Основна идеја је да се дејство Закона о сезонским радницима прошири на што већи број делатности. Нови закон примењиваће се, поред пољопривреде, у грађевинарству, угоститељству и туризму
Фото: Ивана Тутуновић Карић
Из кухиње НАЛЕД-а изашло је свашта што је аутоматски претварано у законе. Било је ту разних решења, и када се посматрају она у домену радног права сва без изузетка била су антирадничка. Министарство за рад, које ћу звати Министарством против радника, сваки од тих предлога је поздравило и нахвалило. Уосталом, НАЛЕД је интересна организација која заступа власнике капитала, и ту за емоције никада није било места. И чувени Закон о поједностављеном радном ангажовању на сезонским пословима у одређеним делатностима, скраћено назван Закон о сезонским радницима, никако није био изузетак. Неуставан до своје сржи, увео је у радно законодавство Србије још једну могућност радне експлоатације радника потпуно лишених основних права. Увео је и до тада непознату новину – усмени уговор о радном ангажовању, посебно непотребну и штетну глупост.
Никада није била тајна да је Закон о сезонским радницима само један степеник ка даљем урушавању система радног права и одузимању права радницима. Зато је и било логично што је – ничим изазван и веома лако оспорив – први извештај о примени Закона о сезонским радницима представио овај пропис као велики успех, иако то реално није и не може бити. Такође је било логично и то што се одмах након такве кампање тражио начин да се режим привремених и повремених послова – да, онај који Европа не познаје и који смо се обавезали Акционим планом за поглавље 19 да ћемо укинути – прошири на што већи број радника. Зашто се томе тежи, сасвим је јасно. Као што сам више пута писао, радник на привременим и повременим пословима је потпуно обесправљен и самим тим јефтин за послодавца. Истовремено је послодавац обезбеђен и од судског епилога радне експлоатације јер је она озакоњена до крајњих граница, а ако се и пређе нека од њих, могућности радника на судску заштиту су банално мале.
Све је дакле било спремно да се формулише и угледа светлост дана наследник Закона о сезонским радницима и то је учињено пре неколико дана када је почела „јавна расправа“ о Закону о радном ангажовању због повећаног обима посла у одређеним делатностима. Реч је о тексту будућег закона који су и синдикати и део стручне јавности оштро критиковали. Реч је о тексту који је неуставан и супротан низу међународних конвенција које је Србија прихватила – уосталом као и Закон о сезонским радницима и део Закона о раду (више о томе ускоро). Реч је о законском тексту који је по радника штетан тачно онолико колико неко законско решење то највише може да буде.
Основна идеја је да се дејство Закона о сезонским радницима прошири на што већи број делатности. Нови закон примењиваће се, поред пољопривреде у којој се примењивао и претходни закон, у грађевинарству, угоститељству и туризму, пословима помоћи у кући и пословима чишћења стамбених зграда. Све ове делатности нису повременог карактера, како је представљено законом. Ипак, то није сметало творцима да направе овај закон и да нанижу низ невалидних аргумената зашто је он потребан.
Марио Рељановић (Извор: Време)
Постоји велики број радника на црно у наведеним делатностима, који ће на овај начин стећи основна права. Овде је реч о класичној замени теза. Велики број радника на црно одиста постоји у овим делатностима (као и у многим другим), али искључиво зато што је држава тако дозволила и упорно то толерише. Десеткована инспекција рада нема никакве шансе да обиђе хиљаде несавесних послодаваца који отворено користе државни поклон за све делатности код којих се рад на црно тешко уочава. Корона је посебно отежала рад инспектора у добром делу 2020. године, што је довело до додатног повећања рада на црно, а приметно је и опадање ауторитета инспекције рада јер се реализује све мањи број налога инспектора да се лице затечено на фактичком раду пријави. И уместо да ради на дисциплиновању послодаваца, држава их уз помоћ НАЛЕД-а награђује. Када фриленсери нису плаћали порезе и доприносе за које је упитно да ли су уопште морали да их плаћају и у ком износу, држава инсистира на примени закона. Када међутим послодавци – и то посебно у делатностима које наводно носе економију као што је грађевинарство – масовно крше законе и ускраћују права радницима, онда се закон мења да би се послодавци некако приволели да га поштују. Лицемерје без граница. Посебно је важно рећи да ће радници на овај начин одиста стећи нека права. Али њихов општи положај ће бити изузетно тежак, можда и тежи него када су радили на црно, из три разлога. Први је да ће сада послодавац имати могућност да их експлоатише у формално легалном облику рада, што ће – то смо видели десетинама пута до сада – само дати подстицај даљем кршењу закона јер радник у новом режиму практично нема шансе да се избори за своја права. Други разлог је тај што ће многи радници који су сада у радном односу бити отпуштени па примљени у складу са новим законом, што ће знатно умањити њихова права уместо да их повећа. Овај сценарио смо већ видели када су се појавиле агенције за лизинг радника, а сада ће се само поновити иста прича. Трећи разлог је тај што према Закону о раду радник на црно ради у нелегалном статусу за који је одговоран послодавац. То значи да овај радник може тражити од суда утврђење свог легалног статуса и тако стићи до радног односа и могућности за накнаду штете коју је имао због кршења закона од стране послодавца. Ова правда јесте спора али је пракса недвосмислена и радници су до сада могли да остваре своја права на овај начин. А од сада то више неће моћи да ураде, јер ће режим у коме ће радити бити – легалан. Када се комбинују три наведене околности, лако се долази до закључка да овај закон није добра вест ни за једног радника, у којем год режиму да је радио до сада.
Још једна ствар је јако важна. У међународној терминологији се под „непријављеним радом“ (који није потпуно идентичан раду на црно али свакако рад на црно јесте један његов облик) подразумева сваки рад код којег послодавац фингирајући модел запослења радника или га ангажујући у незаконитом облику запослења плаћа ниже порезе и доприносе него што би то био случај да је радник запослен на начин и у моделу који одговара природи његовог рада. Да видимо шта ће се дешавати код примене фасцинантног новог решења на примеру две особе које сада раде са уговором на одређено и имају зараду 50.000.1 За особу којој савестан послодавац порезе и доприносе уплаћује по закону, основица за доприносе је 68.716 динара, а укупан износ трошкова (порези и доприноси) је 30.157. За радника којем послодавац уплаћује минималац, а остатак до 50.000 му даје на руке (несавестан послодавац), основица за доприносе је 43.039, укупан трошак 20.204 динара. Када се пребаце у предложени режим, ови радници драстично појефтињују: за накнаду од 50.000 динара биће плаћени доприноси и порези у висини 1/30 минималне основице за доприносе тј. 947 динара, па ће трошак бити 94 дин за порезе (10 одсто), 241 дин за ПИО (25,5 одсто) и читавих 19 дин за здравствено (2 одсто за случај повреде на раду и професионалне болести). За 22 радна дана месечно (здрав и прав радник који се није разболео) коштаће послодавца укупно 7.788 дин. Ето како се сузбијањем рада на црно озакоњује рад на црно. Другим речима несавесни послодавац је „уштедео“ 9.953 динара, а НАЛЕД-ов послодавац чак 22.369 динара. Први послује незаконито, а други законито. И шта онда рећи послодавцима који послују савесно и још држе раднике у радном односу у складу са Законом о раду? Хоће ли и даље бити таквих послодаваца?
Лакше је пријављивање радника. НАЛЕД се увелико хвали ефикасношћу пријаве радника на сезонским пословима, која ће се примењивати и према новом закону. Иако је потребно изразити неке резерве у односу на тај систем, хајде да прихватимо да је он заиста толико добар колико кажу. Поставља се питање: зашто би се морао донети нови закон да би се он применио? Изменама Закона о раду ова генијална идеја може да постане реалност за све раднике, ура! Али поента није у новом генијалном систему, већ у томе да уз генијалан систем пријаве долази и потпуно обесправљивање радника и зато је потребно донети нови закон, уместо да се радници оставе у радном односу како је то случај у СВИМ нормалним државама.
Кредитни биро: У јулу дуг по банкарским кредитима увећан за 1,5 посто
У вези са пријављивањем, занимљиво је размотрити и пензијско и инвалидско осигурање. Оно је посебан проблем у вези са трајањем осигурања. Уместо да се нађе решење са продуженим трајањем осигурања, анализе показују да лица која су до сада била ангажована према Закону о сезонским радницима у просеку остваре месец дана осигурања током једне календарске године – или, како су синдикати то вешто израчунали и сасвим тачно представили, том лицу је потребно да ради 180 година да би остварило право на пензију. Имајући у виду квалитет здравственог осигурања тог лица, постоји сумња да ће овом лицу недостајати бар 100 до 120 година живота до пензије. Али шалу на страну, овај пример показује две ствари – колико је новоуведено решење бесмислено (као и да право решење треба тражити на сасвим другој страни правног спектра), те да ова лица – будући да на сезонским пословима проведу месец дана годишње – остатак године раде нешто друго, и по свој прилици и даље на црно као и до сада.
Радници ће овако добити макар нешто, а до сада нису имали ништа. Ово је према мом мишљењу најиритантнији аргумент који је у званичном оптицају. Он наравно није тачан и може се представити на једноставном примеру који сам већ раније изложио а сада ћу га поновити. Замислите да имате 1000 динара (нека то буде персонификација радног односа). И онда неко (држава и послодавац заједно) дођу и отму вам тих 1000 динара (изграде и/или толеришу систем у којем не можете да остварите своја права и радите на црно). И онда вам у неком тренутку врате 200 динара (то је Закон о сезонским радницима или овај нови закон) и сматрају да би требало да будете срећни (и захвални) због тога јер претходно нисте имали ништа. А нико не помиње чињеницу да вам је пре тог ништа одузето много више од онога што вам се сада наводно враћа. Овај сценарио је примењен и код смањења пензија и није нов. Али га то не чини мање безобразним. Дакле, сви сезонски радници имају право да буду у радном односу и остваре низ права, које им нити важећи Закон о сезонским радницима ни ово правно ругло које се предлаже не омогућавају ни издалека. Зато би синдикати и радници требало да питају зашто је отето 1000 динара, а не зашто им се враћа 200 динара.
Ресорно министарство никада није дало одговор на једно питање, нити ће га дати јер се на њега не може одговорити. Питање гласи: зашто је потребно да постоји овакав закон када се све наведене „предности“ могу регулисати у оквиру радног односа, Законом о раду, али тако да радници осим тих предности могу да остварују и основна права по основу рада? Шта то недостаје у члану 37. Закона о раду, којим су регулисани случајеви радног односа на одређено време, па је потребно донети читав нови закон? Према ставу 1 члана 37, „Уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба“. То је управо оно што НАЛЕД жели да регулише јер наводно није било довољно добро регулисано до сада. Члану 37 међутим не недостаје ништа – напротив, радници који би били ангажовани на основу тог члана, чак и када би га модификовали тако да се уклопи у визију НАЛЕД-а о лакшој процедури пријаве и нижим доприносима, били би сасвим добро заштићени. И скупљи него мученици који ће радити по новом посебном закону. И заштићени судском заштитом, која овде изостаје (примењује се општи режим парнице који не гарантује било какву посебну заштиту радницима и који искључује покретање парнице због одређених поступања послодаваца – на пример, не постоји незаконит отказ, сваки отказ уговора је законит).
С друге стране, каква је то повременост овог наводно повременог ангажовања? Закон дозвољава чак до 180 радних дана годишње – то је календарских шест месеци, а ако рачунамо класичну петодневну радну недељу (мада је овде то илузорно радити јер нико од тих људи неће радити само пет дана недељно), онда је у питању девет месеци рада годишње. Ништа привремено или повремено не постоји код таквог рада, посебно ако се обављају, као што ће сви радници у овом режиму обављати, послови који спадају у претежну делатност послодавца и који реално постоје током целе године. Ограничења која су у овом смислу дата у члану 7. нацрта закона, бесмислена су без добре контроле – а управо је недостатак надзора тај који је и довео до проблема рада на црно, па се реално може очекивати само наставак страдања тих радника и стара добра комбинаторика послодаваца где је неко пријављен одређено време, па се онда неко време одјави и ради на црно, па се опет пријави и то можда по неком другом уговору и основу, и тако у круг. Даље, ограничење од 10 одсто радника у новом режиму у односу на укупан број радника запослених на неодређено је такође једна од одредби која споља изгледа лепо а заправо нема никакву функцију. Наиме она се примењује само код послодаваца који имају 50 и више запослених, а према званичној статистици 96 одсто послодаваца у грађевинарству запошљава мање од 50 радника, а у сектору угоститељства њих 97 одсто, што значи да ограничења готово и нема.2
Како коментарисати усмени уговор, који је опстао иако послодавац поводом пријављивања радника има много већих административних обавеза од састављања уговора? Како објаснити да послодавац мора да раднику достави писано образложење са условима рада, а не мора да му понуди писани уговор? Такве ствари је немогуће објаснити рационалним аргументима и једини разлог њиховог увођења је да се повећа неизвесност о условима ангажовања, као и да се радници даље фактички обесхрабре да предузму било шта да заштите своја права.
Неке одредбе у нацрту делују смешно. На пример, радно време радника износи осам часова дневно, а максимално 12 часова дневно уз прековремени рад. Али прековремени рад није плаћен увећано, како би био случај да је лице у радном односу, па је онда сасвим јасно да ће радно време ових радника бити 12 часова дневно – чему околишати са одредбама које формално кажу другачије? Постоји и одредба о радном времену за време прерасподеле радног времена, што прејудицира да се прерасподела може увести и радницима у новом режиму. Одиста занимљиво решење, које потврђује да ће они имати све обавезе и одговорности из радног односа, али да неће моћи да остваре готово ниједно право из радног односа (и – што је најважније за послодавца – биће мање плаћени него радници у радном односу за исту вредност рада коју остваре). И у томе је суштина доношења новог закона. Ипак, предњачи одредба из члана 27. нацрта, према којој лице које је код послодавца ангажовано максималан број радних дана у току године, има право да затражи од послодавца да закључи са њиме радни однос. Овде најмање две ствари нису нормалне. Прво, лице које ради један дан краће од максимума, ово „право“ неће поседовати. Друго, то „право“ уопште није право јер је на послодавцу остављена дискрециона оцена да ли ће прихватити предлог радника. Другим речима, овај закон нормира могућност да радник замоли послодавца да га прими у радни однос – што ће иначе моћи да уради сваки радник без обзира на то колико дуго је ангажован. Једина разлика је у томе што у нормираном случају послодавац мора да му одговори (само одговор, без образложења) у року од месец дана – и то у писаном облику! Иако тај мучени радник уопште нема писани уговор! Заиста претужно.
Марио Рељановић (Фото: Медија центар Београд)
Исти осећај тужно-смешне горушице може да се добије читањем чланова 29. и 30. којима се (наводно) регулише правна заштита радника у овом режиму рада. У члану 29. се даје право раднику да од послодавца затражи писано (опет писано!) образложење таквог поступања ако сматра да му је неко право повређено. Чему то служи – није јасно. Употребљава се израз „довођење у неповољнији положај“ што претпостављам значи да је законописац имао у виду искључиво заштиту од дискриминације – јер иначе радник не може покренути радни спор. Утврђује се даље надлежност Републичке агенције за мирно решавање радних спорова у случају неког спора између радника и послодавца – племенито али потпуно неефикасно решење јер је поступак пред Агенцијом добровољан, па се неће ни десити ако послодавац на њега не пристане (а наравно да неће). Утврђује се да радник има право на заштиту од злостављања на раду и дискриминације – рекли бисмо да је то супер али та заштита већ постоји према Закону о спречавају злостављања на раду и Закону о забрани дискриминације. Другим речима, овај нацрт нуди само оно што је већ недвосмислено утврђено другим законима. Заштита радника у радном спору не постоји, и то је крај приче о судском епилогу кршења његових права – колико год овим неинтелигентним одредбама законописци покушавали да нашминкају реалност, она за радника остаје прилично ружна. Коначно, члан 30. говори о неком фантомском пребацивању терета доказивања на послодавца у поступку пред Агенцијом (на који он неће пристати) и пред судом. Ово „пред судом“ је занимљиво јер се може мислити да радник може доспети на суд, па још имати повлашћени положај јер послодавац треба да докаже законито поступање. То није тачно, односно тачно је само у домену „доспевања пред суд“ у поступцима поводом злостављања и дискриминације – а као што сам већ напоменуо то је ионако регулисано посебним законима, који већ предвиђају исту „олакшицу“ пребацивања терета доказивања на послодавца за све раднике без изузетка. Другим речима, ове одредбе су једно велико ништа.
Шта ће се десити са радницима по усвајању овог закона? Многи ће бити отпуштени, па ће њих неколико наставити да раде у новом режиму, а остали на црно. Одредба из нацрта закона да послодавац не може отпустити некога ко је у радном односу као вишак запослених а онда ангажовати (то исто или друго лице) на истим пословима у новом режиму рада, ограничена је на три месеца. Након три месеца, послодавац може шта хоће. Може реално и пре тога, имајући у виду да је већ поменути недостатак ефикасне контроле и санкционисања послодаваца узрок свих досадашњих проблема. Да не помињем да је потребно да претходни запослени и новоангажовано лице раде на истим пословима да би нови ангажман био незаконит: свако ко је пробао да ради у поменутим делатностима, као и многим другим, зна како се лако измисли ново радно место, нови послови, те колико форма не одговара реалности у већем делу времена. Наивно је помислити да ће рад на црно престати са овим законом у делатностима у којима ће се примењивати. За тако нешто је потребно много више од „подстицаја“ послодавцима који крше закон тако што ће се њихова незаконита пракса озаконити.
Геокс (Фото: Јужне вести)
Свакако да ће послодавци користити овај закон у оној мери у којој им одговара (замена запослених јефтинијим радницима по новом закону). А и сам рад у новом режиму неће се много разликовати од рада на црно: са краткотрајним ангажовањем и без основних права, нико од радника неће имати статус који се суштински разликује од рада на црно. Очигледно да никога за то није брига у власти, јер ће се ускоро и овај закон као и претходни хвалити на сва уста, док ће уста онима који су изгубили своја радна места због њега као и обично бити запушена.
Посебна прича је са страним радницима. Решење њиховог статуса док су привремено ангажовани у Србији довешће до стварања нових робовласничких кампова, какав смо имали са индијским радницима, а могућности њиховог нелегалног ангажовања ће практично остати исте, ако не и боље него сада. Према нацрту новог закона, странац који може у Србију да уђе без визе може и да се радно ангажује на пословима из закона без радне дозволе. Поред чињенице да Министарство унутрашњих послова вероватно није „пресрећно“ оваквим развојем догађаја, поставља се и питање како ће то тачно да смањи број радника имиграната који раде на црно, када послодавац неће имати ама баш никакву обавезу проласка званичне административне процедуре и евидентирања странца пре него што овај отпочне рад. Дакле, свако ко дође на градилиште (на пример) и почне да ради може бити страни колико и домаћи држављанин – ту прекршаја више нема. А замислите како ћете некоме ко долази из неке азијске државе моћи да објасните мере безбедности на раду на градилишту и колико ће тај радник бити претња по себе и по друге у току рада. Аргумент да ће они радити само споредне послове за које им обука ни не треба, чини да проверим да ли су ми израсле магареће уши. Али свакако је индикативно да се међу државама чијим држављанима не треба виза за улазак у Србију налазе и оне које су главни извори имигрантске радне снаге, као и да је она до сада била масовно ангажована на грађевини, што је посведочено и резултатима инспекцијског надзора инспекције рада, и то практично искључиво на градилиштима фирми које раде за државу (изградња путева, војних и полицијских станова). Ове грађевинске фирме, иако су затечене у вишеструком кршењу закона, никада нису због тога изгубиле ниједан посао који су добиле од државе. Имајући то у виду, није тешко претпоставити за кога је овакво законско решење написано.
Нацрт закона је сада на јавној расправи. Она ће бити фингирана и тиха, као и свака до сада када је реч о сличним пројектима власника капитала. Као и увек, поднеће се предлози да се текст измени. Као и увек, ниједан од њих неће бити прихваћен. Фингирање партиципативне демократије, као и социјалног дијалога, не иде баш најбоље људима на власти али им пролази па их није брига. И тако ће ускоро, вероватно већ за зимску туристичку сезону (не брините, победићемо још једном корону пре тога да нам не би пропале резервације на Копаонику и Златибору), први пут послодавци применити нови, легални систем обогаћивања на туђем раду. И мало-помало, сви ћемо постати замењиви и привремени. Само ће НАЛЕД опстати као константа.
Министарство против радника и НАЛЕД јесу власници наше будућности. И будућност никада није изгледала тако црно. Уосталом, то одавно знају сви који су отишли одавде или се управо спремају да оду.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Све је апсолутно тачно. Ускоро ћемо радити за храну и кревет. ****** ****** ***** ***** ***** ****