Извештај са скупа „Сећање на Триву“

Извештај са скупа посвећеног Триву Инђићу (1938-2020), социологу, хиспанисти и дипломати

Триво Инђић (Фото: Експрес)

Већ неколико година месец јул је код нас посвећен проучавању Латинске Америке будући да се традиционално организује Летња школа латиноамеричких студија. Као својеврсну најаву овог значајног догађаја, београдски Институт за европске студије приредио је 5. јула промоцију књиге Рајка Петровића, једног од најпроминентнијих истраживача млађе генерације, о политичким идеологијама Латинске Америке.

Међутим, заједница проучавалаца и поштовалаца латиноамеричког и иберијског света код нас од маја прошле године остала је без Триве Инђића (1938-2020), значајног научника, дипломате, функционера и дисидента. Поводом годишњице смрти, у просторијама Института за европске студије, уприличен је комеморативни скуп под називом „Сећање на Триву”. Том приликом од Инђића су се опростили Часлав Оцић, Слободан Самарџић, Андреј Грубачић, Миша Ђурковић и Душан Инђић.

Слободан Самарџић, Миша Ђурковић и Часлав Оцић (Фото: Институт за европске студије)

Скоро сви говорници покушали су да пронађу одговор на питање како је Триво Инђић – као човек немирног духа и широких интелектуалних погледа на свет – мирио у себи личност бунтовника и човека система који је све своје таленте жртвовао зарад добробити сопственог народа и државе. Заправо, овај парадокс деловања једног интелектуалца свакако може бити занимљив и инструктиван будућим покољењима.

Фото: Антикваријат Мањана

Инђић је виђен као либертер, човек анархистичких уверења који је у младости проведеној у комунистичкој Југославији био не само омладински политички радник, већ и веома оштар критичар тадашњег система. Из позиције идеолошки оријентисаног мислиоца, Инђић је носио бреме свог анархистичког отпора према левом режиму од прве половине седамдесетих година ХХ века. Као дисидент до почетка деведесетих, он је, примећују говорници, проширивао домете својих интересовања, али се непрестано враћао анархизму као непресушном извору мисаоног надахнућа. Такође, међу левичарима – којима је несумњиво припадао – Триво Инђић је био неко ко је доводио у питање догматски марксизам и његов самопрокламовани монопол на социјализам и левицу. Према Инђићу, класици марксизма нису разумели поруке и поуке Француске револуције и њене јакобинске фазе будући да су јакобинци – супротно марксистичким слављењима – са собом носили капиталистичку идеју и политичку деспотију. Насупрот марксизму и либерализму, Инђић је у идејама анархизма видео излаз из парадокса марксизма залажући се за одбацивање ауторитаризма и пуну еманципацију личних и колективних слобода.

По рушењу комунизма и постепеним доласком новог доба које је донело потпуну негацију реалсоцијалистичких, али и анархистичких, идеја, Инђић није одступио од својих уверења. Међутим, он је у епизодним улогама узимао учешће у систему. Најпре постаје заменик министра просвете и културе у влади СРЈ америчког бизнисмена Милана Панића, а после 2000. године је именован за амбасадора СРЈ/СЦГ у Краљевини Шпанији. На крају тог cursus honorumа, постаје и саветник председника Републике Србије Бориса Тадића. На овом месту може се поново поставити и питање – како је Инђић успео да помири анархисту и реалисту у себи? Неколико говорника на скупу нагласило је не само Инђићеву свест о нужности зла институција, већ и чињеницу да су његова анархистичка уверења током целе каријере остала без практичне реализације, масовне мобилизације и било каквог реалног политичког активизма који би допринео доминацији анархизма. Уз то, поједини учесници истакли су и Инђићево инсистирање на заштити српских националних интереса источно и западно од Дрине, као и чињеницу да се он није мирио са кампањом која је у иностранству била вођена против Срба током деведесетих година ХХ века.

Радећи као истраживач у Заводу за проучавање културног развоја, Институту за међународну политику и привреду и Институту за европске студије у Београду, Инђић је веома детаљно писао о погубном утицају технологије на друштвене односе, злоупотреби техничких открића у постизању веће контроле и друштвене дисциплине, технототалитаризму, етичкој необразованости природњачког и техничког кадра, историји идеја и многим другим стварима. У Латинској Америци, он је видео једно посебно, веома живо и плодоносно поље друштвених кретања које може бити доста интересантно и подстицајно људима у нашој земљи. Такође, велики Инђићев допринос у образовању више генерација српских интелектуалаца почива и у томе што је заједно са Јагошем Ђуретићем и Иваном Вејводом у оквиру издвачке куће „Филип Вишњић” покренуо библиотеку „Libertas” захваљујући којој се пред домаћом публиком нашао читав низ вредних и фундаменталних студија друштвене теорије и политичке филозофије на српском језику. Иза Триве Инђића остала је огромна заоставштина која заслужује да буде приређена како би будућим покољењима служила не само као сведок једног времена, већ и као незаобилазна станица у разумевању врло актуелних друштвених питања.

Петар С. Ћурчић
Институт за европске студије



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар