Професорка Љиљана Чолић о отуђењу српских топонима и атропонима на Косову и Метохији

Словенско-српска топонимија на Косову и Метохији треба да буде заштићена и пред међународном јавношћу, а резултати њеног истраживања треба да постану саставни део образовног програма у Србији

Натпис „Наша црква“ на КиМ

У својој редовној рубрици у културном додатку Политике од 10. јула о. г. др Рада Стијовић објавила је занимљив напис Шта језик говори о историји Косова и Метохије. Ауторка наводи примере етимологије старог назива за Метохију (Хвостно, Хвосно) од речи којом је именована коровска биљка која подсећа на реп (у прасловенском хвост је управо и значио реп). Ту су и примери: Пећ – „пешт”, пећина, Приштина – пришт, избочина, Гораждевац од старог Гораждова Вас, Гораждово село, и многобројни други. Трагови етничке прошлости, каже др Рада Стијовић, сачувани су у топонимији, а она говори да Албанаца у давнијој прошлости Косова и Метохије није било. Ауторка указује да се постепено ширење етничких Албанаца на Косову и Метохије може пратити тек од 15. и 16. века, а то показује и „турски попис из 1485. године (објавио га је албански историчар Сељами Пуљаха 1974. године).” Све ово може, а рекло би се, и треба, да буде блиско и саморазумљиво савременом српском читаоцу, али то никако не значи да је таква интерпретација ономастичких и пописних података и међу албанским историчарима на Косову и Метохији, Македонији и у Албанији, њиховој широј јавности, као и међу оним делом међународних стручњака који се првенствено ослањају на савремене албанске изворе о овим темама. Прошлост се одвијала на начин који не можемо накнадно да променимо и историографија као научна дисциплина би, у идеалним условима, требало да нам даје јединствене информације о њој. Међутим, као што знамо, рад историчара и блиских хуманиста, пречесто је вођен националним, па и шовинистичким, предрасудама.

Рада Стијовић (Фото: Википедија)

У чланку Злоупотреба прошлости у политичке сврхе – критичка анализа радова албанских историчара и лингвиста, објављеном у последњем броју Историјског часописа, књ. 69 (2020), стр. 539–555, професорка Љиљана Чолић, полази управо од „грчевитих покушаја” албанског оријенталисте Сељамија Пулаха да податке из турског пописа 1485. године протумачи у смислу постојања албанске етничке већине на простору Косова и Метохије. Тако овај аутор, без икаквог утемељења, за супротне податке који произилазе из топонимије и антропонимије овог простора у том периоду окривљује анонимног турског пописивача, тобоже словенског порекла. Наводећи и савремене покушаје да се албанизује етимолошко порекло назива места Исток, и друге примере, професорка Љиљана Чолић закључује:

„Драматичне промене, као што је нпр. албански назив за Србицу Skenderaj, већ су увелико познате, али нажалост нису наишле на примерену реакцију српских лингвиста и историчара. Упркос континуираном деловању и истраживачким подухватима, српска научна активност, готово до наших дана, остала је ограничена на представљање домета малобројним читаоцима стручних зборника и часописа, без претензија да ови значајни прилози добију довољан одјек у међународним интелектуалним круговима.

С друге стране, може се без претеривања рећи да су албански научници, како у самој Албанији, тако и на простору Косова и Метохије и Македоније практично оформили школу ангажованих албанолошких истраживања, усмерених на преувеличавање историјске заступљености албанског етничког елемента поменутих области, упркос документарним изворима који се односе на пределе некадашње Старе и Јужне Србије, и непобитним сведочанствима о другачијем стању ствари.”

Љиљана Чолић

Преносимо овај закључак с надом да ће у будућности српски научници више водити рачуна о области на коју се закључак односи. Словенско-српска топонимија на Косову и Метохији треба да буде заштићена и пред међународном јавношћу, а резултати њеног истраживања треба да постану саставни део образовног програма у Србији.

Приредила: М. Н.

Прочитајте цео чланак Љиљане Чолић

Click to access IC2069539C.pdf



Categories: Противу дезинформација

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Волео бих да разјасните о ком турском попису говорите. Колико ја знам ради се о турском дефтеру (попису) за Вукову област (област Вука Бранковића која се приближо поклапала са територијом данашњег Косова и Метохије) из 1455, а не из 1485 године. Оригинал тог дефтера се чува у Историјском архиву у Истанбулу и по њему у Вуковој области (КиМ) је 1455 пописано 12985 кућа, од чега 12480 (99%) српских и свега 46 (0,35%) албанских. У оваквим стварима је важно да се не греши, а уколико сам правилно информисан о дефтеру(попису) о коме сам писао, није ми јасно на који начин било који научник или „научник“ на свету може да га оспори, или још горе, да из њега изведе „закључак“ да су тада (1455) Албанци били већинско становништво на КиМ? Извините, али за такве једино може да буде надлежна медицинска наука.

    16
  2. Ето примера културног геноцида, да злоупотребим тај широко злоупотребљен термин, о којем српске власти треба редовно и детаљно да обавесте УН.
    Али, ове власти неће да исправе ни оно што могу овде – комунистичко затирање азбуке, на пример, тако да је јасно да немају капацитета ни за затирање српске културе на Косову.
    Срби и Србија су још слаби и у повлачењу, неосвешћени и под јаким утицајем комунистичке идеологије и политике.

    14
    1
  3. Не само комунистичке, погледајте наше издавачке куће које издавају највише наслова у току године, код њих је још 1916 година и забрана употребе ћирилице од стране Аустроугарских окупационих снага.

Оставите коментар