И последњи немири и последњи догађаји показали су да од искорака „на прву“ нема никакве користи. То је управо показао предсједник Владе Црне Горе проф. Здравко Кривокапић
Здравко Кривокапић (Фото: Лука Зековић/Вијести)
У прошлим временима, и ништа мање данас, ова обалска земља, земља тамних гора, чији је обалски праг отворио и утврдио свети митрополит Петар I Петровић, морала је потраживати механизме одржања. Њезина груда светости саздана у окриљима Српске Православне Цркве, развијала је у много већој мјери свој вањскополитички курс, него унутрашњополитички. И он је развијан и исказиван у потпуном складу са свим дјеловима српског народа у ма каквом статусу да је тај народ обитавао. Први такви саборски искази издавани су током 17. и 18. вијека и стигли су као посљедица великих ратова хришћанских савеза са Турским царевином у којима је наш народ поднио огромне губитке. Сви су управљани ка крупним политичким средиштима Медитерана и Европе и њихов образац карактерише обухватност политичког погледа, реалистична заснованост захтијева, јасност етничког одређења, тврдоћа вјерског-црквеног става. Према јасности етничког одређења, предњаче меморандуми црногорских свенародних (црквено-народних) зборова из прве четвртине и половине 18. вијека. Чак, ова саборска акта, управљана на адресе млетачких провидура и сената, прате паралелни писани искази митрополита претпетровићке и петровићке епохе међу којима се свакако истиче запис митрополита Висариона (Бориловића), Паштровића по женској линији, који говори о важности Пећке патријаршије. За мене лично, веома су илустративни за сагледавање дипломатске традиције Црне Горе, дописи кнезова и главара млетачком сенату, провидурима и приморским (бокешким) општинама. Они су свакако највише стварани у вријеме Кандијског и Морејског рата. Наш народ је тада, у „горњим земљама“ погођен активностима Турске империје које су имале карактер геноцида. И ове активности познајемо најприје по записима православних калуђера.
Свети Петар Цетињски
Али, све вријеме, текла је политичка активност наших кнежина чији су представници поступали сви као један. То је било могуће само због тога што су у себи чували план одржања своје Цркве који је почивао на императиву саборности. То је план – концепт који никада у историји није нарушен. У њему су повремено отваране пукотине под утицајем моћних и вјештих организација које су, заправо, училе и прихрањивале сазнање првих људи у нашем народу да се само вјештом политиком и вјештом дипломатијом може сачувати народ постављен на међу, у чвориште Крста Господњег.
Мене буни недостатак политичког реализма. Буни ме и недостатак постављања историјских аналогија и тражења историјских огледа из балканског простора. Буни ме недостатак школа – центара дипломатских студија које треба да буду постављене на најдугорочније и непропадљиве темеље и које би морале почивати на историографским студијама. Потпуно растерећених партијских садржаја. Овом народу, а посебно нашем народу у Црној Гори, потребан је посве нов приступ конципирању и вођењу вањске политике ослоњен на традицију земље (која заправо није мала) и знање. Дакле, два темељна ступа: традицију и знање. Традиција је сачувана у великом Архиву мале земље тамних брда. Тај Архив понајмање лежи у Црној Гори, али његови значајни, врло значајни дјелови, леже у Државном Архиву Црне Горе. Њега сачињавају обраћања извањцима домаћих кнезова и главара, архијереја, свештеника и владара. Знање је, наравно, саздано у великим школама дипломатије. На страни.
Горан Ж. Комар
Када бих ја био предводник неке општине (то је дакако немогуће), учинио бих све да ишколујем домаће људе који су дипломирали турски и италијански језик у студијама тамошњих старих језика. То би био првенствени допринос мог мандата. Улазак у океан наших архивских докумената, испловљавање нашег брода пуним једрима из залива домаћег писма, залива који се широко отвара ка великом свијетском мору по којем пливају комадићи наше народне политичке и црквене историје. Њих треба сакупити и створити цјеловиту и нераскидиву слику. састављања нашег народа са свијетом. Чинили су то наши прегаоци – самостално. То треба да чини држава Црна Гора.
Наш мали народ и његова земља не може се одржати ако не погледа ка сусједима о којима није увијек формирала неко повољно мишљење. Ево о чему говорим. Нама сусједни Дубровник. Шест вјекова самосталан. Одабрао је једног моћног заштитника. Није то тако учинио из симпатије или неког осјећаја блискости. Његовог је предводника означавао као великог господина. Носио му је вреће новца и када је пао под ударом потреса 1667. године. У томе часу је могао истурити око 300 солдата да бране разорени и опожарени град. Али, све вријеме, Република је водила дипломатију предупређивања, изнијансираног и одлично планираног прилажења сваком политичком центру, разматрајући детаље историјских сусретања, често заплитања, али и перспективе интересних путања. Таква је дипломатска пракса била ослоњена на тачна обавјештења која Република није добијала само путем конзуларних представништава, већ и другим занимљивим путевима: преко незваничних обавјештајних пунктова у градовима широм Балкана. Каткада и ангажованих у турским канцеларијама. Трговачке мреже такође. Само на тај начин је приморска општина могла себи да приушти невјероватни искорак према моћном и опасном сусједу и такмацу – Венецији, када је њен посланик који је већ постигао тешко достижни циљ своје дипломатске мисије, уложио протест и одбио већ донесени сенатски акт: Дубровник није општина. Дубровник је Република. Таквом кораку морала је претходити велика дипломатија, саборско одлучивање, евалуација непосредне и укупне дипломатске праксе мале републике.
Црна Гора је мала. Њој треба јединство. У највећој могућој мјери. Она треба, сред свих различитости и антагонизама, да препозна и потражи заједничке именитеље од којих први може наћи у чињеници своје државности. Та државност једноставно мора бити подупирана снажењем њезине дипломатске праксе. Да би стигла до тог прага, она мора изучити свој историјски дипломатски образац. Потпуно ванпартијски, јер у том случају њена вањска политика неће имати никакву шансу. Кретаће се као бујица. Од догађаја до догађаја.
Здравко Кривокапић (Фото: AP/Risto Bozovic)
И последњи немири и последњи догађаји показали су да од искорака „на прву“ нема никакве користи. То је управо показао предсједник Владе Црне Горе проф. Здравко Кривокапић. На његовом лицу се у предвечерје устоличења није читало Бог зна што. Озбиљност свакако. И мирноћа свакако. Проф. Кривокапић улива повјерење најприје мирноћом. Оно што јесте био манир и рефлекс нашег народа током убитачног 20. вијека – искорак „на прву“, коштао је наш народ затирања од којег се тешко биолошки опорављао. У рукама премијера Кривокапића се може наћи један снажан инструментариј: реална историјска дипломатска пракса и искуство нашега народа, нарочито оних његових дјелова који су одувијек лежали на морском прагу. Када се наслонимо на тај праг, видјећемо јако успјешне припаднике малог народа који су допринијели јако великим свијетским силама.
Морамо, увјерен сам, погледати на текст који је послије великог потреса истакнут над вратима сале у Кнежевом двору у Дубровнику који каже:
Заборавивши на приватне ствари, брините се за јавне.
Натпис на старој вијећници на Кнежевом двору у Дубровнику (Извор: ZG kult)
Ако смо и мало хришћани, тада знамо да ништа велико не мора да се догоди за нашег живота. Велика дјела припадају народу који је загледан у немогућа дјела. Та немогућа дјела смо недавно живјели и извршили. Треба да их спремамо. Када ће се догодити, то не можемо знати.
Предсједник Владе Црне Горе представља све њене грађане. Колико видим, чини највећи напор да тако буде. Даће Бог и сви свети ове земље да се овај простор умири. За то је потребно стрпљење, много учења и знања.
Categories: Разномислије
Оставите коментар