве поводом предложене канонизације Алојзија Степинца. Иако г. Пилсел покушава да објективно сагледа улогу тадашњег загребачког надбискупа у време Независне Државе Хрватске 1941–1945, промакло му је неколико чињеница, на које желим да укажем:

Мешовита историјска комисија СПЦ и Католичке цркве је јалово губила време. Да би се дошло до истине о Степинчевој улози у прогонима Срба и СПЦ у НДХ, било је довољно двоје: да се отвори преписка Ватикана са опатом Марконеом, ватиканским представником у НДХ, и да се стави на увид Степинчев дневник, који је у сефу на Каптолу. Тај дневник је 1990. Здравко Мустаћ, ондашњи шеф савезних обавештајаца СФРЈ украо, и из Београда пренео у Загреб, да би га следеће године Ф. Туђман свечано предао кардиналу Кухарићу – и од тада је закључан иза шеснаест брава. О чему да причамо када Католичка црква сакрива кључне доказе?

Г. Пилсел пише „Срби сматрају“. А да ли је нпр. читао књигу књижевника Ђуре Виловића (из Макарске родом) Крвава црква, писану илегално у Сплиту 1942–3? Па Виловић је барем, као католички свештеник у младости, а касније протестантски, одлично познавао политику Католичке цркве према Србима (оставимо по страни што је он сматрао да је мала разлика између политике Броза и Павелића према Србима у НДХ). А шта је нпр. Степинцу писао Милан Добровољац, најпопуларнији кајкавски песник између два светска рата, родом из Дугог Села крај Загреба (1879 – Београд, 1966)? И он је у младости био католички свештеник, касније посланик у Краљевини Југославији и посланик АВНОЈ-а 1945, затим старокатолички бискуп.

Само кратак цитат из Добровољчеве песме упућене Степинцу крајем 1943, коју је краљевска обавештајна служба илегално ширила и по Хрватској:

Је л’ се пречасни Метрополита
Слободно јошће некај Вас пита?
Как то да Пенић чрленог паса
Усташе славил из сега гласа?
А Шарић се је в Босни распевал
Док Гутић српску крв је пролевал?

Док исти рекел фамозни Гутић:
„Србов пожелел друм бу и путић
Ал Србов не бу више ту најти
Вништили бумо све их ми кајти.“

Как то да многи з Вашега клера
Усташки посел на велко тера?
Ем логорники – прем то не патри –
Ваши су многи попи и фратри.

„Љубав“ то за њих појам је темни
Њихов је мото: „За дом смо спремни.
Ван з Срби, места ни њима,
Ту живет море кај Папу штима
И онај кај се Алаху клања,
А кај је српско све се прегања.“

Све сте Ви ово Пречасни знали,
Али протеста нисте Ви дали.
И кад су српски рушени храми
– О чем сте мамце дознали сами –
Прем сака цирква место је свето
Ви нисте онда здигли свој вето.

Ах Ваша шутња пуно је крива
Кај многа српска глава ни жива,
Кај многе Србе гробек сад скрива.

Истина о Степинцу знала се дакле и 1943. Знали су је сви они који су то желели – не само православни Срби.

Никола Н. Живковић: Слаткоречива прича и/или прозирна превара

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Иза волшебне, слаткоречиве приче крије се, како ја видим, једна прозирна и подла превара коју би да подметну Србима. Можда ће неки наивни, добродушни и неупућени поздравити овај „разуман позив за помирење“. Но ми, верујем, који смо упознати с комплексним проблемом веома добро знамо да је суштина тих „хуманистичких апела“ веома проста: да се гурну у страну, па и у заборав, невероватне жртве које је српски народ доживео током Другог светског рата, а истовремено умањи кривица џелата српског народа, а то су пре свега Хрвати и титоисти-комунисти.

Нарочито увредљиво и дрско делује лаж аутора када тврди следеће: „Прошло је вријеме митоманије. Прошло је, рецимо, вријеме о напухавању жртава. Како је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк: и српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије Гласа Концила и других) јесу неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања.“

Која митоманија? Ко говори о „напухавању жртава“? Титоистички режим учинио је све да се буквално избришу трагови хрватских злочина почињеним током Другог светског рата над невиним српским цивилним становништвом. Уместо да хрватски народ прође кроз процес денацификације, како је то било случај с Немцима после 1945, Србима је било забрањено да говоре о хрватским злочинима, како не би увредили „врховног команданта“ и „маршала“. Непрестано се говори о „усташама“, ретко кад се каже „хрватске усташе“. При томе се намерно прећуткује чињеница да се такав монструозни злочин не би могао извести без помоћи целокупног државног апарата НДХ.

Друго. Титоизам је непрестано говорио о „такозваној НДХ“. То уопште није била „такозвана“ већ држава са свим својим атрибутима и обележјима: поседовала је војску, полицију, управни апарат, римокатоличку цркву, те дипломатске представнике у многим европским државама. Ову лаж до данас понављају и многи српски историчари и публицисти.

Степинац у посети Анти Павелићу 1941. (Извор: РТС)

Трећа увреда за српски народ долази из редова наших аутора. Нарочито боли да су ову подвалу, намерно или ненамерно, из незнања или личне користи, прихватили и неки угледни јерарси СПЦ. Ту се, на пример, критикују Срби што нису „на време“ направили спискове убијених Срба. Одлучно устајем у одбрану свога народа и одбацујем ове неистините и управо гнусне оптужбе на рачун Срба. Чињеница јесте да је титоистички режим од 1945. урадио све да истина о српским жртвама буде заборављена. Зато треба одати признање оним Србима који су, тајно и уз велики ризик, пописали имена српских мученика, и то од Срема, Лике и Кордуна до Херцеговине, Црне Горе, Босне, Централне Србије, Косова и Метохије. Тим истинским херојима треба одати признања јер су ипак пописали српске жртве и то пре свега свога завичаја.

Надаље. Велики грех чине неки јерарси СПЦ када говоре: „Не можемо заборавити, а морамо опростити!“ Моје питање: Ко је вама дао право да кажете да морате опростити? То у име жртава не може да учини нико, па макар био и патријарх! Да ли сте чули глас српских родитеља чија деца су заклана уз Јасеновцу, Јастребарском, Јадовну, Пребиловцима, Ливну, Дракулићима, Броду на Дрини…? Сем тога, да ли ти јерарси уопште знају шта значи „опростити“? Нека прочитају, рецимо, сјајан филозофски есеј на ту тему од Жарка Видовића. Чин праштања јесте чин лични, и он може да се догоди ако злочинац затражи опроштај од жртве, односно од најближе родбине убијених Срба. Многе наше владике и патријарси имали су сусрете с римокатоличким бискупима из Хрватске. Да ли су ти бискупи икада замолили Србе да им опросте за злочине? Колико ми је познато, то се никада није догодило.

Присилно покатоличавање Срба у току Другог светског рата у Славонији, оригинална фотографија

Када хрватски аутор тврди „… наступило је вријеме озбиљног повијесног рада“, онда то може да буде урађено само овако, како сам малопре споменуо.

Врхунац цинизма аутора овог чланка налази се на крају текста: „… у веселијем и кршћанскијем расположењу.“

Остаје још једна историјска тема, о којој се тек почело говорити. Реч је о злочинима титоиста-комуниста које су починили над српским народом, и то од 1941. до децембра 1946. године. Чињеница јесте да је током Другог светског рата највећи број Срба убијен од стране Хрвата. После тога убедљиво најбројније злочине починили су титоисти-комунисти. По тој теми није се до данас готово ништа урадило. У медијима у Србији, на телевизији и данас гледамо „партизанске“ филмове, и даље се славе као „народни хероји“ патолошке убице који су извршили монструозне злочине над Србима и то у свим српским земљама. Имена улица у Београду и осталим српским градовима и данас носе имена титоиста-комуниста, који су, уз ретке изузетке, играли исту улогу као у турска времена – „потурице“.

Заслугу овог хрватског аутора видим у том да је покренуо многе Србе да сагледају сву дубину хрватских нечасних намера, а које покушавају да сакрију иза заводљивих речи као што су „у име хуманизма“, „разумевање међу народима“ или „потрага за истином и помирењем“.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 15. 10. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

22 replies

  1. Зар ми нисмо са Хрватима раскрстили за вијеке вјеков ? После свега што смо од Хрвата дочекали, чему наша деца треба да се надају ? Неке ствари су непроменљиве и децу треба васпитавати истином. Замазивање очију ради интереса неких љигаваца који би мајку за паре продали , много кошта .Цена су увек невини животи. Хоћемо ли све поново, изнова и изнова, док нам се крви не напију, а напиће се кад убију последњег Србина. Постојање патолошке мржње није пријатно, али је историјска чињеница, као и постојање злочиначког нагона. Очекивати од папских слугу кајање је заиста смешно. Они нису у стању чак ни да глуме кајање. Смрт и страдање Срба је њима радост , а кад ћемо ми да се заиста суочимо са том чињеницом и да престанемо да улећемо у замке као будале, заиста не знам. Флоскула да не постоје крволочни народи, да је злочин акт појединаца, тешко да може да се прихвати са таквом масом појединаца и онима који кличу њиховим злочинима. У питању је ипак масовна патологија. Зар прослава Олује није доказ те патологије ? У колонама је био недужни народ, старци, деца. сиротиња и слави се што су протерани са својих вековних огњишта и што им је опљачкана имовина. То могу само ментални болесници лишени савести , лишени свега људског. И то је масовни злочин у ком цијела лијепа здушно учествује и дан данас.
    А ако се Порфирије или било који клирије усуди да згази оно што је Свети Сава успео да створи, биће то крај попова, архијереја и комплетног у благоутробије , среброљубије и џипољубије полеглог свештенства. Моћи ће да иду на сељачке славчиће и преславчиће код државних пројеката као што је Палма, да свашта ките ордењем на жалост и срамоту ( није то први пут у историји човечанства) .Много је примера нечасног ордења које по истеку Златних доба служи за ругло и срамоту.. Нико пристојан, нико ко се сматра Србином, неће пожелети да му уђу у кућу. Цркве ће им бити још празније него што су данас и то ће моћи да замере једино себи.

    48
    2
  2. Дијалог ?! Да би било дијалога, најпрви услов је поистовећење. Поистовећење са другим очима у дијалогу “ очи у очи „, са ОНИМ о чему се дијаложи. Римокатолички усташки јеретеци, најбеспризорнији зликовци које је кушач кушао и придобио за себе, да би икада могли да се прикуче поистовећењу, а у чега ја нити верујем, нити се надам, нити љубим такво прикучивање, МОРАЈУ да се поистовете са покајањем, метанојом, катарзом, да се претворе у сузу покајницу којом ће образ умивати, срце чистити, ум лучити, душу смиривати, МОРАЈУ се ОПРАВОСЛАВИТИ најпрво… А зашто ја уопште ово пишем – НЕМА и НЕЋЕ БИТИ ДИЈАЛОГА са језуитским скотинама све док НАМА, СРБЉУ СВЕТОСАВСКОМ, Новомученици ЈАСЕНОВАЧКИ са СВИМА СВЕТИМА не рекну, не покажу и укажу да је ступио час за дијаложење са легионима сатаниним, са Архангелом Михаилом и Светим Савом на челу !
    А блажејшчи Порфирије нека то има у срцу и на уму…

    27
    1
  3. Не волим да се мешам другима у опис посла, али морам да приметим да је свештеним лицима у православној цркви, осим обављања свештених радњи, једна од основних активности позив на покајање.
    Праштање и позив на праштање онима који се не кају ту не припадају.

    26
    1
  4. Вјероучитељ зла

    У очима сукус зла
    Ватрена грозница
    Ломача спремљена
    За Господа

    У устима укус отрова
    И ријеч медена
    Што ваби у гвожђа
    Ледена

    У грудима бије
    Срце вучије
    Антифриз кружи
    Венама

    А рука хладна
    Млитава
    Стисак
    И нема

    Момчило

    12
  5. Камени цвијет

    Камени цвијет
    Из костију расте
    Пупољци ничу
    Надире крв проврела

    Сјећањем гмижу
    Пуштене змије
    Сви путеви
    У бездан воде

    Залуд вјежбање
    Мимикрије
    Оно што јесте
    Не може да није

    Момчило

    13
  6. @Даница Петровић
    дао сам плус али морам и да напишем ; браво , потписујем свако слово које сте написали.

    17
  7. Са ким дијалог и о чему? Тог благоглагољивог Драгу Пилсела је после пар његових реченица о потреби за дијалогом и помирењем требало подсетити на то кога данашњи Хрвати сматрају и славе као оца нације и одмах му се захвалити на доласку у емисију и прекинути сваки даљи разговор са њим. Срби немају шта да разговарају са народом коме је отац нације Анте Старчевић, психички болесник, патолошки мрзитељ свега српског и зачетник усташке идеологије. Дакле Хрвати не само да се не кају за зверства почињена у Јасеновцу и на другим стратиштима широм НДХ, већ славе као највећег међу собом управо оног ко је идејни творац свега тога. Са таквима нема шта да се разговара.

    29
  8. Neostrašćeni čovjek sa zgražanjem promatra ovo skandalozno opiranje pomirenju na Balkanu.

    Jasenovački je doista jedan u nizu zločina. Nema zbora da je najveći i najmonstruozniji, ali to ovim „čuvarima srpstva“ nije dovoljno jer bi oni preuveličavanjem jasenovačkih žrtava (kao da zločin može izbrisati dvojba je li pobijeno 70 ili 700 tisuća nevinih) željeli skinuti ljagu s „nebeskoga srpstva“ jer u njegov prilog ne idu srpski zločini u prethodnim ratovima.

    У том свјетлу треба посматрати и Пилселов позив на трорелигијски „разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу“, чиме се усташка творница смрти своди на један у низу злочина.

    Tzv. NDH uvijek je bila samo takozvana jer je nastala okupacijom teritorija što je pripadao suverenoj i nezavisnoj Kraljevini Jugoslaviji. Kao što imamo tzv. Kosovo, tzv. RSK, tzv. Krim. Međunarodno je pravo tu jasno kao dan. Pozivanje na hrvatsko, rusko, srpsko ili albansko povijesno pravo hvatanje je za slamku, pokušaj obrane neobranjivoga.

    Титоизам је непрестано говорио о „такозваној НДХ“. То уопште није била „такозвана“ већ држава са свим својим атрибутима и обележјима: поседовала је војску, полицију, управни апарат, римокатоличку цркву, те дипломатске представнике у многим европским државама. Ову лаж до данас понављају и многи српски историчари и публицисти.

    Bude li Stepinac proglašen svetim, iako ja smatram da to ne zaslužuje, spomenuto ne će predstavljati tako veliku sramotu kao u slučaju nekih svećenika koje je SPC počastio aureolom svetosti.

    Osim toga, Vatikan nikada nije priznao tzv. NDH.

    Vjekoslav Perica: Ja sam bio vrlo skeptičan prema onom Tuđmanovom podatku o 40 tisuća ubijenih, i onda sam, pri samom kraju pisanja knjige, u jednoj biblioteci u Chicagu našao knjigu koju su 1943. izdali Eparhija Pravoslavne crkve iz Chicaga i Ravnogorski četnički pokret Draže Mihailovića: i oni govore o 40 tisuća ubijenih Srba u Jasenovcu!
    Pero Simić: Juna 1942. jugoslovenskoj izbegličkoj vladi iz Carigrada je stigao i detaljan poverljivi izveštaj o prilikama u NDH. Nastao je posle višednevnog boravka u Splitu, Sarajevu, Zagrebu i Beogradu rezervnog pešadijskog poručnika jugoslovenske vojske Slovenca Stanislava I. Rapoteca. Na osnovu njegovog referisanja napisao ga je i Jugoslovenskoj vladi u Londonu prosledio jugoslovenski poslanik u Carigradu Ljubomir Hadžiđorđević:
    – Prema onome što je on (poručnik Rapotec) čuo u Zagrebu od Srba, biskup Stepinac dobro se drži. On je u puno slučajeva intervenisao za Srbe, pomagao ih i branio, ali svuda nije uspeo.
    – On bi mogao dati ostavku zbog nedela ustaša ali nalazi da to ne bi bilo taktično. Zbog toga u Zagrebu žele da se obustavi kampanja protiv Stepinca, ili da se umereno o njemu govori. Tako isto je želja Zagreba da se oficirima Hrvatskim ne preti onako jako i otvoreno, jer se sprečava ipak njihov lakši ulazak u organizaciju protiv Pavelića. Treba više napasti pojedince, vođe, ali ne govoriti globalno.

    Истина о Степинцу знала се дакле и 1943. Знали су је сви они који су то желели – не само православни Срби.

    1
    32
  9. „Ураду (sic!) мјешовите православно-римокатоличке Комисије која треба да утврди истину о Алојзију Степинцу, уочено је кључно методолошко разилажење. Док њен православни дио настоји на установљавању укупне фактуалности релевантне…“

    Прво, сазнали смо да постоји православни део комисије задужене да установи да ли је Степинац свет или блажени. Већ је беатификован, сећају ли се Срби? Ово је расправа да ли ће остати беатификован, или ће бити унапређен у светитеља. Православни део комисије која расправља о томе? Земљо, отвори се.

    Друго, цитираћу свој коментар, који је изгледа био примеренији овом тексту:

    „Пилсел употребљава израз „митоманија“.

    Митоманија је ментални поремећај. Користи се и синоним – патолошко лагање. Хрвати, и у мањој мери босански муслимани, једноставно користе етимолошку блискост са речју „мит“ и неупућеност маса у психијатрију, да нас јавно вређају. Претражите интернет по фрази „mitomanija“. Јавља се у 95% случајева уз клеветање Срба, најчешће негирање геноцида над њима. Оних 5% отпада на остале чији је вокабулар образовала антисрпска пропаганда. Када неко употреби тај израз, рекао вам је шта заправо мисли о Србима. Када са том особом наставите цивилизован разговор, слажете се са тврдњом да су Срби народ патолошких лажова.“

    Срби, макар и оваквим дијалогом са онима који их вређају, доказују колико им недостаје самопоштовање. Ако ми себе сами не поштујемо, ко други то да ради?

    E моји Чворовићи, Милованчеви, и Живковићи…

    15
    2
  10. У августу сам објавио један, а за неколико дана ћу објавити на „Стању ствари“ и други документ, извештај Драже Михаиловића Краљевској влади у Лондону – овај је са почетка фебруара 1943, подаци су дакле само до краја 1942. Михаиловић наводи да је, по подацима П. Биролија, италијанског команданта Црне Горе, убијено 823.000 Срба, од тога више од 600.000 у НДХ. Краљевска влада те податке није објављивала да не би реметила „братство и јединство“ у самој Влади.

    26
  11. @ Никола Милованчев

    Све је то лепо, Никола, али чиму ово давање легитимитета Пилслу и учешћу у давању легитимитета Степинцу од стране СПЦ?

    9
    1
  12. Чему – хтедох рећи.

  13. Повлачим реч – ни последњи наводи о извештајима генерала Михаиловића, у контексту навода о „митоманији“, нису „лепи“, односно, контрапродуктивни су.

    Прво, ако неко тврди да су Срби „митоманијаци“ (патолошки лажови) због тога што цитирају цифре Вермахта, Абвера, Гестапа, и осталих институција немачког Рајха (које УМАЊУЈУ бројке наведене од институција НДХ) онда је једино што је нормално – узвратити питањем: „Поштовани Хрвати, пошто Срби немају никакве везе са поменутим злочинима и њиховим размерама над њима самима, онда „буте лепо били замољени“ да се договорите најпре међу собом, на релацији Хрватска – Немачка, ко је од вас патолошки лажов, те да накнадно изоставите Србе из своје реторика вређања?“

    То је једино нормално. Свака даља размена аргументације им даје легитимитет. Није ваљда да је ово превише компликовано?

    Друго, уместо првог, овде се дешава да се цифре Рајха приписују Србима и Дражи Михаиловићу лично! У једном моменту сам помислио да је то прихватљиво. Није. Ако је Генерал Михаиловић то заиста и тврдио, једини његов извор информација је могао бити Рајх и НДХ. То су цифре Рајха, који умањује цифре НДХ. Михаиловић није могао добити информације из другог извора. Ни југословенска комисија није добила информације из другог извора осим Рајха и НДХ. Тачка! Причају о патолошком лагању? Нека се обрате Бундестагу и хрватском Сабору с тим у вези.

    Треће – реторика умањивања значаја учешћа СПЦ у легитимизацији беатификације Степинца је тек посебна прича. Да ли је то за Србе прихватљиво?

    10
    1
  14. Скренуо бих пажњу ауторима овог чланка да Драго Пилсел никада није рекао да су Срби митомани. Он је само рекао “да је прошло време митоманије и да је прошло време увеличавања броја жртава”.

    Скренуо бих им пажњу да је Пилсел недавно написао чланак у коме је пребацио хрватској проф др Маји Лукач-Стиер да је на једном јавном предавању лупетала :
    – да је масовно убиство Хрвата у Блајбургу 1945 год назвала “Блајбуршки геноцид”
    – да је тамо убијено 200 000 до 400 000 хрватских војника и цивила
    – да је за тај злочин крив Харолд Макмилан

    Ево чланка :

    https://www.autograf.hr/maja-lukac-stier-lupeta-o-bleiburskom-genocidu/

    у коме је Пилсел дао пример митоманије код Хрвата

    1
    16
  15. Ne tako davno , tabu tema je bila pedofilija u Katolickoj Crkvi, zrtve bile zastrasene , da neponavljam ono sto svi znamo a I svi vernici katolicke crkve. Tako I ce izaci I istina O krvatskim zlocinima nad Srbima. . Svaki dijalog je ponovo ubijanje zrtvi. Jezivije mi je citati od strane SPC to oprastanje, smanjivanje zrtava, dijaloge . ..

    13
  16. Невероватно, Деда Ђоле наводи линк који потпуно демантује његову тврдњу из коментара – он је изгледа је професионални пропагандиста који нема блама. Саветујем свима да посете страницу коју препоручује. :

    https://www.autograf.hr/maja-lukac-stier-lupeta-o-bleiburskom-genocidu/

    На тој страни постоје једино два помена речи са кореном „мит“:

    „Naše narative moramo očistiti od mitologijskog smeća. (…) U suštini, ima li razlike sa trkeljanjem srpskih mitomana ili Gideona Greifa kojem ni famozna izmišljotina o 700.000 ubijenih Srba u Jasenovcu nije dovoljna.“

    Дакле, по пилселу, Хрвати имају митологију (наратив) а Срби – митоманију (патологију). Текст написан (наводно) о ревизионистичком блајбуршком наративу, завршава се закључком да су Срби патолошки лажови, и имплицирањем да у НДХ није било геноцида.

    Има још бољи пример, на Стању Ствари:

    „Vladika Jovan ne jednom mi je rekao, čak i pred kamerama, da su i brojke srpskih mitomana ili hrvatskih revizionista iz Glasa Koncila…“

    https://stanjestvari.com/2021/09/27/drago-pilsel-mit-o-700-000-ubijenih-srba-u-jasenovcu-rusi-bas-spc/

    Дакле – У вези са Јасеновцем – Срби су митомани (патолошки случај) а Хрвати ревизионисти (политички и научни случај). У једној реченици све речено.

    17
    1
  17. Koliko strasti, a činjenice su neoborive.

    U tzv. NDH počinjen je genocid nad Romima, Srbima i Židovima (abecednim redom).

    Srebrenički je pokolj zastrašujući zločin koji je sudski proglašen genocidom.

    Da i ne govorimo o jasenovačkomu koji je barem desetak puta monstruozniji.

    Kosovo je Srbija.

    Krim je Ukrajina.

    Entitet Republika Srpska ne može se odcijepiti od BiH.

    Srbi iz BiH Bosanci su ili Hercegovci, oni iz Vojvodine Vojvođani, a oni Srbije jesu Srbijanci.

    I time nisu manje ili više Srbi.

    U prijevodu, Hrvati i Srbi (abecednim redom) najgori su mitomani na Balkanu.

    2
    14
  18. @ DŠ
    Заборавили сте муслимане! Куда њих сврставате? А што абецедни ред, ваљда су бројеви ипак важнији када је реч о оваквим догађајима? Што се тиче првенства у измишљању митова тиче, изоставили
    сте ауторе најмаштовитијег мита! У оваквим питањима корисно је и пожељно сагледавати целину проблема!

    11
  19. Тешко је то @Salus, превелико је то бреме и превише за очекивати од штованог нам @DŠ. Латити се мухамеданаца, цвијета, значило би да су следећи на реду паписти.

    Тиме би низ локалитета који @DŠ љубазно наводи добио недвојбен самоистребилачки след јер су у иначици онда Срби из хрватске Хрвати а Хрвати из Србије Срби што је ,такорекућ, самоампутирајући закључак.

    Низ старих питања би се поново откопало, испливало као манастир из језера Перућа, те би смо напосе дошли до распре да ли је речцу ‘хрват’ исправније сматрати придјевом или надјевом. Имјеница није у разматрању, keine, јок.

    ПС: награду сам Вам још у вијек дужан.

    3
    2
  20. Bošnjaci su malci od kužine. Ni blizu najvećim mitomanima u okruženju.

    1
    1
  21. Hrvati iz Srbije jesu Srbijanci, a Srbi iz Hrvatske i dalje Srbi.

    Riječ „Hrvatska“ nema takvu tvorbenost kao „Srbija“.

    Rusi i dan-danas svoju državu vide kao multietničku, zbog čega dosledno prave razliku između prideva „ruski“ (russkiй) – koji se odnosi na etničke Ruse, i „rusijski“ (rossiйskiй) – koji se odnosi na sve građane Rusije, bez obzira na etničko poreklo. Zato kažu „ruski jezik“ (russkiй яzыk), ali: „rusijska zastava“ (rossiйskiй flag), „rusijska vlada“ (rossiйskoe pravitelьstvo), „rusijsko državljanostvo“ (rossiйskoe graždanstvo), „rusijski pasoš“ (rossiйskiй pasport)…

    2
    1
  22. Драго Пилсел је главни уредник портала “AUTOGRAF – novinarstvo s potpisom”.
    Портал објављује добре и интересантне чланке који рехабилитују независно истраживачко новинарство. Мисија портала се види из рубрике “КО СМО” и текста “О НАМА” : https://www.autograf.hr/o-nama/

    Допао ми се јучерашњи гром чланак Татјане Громаче о националној нарцисоидности у Хрватској :
    “Tuga i jad hrvatske bijedne društveno političke današnjice” :

    https://www.autograf.hr/tuga-i-jad-hrvatske-bijedne-drustveno-politicke-danasnjice/

    2
    2

Оставите коментар