Мухарем Баздуљ: Новак Ђоковић или Бити Србин

Скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање – шта значи бити Србин

Има ваљда и десетак година како се вирално ширила она досетка да смак света мора да је близу пошто је најбољи репер на планети – белац, а најбољи голфер – црнац.

Новак Ђоковић је и тада био међу бољим савременим тенисерима, али тешко да је ико – осим можда њега самог – веровао да ће постати најбољи свих времена. А то је толико велико достигнуће да се од њега не може правити досетка, мада је много веће чудо да један Србин буде најбољи светски тенисер свих времена, него да у једном историјском тренутку белац буде најбољи светски репер, а црнац најбољи голфер. Штоно кажу, прва ствар је дијахронијска, а друга синхронијска.

Али има и још нешто: више је Новак Ђоковић Србин, него што је Еминем белац, а Тајгер Вудс црнац. Не мислим, наравно, да постоји „српство“, „белство“ и „црнство“ као неки апстрактни квалитет који ова или она особа има у овом или оном проценту. Мислим на начин на који је сваки од њих глобално перципиран кроз припадност колективитету. Много је више Ђоковићу „фактурисано“ то што је Србин, него овој двојици што је први белац, а други црнац; на известан начин је платио и већу цену.

Новак Ђоковић на Вимблдону 2020. (Фото: Tennis World)

Новак Ђоковић се родио у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, почео је тренирати тенис у Савезној Републици Југославији, започео професионалну каријеру у бојама Државне заједнице Србија и Црна Гора, али је постао велики играч играјући под заставом Републике Србије. У време док је постојала било каква Југославија, српство и југословенство често су функционисали као синоними. Наоко парадоксално, у том смислу су сличан став имали искрени Југословени из Србије и заклети антијугословени из остатка Југославије као и из иностранства, углавном са немачког говорног подручја. За прве је то била посве природна верност практично консензуалном избору српске елите с почетка двадесетог века, за друге пак шифра о, из њихове перспективе, непоправљиво хегемонистичкој природи целокупног југословенског пројекта.

Међутим, кад је свака Југославија престала да постоји, наоко још парадоксалније, обе ове групације су одустале од поменуте синонимизације: за бивше искрене српске Југословене, Југославија је постала име за највећу и најпогубнију српску заблуду, док је за бивше антијугословене од Љубљане и Загреба до Франкфурта и Минхена, Југославија одједном постала леп сан који није имао шанси да се заиста оствари. Стога је у међународној пропаганди, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, југословенство била тек злокобна маска за погубни српски национализам, док је тридесетак година касније постало лирска кантилена за утопију којој опет Срби нису дали да се оствари. Српство као српство пак је у оба случаја носило негативну ауру, али касније чак и више него пре, ако ништа друго, а оно јер више није имало конкуренцију.

Грб Југославије на Банском двору

Негде крајем пролећа 1992, кад је српство као такво већ почело стицати статус који један новинар скоро свакодневно назива „црном легендом“, песника Стевана Тонтића је један његов дугогодишњи колега и пријатељ упитао шта то уопште значи бити Србин, уписујући у ту именицу максимум негативног капацитета; бити Србин за њега је у том тренутку било горе него бити злочинац. Све се то збива у опкољеном Сарајеву. Тонтић је одговорио антологијским есејом „Бити Србин“ објављеним на једином месту и у једино време у којима то тада има смисла.

Већ скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање. Медијске провокације, на први поглед ирационално навијање против њега, анализе тобоже базиране на статистици које потцењују његове резултате у поређењу с Федереровим или Надаловим, све је то последица заставе под којом игра. А он је истовремено редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ. Свако ко је живео у западној Европи или Скандинавији или барем тамо боравио туристички иоле дужи период, има то искуство када у маси, искључиво по стасу и цртама лица, препозна „нашег човека“. Новак Ђоковић у том смислу изгледа као стереотипни Динарац, као неки лик из Горског вијенца или Старца Вујадина.

Истовремено, он никад, ниједним својим потезом нити исказом, није заступао идеју да „бити Србин“ представља неку вредност само по себи. Чувена је она његова реченица да су Срби и Хрвати мање-више иста ствар. Кад је у време поплава нашем народу делио хуманитарну помоћ, није правио ни етничку ни географску селекцију. Он само, што рече један мудар и добар човек у једној давној полемици, не налази потребу да мења личну карту.

Велика љубав развила се између Ђоковића и верних српских навијача у Аустралији

Крлежа је говорио како су му Достојевског омрзнули људи који су се у њега заклињали. Да бисте заволели Ђоковића, довољно је видети ко су људи који га мрзе и клевећу. Било да се изнервирано испсује, било да похвали доктора Несторовића или Семира Османагића, било да се изгрли са Ханком Палдум, наћи ће се каква квазиелитистичка будала да га извређа.

Као играч, он је истовремено савршен пример балканског менталитета и сасвим небалканске менталне и сваке друге дисциплине. Један наш песник је за Балканце рекао да су „северни јужњаци, јужни северњаци, западњаци истока и источњаци запада“. Све је то и Новак Ђоковић, само је и више од тога.

Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасила светска фудбалска титула из 1954. Без икакве друге паралеле, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, на челу са Сепом Хербергером, за Србију је сам самцит, са своје две руке и десет прстију, урадио Новак Ђоковић.

Бог га поживео.

Опрема: Стање ствари

(РТС, 11. 7. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

8 replies

  1. Аууууу, Мухарем нам се опасно разгаћио у престоници. Миц по миц, од неспутаног дописника „листа године у свијету за ’92“, преко главног лика из једнако патетичног сарајевског стиха „завела ме таааа, Београђанкаааа“, наш Баздуљ је догурао до награђиваног књижевника и ударног колумнисте најстаријег, још живог, комунистичког гласила у Србији, па нас отуд, однедавно на све екавици, подучава да се кристално јасно српско *јачи си к**ац, бре!* не може тумачити а да се на нос не метну Баздуљеве југо-очалице. Колико га у последње време има на овим домољубним порталима, човек би помислио да се пре Мухарема нико није сетио да Србима објасни шта су њима Тесла, Ђоковић и сајам књиге. О Ханки Пладум и питама за браниоце окољеног града да не говорим. Ееее, Баздуље, баздуљчино, има нас што исто волимо неранџе, али се нисмо млечили надреалном мотком, па знамо да су Сарајево, 300 година пре него се Андрић пуким случајем родио у твом Травнику, „опкољавале“ искључиво српске фамилије, оставши ту све до оних дана кад не дадоше Цациним „алпинистима“ да „пробију обруч“ кроз српске авлије на Хреши, Радави и Требевићу, знамо и да је најпосећенија сахрана, у историји вечне селендре на Дачићевом омиљеном потоку, била она кад се, пре равно 110 година, упокојила Мис Аделина Ирби, и кад су је испратили углавном Срби, као што знамо да је друга највећа сахрана (тј. џеназа) била она кад су, бројни Мухареми и ини Шабани, у недостатку Уроша и иних Радивоја, на ахирет испраћали табут с горенаведеним Мушаном, истим оним Цацом који је, по слову традиције муслимана Топаловића, у бесу од немоћи да науди „зверима с брда“, ослобађао то опкољено Сарајево како је најбоље умео – кољући окореле четникуше од 80 година, одузимајући им претходно из руку опасно оружје звано штаке и велелепне станове у центру села, бацајући беживотна тела, заливена гашеним кречом, у дубине Казана. Знамо ми да је Мухарем и о томе писао, али се, онако крилат, ни из четири покушаја није сетио да уме да лети, и да то увеже у целину с „опкољеним градом“, који нам, кроз сладуњаву тлапњу о Новаку, продаје као необорив факат, баш случајно у време у години кад цео разуман свет одавно разгибава вилицу кроз годишње зевање о другом необоривом факту, „геноциду“ у Сребреници, тек толико да не заборави тај језик и културу, који су, узгред, ту били много пре, и биће ту и дуго после Новака, Бог да га поживи (и да се у нечем сложимо с Баздуљем). С друге стране, из прве му је пошло од руке да Ђоковића и Србе стави, ни мање ни више, него у исту „катарзичну“ раван с немачким поратним фудбалерима и нацистима, као и да се, неизоставно, присети, и у причу, тобож спонтано, углави омиљеног му писца, светлом обасјаног старог србољубца Крлежу и неке друге звери што су, највећем писцу у Хрвата, згадиле дотад омиљеног Фјодора Михаиловича.
    Под тиме светлом треба гледати и на „антологијски“ есеј Стевана Тонтића о „некрштеним“ Србима с Требевића, за које (ни Тонтића ни есеј), у оно доба, ван Сарајева и троугла који су чинили плишани усташа Иван Ловреновић, црногорски чанколиз с Миљацке Марко Даринкин Вешовић и 2х1/2 полудвојац без кормилара Ибришимовић-Финци, нико није чуо. А колика је културна и језичка величина, била и остала, то село на потоку подно Игмана, говори и податак да су поратно ухлебљење у Београду и Новом Саду морали, респективно и по YU-кључу, тражити и Баздуљ и Тонтић. Аферим Мухареме, пис’о за Политику 100 година!

    63
    6
  2. @АммА

    Честитке за Ваш коментар. По прецизности сецирања, оставља утисак мини верзије Кишовог Часа Анатомије!

    Иначе, писац текста је постао чланом Управног одбора РТС-а.

    35
    4
  3. Да није коментара који је написао господин који се потписује као АммА моје прво и реално површно читање текста господина Баздуља би било и последње. Текст ми се углавном допао и то је то. Након читања поменутог коментара прво сам нашао и прочитао, како га Баздуљ назва „антологијски“ есеј „Бити Србин“ неког Стевана Тонтића, кога Баздуљ сматра једним од најзначајнијих сарајевских писаца. Читав текст се темељи управо на том „есеју“ који је, најкраће могуће речено, прљава и смрдљива антисрпска пропаганда. Када сам се још једном вратио на текст, и прочитао га пажљиво, схватио сам да је реч о злонамерном смећу спакованом у леп целофан. Иако се пажљивим, али перфидним избором речи Баздуљ кроз цео текст трудио да Србе не пљује отворено, на крају није могао да издржи а да нас не упореди са нацистичком немачком након другог светског рата. Ноле и његово поређење са послератном немачком фудбалском репрезетацијом која је освојила светско првенство, је ту само послужио као леп смоквин лист да не оголи до коске своје лоше намере. Хвала господину АммА који ме је својим коментаром подсетио на оном што иначе добро знам, али као и већина других Срба често заборављам. Ни једног БиХ муслимана (као уосталом и Хрвата и Шиптара) никада не треба схватати здраво за готово, а још мање веровати да било ко од њих има добре намере према Србији и Србима. То важи и за оне који живе овде у Србији.

    46
    5
  4. Ако сте већ објавили текст Мухарема Баздуља и поменуте коментаре читаоца под псеудонимом АммА и Драгана Р. – ред би био да се потрудите, нађете и објавите поменути есеј ”Бити Србин” Стевана Тонтића, који се испоставио за есенцијални комадић ове интригантне слагалице.

    16
    2
  5. @ Don Quixote

    Поздрав и вама промајни витеже! Нисам знао да је Баздуљ аванзов’о до УО РТС, чак шта више, тек после вашег коментара сам схватио да је текст пренешен са њиховог сајта, а не, како сам неопрезно претпоставио, са страница Политике, са којих се најчешће јавља. Но, у крајњем случају, то не прави ама баш никакву разлику, јер је потка на оба Аганлијина мегафона понајвише прожета истим јефтиним АФЖ паролама и скупим анти-српством, па ме ни Баздуљево унапређење ич не изненађује, с обзиром да је већ одавно показао како је, онако симпа и благоманирљив, кадар да једном гуицом заседне на 3-4 скемлије у исто време. Биће да је то одговор љубитеља лигњи на бугојански начин на отказ који је Мухарем недавно добио у Ослобођењу. Ко је сиротиња?! Дај пет карата! И тако …

    28
    1
  6. @Dragan R
    Управо „смеће запаковано у целофан“, или нешто још смрдљвије. Тек кад се мало отпакује осјети се како ужасно базди.

    Стеван Тонтић је иначе миноран сарајевски пјесник. Млак. Ни вино ни вода. Допуна у квоти Срба у предратној бх. поезији. „Ја сан Србин, али…“

    14
    1

Оставите коментар