Дијего Фузаро: Робље САД, Кине или вируса?

Једно је свакако сигурно: данас смо робови Вашингтона, а не Пекинга

Фото: Ванг Зао/АФП

Многи људи овако резонују: боље је бити роб САД него Кине. Говоре без оклевања о ропству, али о томе које је пожељније од другог. Заиста, мора се рећи да идеална ситуација којој треба тежити треба бити слобода, која је на политичком нивоу дата пре свега као економски и војни суверенитет.

Рекавши то, а занемарујући расправу да ли је бољи комунистички режим с прекомерном моћи државе или либерални режим с прекомерном снагом приватног сектора, не знам да ли можемо – не искључујем то – постати робови Кине, која не напада људе војно већ економски. Можемо погледати, као пример, шта се дешава у Африци, сфери кинеске економске колонизације. Али једно је свакако сигурно: данас смо робови Вашингтона, а не Пекинга.

Клопка драговољног прихватања

Сто десет војних база које заузимају нашу територију имају заставу звезда и пруга, а не црвену звездану. Они који из страха од евентуалног кинеског ропства драговољно прихватају америчко ропство (према класичном модусу којим је прихватано атлантистичко ропство пре 1989. из страха од совјетског ропства), чине грешку над грешкама: прихватају ланце у којима су оковани због страха да ће, ако их се ослободе, носити још теже окове. Платонски, они остају у дну пећине, јер се плаше да је излазак еквивалентан одласку у још гору пећину.

Не осећам симпатије према кинеском моделу, нити – још мање, заиста – према америчком толико подмуклом да се представља као царство слободе. Ако ништа друго, кинески модел је бар предмет отворене критике. Али казаћу следеће, очекујући веома оштре реакције, пошто знам да ће то многи тешко разумети, јер већина реагује стомаком и осећањима, померајући осу дискусије негде другде (и, према томе, они неће заслужити одговор, већ само млаки презир): Макијавели је знао да човек не може бити слободан и суверен ако нема војску и своју монету.

Николо Макијавели

Војску не дозвољава Вашингтон (не Пекинг), а националну монету укида Брисел (не Пекинг). Сада је јасно да главни непријатељ не може бити Пекинг из горепоменутих врло јасних разлога. Заправо, ако повратите монетарни и војни суверенитет, моћи ћете да се одупрете покушајима економске агресије из других земаља, укључујући и Кину, служећи се при томе економским суверенитетом као начином да избегнете надметање са самом Кином, јер надметање с њом значи пад у бездан без повратка, односно пад у економску подређеност. Како то учинити? Штитећи своју производњу, штитећи своје раднике.

Да бисте то учинили, неопходно је повратити суверенитет, односно ослободити се јарма Вашингтона и Брисела. Ако се ово не разуме, нема сврхе расправљати се. И остаће само површни и можда емотивни говор оних који кажу „боље САД него Кина“, „боље робови Вашингтона него Пекинга“. Ко не жели да буде било чији роб, зна да је први корак за то да се реши реалних господара, уместо да их прихвати из страха од било каквих будућих господара.

Ерго, вратимо војни и економски суверенитет и на основу тога бранимо национални интерес, штитећи своју културу, рад и производе.

Потчињавање вирусу?

Постоји још један резон који ми, искрено говорећи, не даје мира откако је епидемиолошка ванредна ситуација, 2020. године, преокренула наше животе, преобликујући их у потпуности, у име социјалног удаљавања и његових сателитских функција: можда постајемо, а да то нисмо схватили, превише слични вирусу против којег се боримо и с којим „ратујемо“, како већ понављамо користећи ратну лексику?

Италијански филозоф Ђорђо Агамбен написао је: „Расцепили смо јединство свог виталног искуства, које је увек нераздвојно и телесно и духовно, поделили смо га на чисто биолошки ентитет с једне стране и емоционални и културни живот с друге стране.“ Агамбеновим речима, живот је „сведен на чисто биолошко стање и изгубио је све димензије, не само социјалне и политичке већ чак и људске и афективне“. Да бисмо одбранили живот као зое (биолошки, натурализовано одређен живот, живо биће, креће се, циркулише, има некакав метаболизам – прим. прев.), као пуко преживљавање, жртвовали смо живот као биос (друштвено, политички промишљен живот који упућује на друштвено биће које има језик, које обликује политичку заједницу и које не живи пуки живот у смислу преживљавања, већ смислен, достојанствен и добар живот у друштвеној заједници – прим. прев.), као „квалификовани живот“, састављен од веза и активности, слободе и сусрета.

Прозор за посете у старачком дому у Ветербију, Западни Јоркшир (Фото: Викимедија)

С другачијом категоричном структуром у поређењу с Агамбеном, јужнокорејски филозоф Бјунг-Чул Хан је у својој књизи Преморено друштво написао да се с пандемијском биополитиком „живот укочи, постајући пуко преживљавање“, потпуно аналоган – ово је поента – животу вируса против којег се боримо. Технички, вируси, као мали део организоване материје, налазе се на граници између живих и неживих облика. Према томе, они по дефиницији осцилирају између живота и смрти: тачно говорећи, они нису ни живи, ни мртви, то су живи мртваци. Њихов живот је преживљавање, регулисано импулсом за умножавањем. Живот вируса је, дакле, живот у најнижем степену, као безглави систем за саморепродукцију. Па, није ли наш живот, на који нас заразни капитализам осуђује, све сличнији животу вируса? Размислите о томе: наш живот је више од годину дана пропадао да би опстао све до пуке жеље да сачувамо своје биолошко јединство. У име имунолошке логике спремни смо да се одрекнемо сваке квалификације живота, како бисмо обезбедили опстанак.

Живот се деспиритуализује и своди на пуки биолошки процес који захтева оптимизацију. Лишава се било ког наратива који извире из смисла и своди се на ранг мерљивог и квантификабилног тела с последицом да се дискурс о смислу замењује изношењем података и бројева.

Его пропада до самоквантификованог ранга, подељен у податке и бачен у празнину без значења. Људи тако постају мерљиве, квантификабилне и контролисане ствари. И можда је у овом светлу могуће тумачење скривања лица што нови вирусни капитализам постиже употребом маски. У складу с технокапиталистичким развојним процесима, људска личност је сведена на гомилу података који генеришу бизнис за оне који њима управљају, прикупљају их и контролишу.

Ентони Фаучи (Фото: Факти)

Појавио се и нови парадокс на који је добро скренути пажњу: у име социјалног удаљавања не можемо се додиривати до те мере да су забрањени загрљаји, пољупци и руковања који би, како је рекао др Фаучи, Ескулап новог терапијског поретка, могли постати „сећање“. У исто време, власт све више тражи да може да додирује наша тела својим уређајима за контролу и праћење, надзор и прикупљање биолошког материјала.

Са италијанског посрбио: Драган Мраовић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 30. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар