Зоран Ћирјаковић: Два ауто-пута до неоколонијалног извора

Љубица Гојгић је Французима послужила да демонстрирају да аутошовинистичка стаза више није једина, да од наше калдрме до неоколонијалног извора сада воде два широка, асфалтирана пута

Зоран Ћирјаковић (Фото: Хронограф)

У свести наше маргинализоване и понижене, иако већинске, патриотски јавности, Љубица Гојгић и Снежана Чонградин представљају супротности. Прва је једна од најталентованијих новинарки у Србији. Тешко је рећи да ли је боља као извештач или („ауторски“) интервјуер. Друга успева да се истакне међу најгорима, на дну струке, где је конкуренција најјача. Прва се представља као достојна наследница предака Солунаца. Друга се поноси аутошовинистичким ставовима и нацификује све што није само случајно српско. Али, временом су разлике постале неважне. Након западних фондација и њихових локалних трабаната, аутоколонијалну конвергенцију, која је промакла многима, одликовањем је потврдио председник Емануел Макрон.

После избора Хашима Тачија, неочекиваног хероја на прослави стогодишњице завршетка Великог рата 2018. године, Макрон је, уз помоћ верзираних саветника и локалних чувара пута који не сме да добије алтернативу, устоличио и нову француску хероину у региону. Не верујем да би Љубицу Гојгић назвао српском Маријаном, али знам да визија богиње слободе, која Србе води напред, у бољу будућност, са француским барјаком у десној и пером у левој руци, овде греје многа вестернизаторска срца. Не знам да ли Тачијев лик квари или улепшава ову слику.

Љубица Гојгић је Французима послужила да демонстрирају да аутошовинистичка стаза више није једина, да од наше калдрме до неоколонијалног извора сада воде два широка, асфалтирана пута. Оља Бећковић је 2015. године више била лична порука Александру Вучићу. Ситна пакост и пацка у форми „легије части“. Дочекавши, сва озарена, легионарску споменицу, својеврсни споменик француске захвалности њеном аутоколонијализму, Љубица Гојгић је прихватила да буде нешто много значајније – важан путоказ; упадљиви знак поред овог новог пута.

Мислим да логику на којој се темељио Макронов избор новог аутоколонијалног модела илуструје једна од кључних речи француске колонијалне, „цивилизаторске мисије“ – évolué.

Емануел Макрон (Фото: Мишел Тентуси/Гети)

Наша Љубица се исправно развила, иако то од ње западни, „прави“ Европљани нису очекивали. „Еволуирала“ је по њиховој мери и у складу са једном инструменталном, србоскептичном визијом, обликованом више интересима него емоцијама. Американци су сличан, емпатијом обојен однос према мало вероватној еволуцији „цивилизацијски“ далеких миљеника изражавали синтагмом „кућни роб“.

За разумевање избора Љубице Гојгић као новог аутоколонијалног идеала – а не, на пример, Радине Вучетић или Јелене Милић – важно је да је реч не само о неочекиваној већ и јако софистикованој личној еволуцији. Плус, ствари јужно од Брњака и Јариња не иду како су западни диригенти балканских судбина очекивали пре десетак година, па се не бих изненадио да им је солунски аутоколонијализам постао вреднији чак и од најаутошовинистичкијег. Српски косовски фронт делује крхак али је и даље непробојан, па су одлучили да буду креативнији.

Не знам зашто је Љубица Гојгић „еволуирала“ и постала „кућна робиња“. Зашто њен патриотизам помоли главу једино када говори о далекој прошлости, коју сама није могла да пише? Како професионалним деконтаминаторима – „грађанима“ који су алергични на сваки народ, а посебно на српски – бар не засузе очи у присуству њеног патриотског алергена? Чиме је маскирала и неутралисала тај патриотизам, кажу гори чак и од нацистичког? И, да заборавимо на тренутак на Макрона и Французе – како то да су је заволели у најгорим неоколонијалнима трансмисијама, где презиру све што није случајно српско, колико и не-Србе који звуче као српске патриоте?

Незахвално је спекулисати о туђим мотивима. Чак и када не садрже неосвешћену пројекцију личних стремљења и избора, таква нагађања се ослањају на мањкаву натуралистичку логику, која нас убеђује да је и у друштву два плус два увек једнако четири. Теорије завере које ту настају нагињу слици плаћенице. Поред тога, оне фаворизују улогу опипљивог капитала у односу на друштвени, који је важан магнет у Србији, колективистичком друштву децентрираних људи, склоних да, чак и када су јако велики, кубуре са самовредновањем.

Волим да верујем да је Љубица волонтерка, тачније да није рачунала да ће западни пројектанти и локални извођачи неоколонијалних радова почети да је плаћају, доплаћују и часте. На срећу, када нису превише скупи, таленат и знање много ефикасније служе самозаваравању и стварању илузија да је све било етички чисто, да су прилике и ловорике заслужене на неком замишљеном, неполитичком и надидеолошком терену.

Када се разбуктају, културни ратови постају тотални. Борба за доминантне вредности бива схваћена као судбинска, па не чуди да овдашњи натофилни добитници не праштају и не праве компромисе. Они се ослањају на стратегију „спржене земље“, која је у класичним ратовима, по правилу, била избор губитника. Ако неко калибра и амбиција Љубице Гојгић одбија да буде на једној страни, наћи ће се на супротној. То је судбина и жестоких и нежних политичких новинара у времену рата који ништа не оставља по страни – ни породицу ни образовање ни науку, а камоли журналистику.

Љубица Гојгић (Фото: Медија центар Београд)

Вероватноћа да добитницима може да промакне нечији српски патриотизам и да остане некажњен практично не постоји. Такође, заблуда је да се може остати по страни и бити награђен као непристрасан и ненавођен медијски професионалац. Као што је самоцензура само симптом интернализоване цензуре, тако је и самонавођење само мање или више вешта, унутрашња пројекција спољног диктата. Наравно, филтрирана личним циљевима и моралним компасом.

Истини за вољу, није само у Србији постало незахвално исказивати патриотизам. Почео је да угрожава каријере, нарочито елитне. На удару је метастазиране политичке коректности, оличене у „култури поништавања“, и успона антидруштвеног мањинарења. Резултат је постојано делегитимисање привржености већинским, првенствено националним и верским идентитетима, и упоредно привилеговање мањинских политика идентитета на одабраним маргинама, првенствено родним. Њихово оснаживање је ем бенигно, па хомокапитализам сигурно неће постати последњи стадијум капитализма, ем појачава дејство постидеолошког седатива. Временом су патриотизам многи почели да крију у себи, али то је, по правилу, само један шупаљ, обично кукавички и нарцисоидни, патриотизам за себе.

Не знам да ли је Љубици Гојгић непријатно што је водећи аутошовинистички билтен 19. маја частио текстом под насловом „Верна професији“. Да ли је поцрвенела док је читала да срамни бастион непрофесионализма, затворености и пристрасности хвали „њен изузетно професионалан, озбиљан и темељан приступ најважнијим друштвено-политичким темама“? Нажалост, овде може или лов, риболов и сличне занимације или ће вам неко навући једну од униформи, чак и ако је стварно нисте желели. Зато, ако Љубица Гојгић већ неће да скине и одбаци француску, почасну, онда би био ред да више не помиње претке. Јесте лепа и сија, има овде оних који верују да је драгоцена и часна, нарочито у Данасу и на „N1“, али је одавно постала антисолунска.

Депресивна реалност

Боље би стајала Снежани Чонградин, али на њеном старом, ужеглом аутоколонијалном фронту постоји упадљиви вишак (пара)новинара, и у разним камуфлажним НАТО униформама и у цивилу. На први поглед, она не заслужује много речи. У њеном рову у овдашњем културном рату има много паметнијих, софистикованијих и продорнијих боркиња. Али, суштина постојања Снежане Чонградин на јавној сцени, истакнутог простора, утицаја и какве-такве славе, јесте баш у томе да је она једно острашћено, галактички велико ништа.

Снежана Чонградин (Фото: Данас)

Снежана Чонградин емитује важну поруку да може баш свако да је разуме. При томе, перјаница аутошовинистичког Данаса игра неколико повезаних рола. Прво, она уверљиво показује да је кључно северноатланско правоверје и да се посебно цене бука и бес, док су промишљање, преиспитивање и посматрање (целог) света не толико сувишни колико штетни. Буде сумњу и указују na превласт нијанси сивог и амбиваленције у целом свету. Подривају нељудске деконтаминаторске догме, и, што излуђује и пастире и паству, наводе нас да изговоримо „али“, реч која је толико неизбежна да нам може промаћи колико је суочавачи не подносе.

Друга важна улога Снежане Чонградин јесте да демонстрира моћ машинерије која нас држи у најјефтинијем, при томе политички коректном, аутоколонијалном ропству. Једноставно, имамо ли право да се надамо било чему другачијем када она може да буде помена вредан шраф и да машинерија покоравања функционише? Наравно, омакне се ту и понека грешка – сетимо се мученог Милана Антонијевића, али такве несавршености само хуманизују моћну антиполитичку машину и додају уверљивост дефетистичкој поруци. А њу је, бојим се, временом интернализовало превише помена вредних српских патриота, националиста, суверениста и сродних душа.

Остаје да се надамо да у Србији има кетмана. Да кетман објашњава ине прокламације да је Сребреница геноцид (што, на срећу, не мора да буде истетовирано на десној руци) или да је геј највише ОК или неких од повезаних либералних вјерују. Нешто као педесетих у Пољској Чеслава Милоша, само биће да су сада моћни српски умови заробљени у једној много перверзнијој и софистикованијој идеологији. Привидно постидеолошкој и више постисторијској него историјској.

Знам да танка бела линија дели дефетизам и песимизам, али овде препознајем само две алтернативне стратегије. Самоцензуру, натопљену губитничким менталитетом и културом пораза, и лајуцкање из кућице на ободу нацификоване Србије-паланке. Штавише, моји мотиви да се фокусирам на патриотизам Љубице Гојгић, и упоредим га са аутошовинизмом Снежане Чонградин, у великој мери су везани за ову депресивну реалност, која одлично илуструје величину пораза антиколонијалних снага у културном рату.

Размере пораза, који је на путу да постане историјски, не могу бити објашњене само фокусом на аутошовинистичке ударнике и ресурсе њихових западних спонзора и ментора. Однос снага у културном рату налаже потребу да критички преиспитамо деловање и позицију свих актера, укључујући и српску професионалку која је постала француска легионарка. Посебно оних који се понашају као да постоје мостови и да је могућ дијалог.

Ту спадају Ђорђе Вукадиновић и, много моћнија, Љиљана Смајловић. Њих двоје су, сасвим експлицитно, на различитим странама у овдашњем секундарном, политичком рату, али се истичу као саборци у оном кључном, културном. Нажалост, Вукадиновићев национализам се утопио у миљеу у коме су антирежимско и аутошовинистичко становиште постали испреплетани, док се Смајловићева преиграла у улози сиве еминенције и чуварке медијских капија српског национализма. А не тако давно, неуништива мешетарка је била кардиналица Ришеље на једном, нажалост краткоживећем, патриотском двору.

Љиљана Смајловић (Фото: Медија центар Београд)

Мада нешто другачије него Љубица Гојгић, и Ђорђе Вукадиновић и Љиљана Смајловић активно сарађују са супротном страном у културном рату и доприносе одржавању илузија о њеној идејној и моралној супериорности, толеранцији и отворености. Чак и кад се потруде да покажу зубе и патриотски загрме, обоје остају бенигни, „припитомљени“, зачински националисти у аутоколонијалној чорби. У случају Љубице Гојгић, пак, реч „националисткиња“ није једина одредница проскрибованог српства која више није примењива ни под наводницима.

Француски председник није тај који је самосолунизовану Љубицу јавно суочио са антисолунском сликом у огледалу. Могу да разумем да је неко време гајила патриотске илузије, али је, ако ништа друго, једна тезга у београдском „Крокодилу“ у августу 2020. године морала да их спржи. Разумем и да је јавности, уморној од историје и истине, промакла појава прве патриотске штифтунгашице и име пожељна интервјуерка гаулајтера из западних амбасада и сателитских међународних организација. Два плус два понекад стварно јесу четири, мада треба бити сумњичав.

Можда би ми нешто од транзиције Љубице Гојгић промакло да 2001. године нешто слично нисам, практично уживо, гледао у Македонији. Уместо Легије части као лекција, односно бућкало за перспективне припаднике локалне елите, склоне да шире веру да се може ићи мимо путева трасираних западним визијама – послужила је престижна стипендија. Стицајем околности, био сам један од првих који су сазнали. Млади лав (и велика нада) македонског национализма је сијао, баш као и Љубица две деценије касније. Пре него што је заувек нестао негде у удобним коридорима испреплетаног глобалног управљаштва и академске експертизе која га подупире.

Перфидни метод покоравања

Верујем да негде има бесплатног ручка, али док букти културни рат нигде нема ни бенигног тезгарења ни каријера изграђених на неукаљаном професионализму. У „колонији Србији“, како је нашу стварност уоквирио Слободан Антонић, могу да постоје незаинтересовани, неангажовани и неутрални, али модератори у „Крокодилу“ и француски легионари не постају ни чисти професионалци ни њихова браћа и сестре по фингираном „политичком идиотлуку“ – залутали, случајни пролазници и чекачи аутобуса, којих се неки од нас сећају из деведесетих. Да би прошао и био запажен, сваки професионализам данас мора мало да се запрља, макар то било „само“ вештом селекцијом саговорника и тема, а, као и у Фесу, магичном мароканском граду-лавиринту, и у каријери се најлепше залута када имате јасан циљ; када се не крећете сасвим случајно.Званично, „Удружење К.Р.О.К.О.Д.И.Л.“ тврди да је „посвећено креирању књижевних, културних и друштвено-политичких програма и садржаја у циљу развоја књижевне публике као и оне заинтересоване за културу уопште, промовисању политике дијалога, помирења и реконструкције покиданих културних веза превасходно на простору Западног Балкана“. У стварности реч је о новој аутошовинистичкој „Бастиљи“, чији је „председник и креативни директор“ Владимир Арсенијевић, а једна од три члана „Управног одбора“ Дубравка Стојановић, ударница „научног аутошовинизма“ и принцеза-наследница Латинке Перовић. У поређењу са политички убер-коректним и креативним аутоколонијализмом „Крокодила“, Центар за културну деконтаминацију, оригинални инкубатор аутошовинизма и његова „саборна црква“, данас делује као клинички мртво место.

Признајем, забавила ме је чињеница да је Арсенијевић одабрао да вече „Београдске дебате о Европи“ посвећено „будућности стабилократија“ модерира баш Љубица Гојгић – коју је „стабилократска“ власт Александра Вучића стабилно удомила на једном од државних канала. Наравно, званично је реч о „медијском јавном сервису“, како су претходне власти одлучиле да преименују овдашње државне телевизије.

Оне су постале само неке од бројних новокомпонованих институција, мртворођених плодова наше ресавске транзиције, где је, истини за вољу, у пакету експресне „европеизације“ уз преписивање ишло и превођење. Истичу се ту карикатуре зване Заштитник грађана и Агенција за борбу против корупције, али све оне овде могу да постоје само као утваре, политичке играчке или икебане. Никада нису имале велике шансе, а и њих је збрисао западни инжењеринг наше транзиције и свођење Србије на „праву меру“ – ослоњено на пластичне, утилитарне фикције независног судства, мањинских права, истраживачког новинарства, мониторинга избора и повезане зомбије.

Све што ове институционалне сенке и лоше карикатуре овде могу јесте да послуже власти или ривалским личним амбицијама, где црвене линије, релевантна мерила и стварна правила игре дефинише Запад. Он нам је подарио и овдашњу „стабилократију“, којом већ неко време није задовољан. Можда једина ствар у којој сам се сложио са западним дародавцима је да бољи од Вучића није у домену могућег – ни из њиховог угла ни из супротног. Мора се одговорити на непомирљива очекивања домаће јавности и западне наддетерминације, па не треба да чуди да се Вучићева, јако стабилна власт ослања на странку и нестраначке личности широког захвата.

Српска напредна странка функционише слично Социјалистичком савезу радног народа, само је, у складу са духом „постидеолошког“ времена, теже ухватљива и кадровски много разуђенија. Ту су и Зорана Михајловић и Маја Гојковић, и „натофил“ Веран Матић и „русоколонаш“ Ненад Поповић, и преки „црвени бан“ Светислава Басаре и Љубица Гојгић, децентна и када делује јако љуто. Као и бивши газда Веран Матић, она је дуго успевала да остане испод радара – и непријатеља режима растројених Вучићем (свих политичких и естетских предзнака) и сумњичавих патриота.

Љубица Гојгић новинарским талентом једе за доручак своје нове саборкиње, одавно пелцоване од српског национализма и деконтаминиране. Али баш због знања и децентности, којима у студију потцртава своју питку жестину и ваљда патриотску дезангажованост, она је постала оличење једног много перфиднијег метода покоравања од оних које омогућавају јефтини аутошовинистички бес Снежане Чонградин и грађанистичко бојовништво Данице Вученић, ваљда европски, професионално и поштено дозидане – у центру Београда, не Зрењанина.

Док Снежана Чонградин служи да се пошаље порука интелектуално немоћним, самоправедним и амбициозним ратницама, Љубицу Гојгић је Француска истакла да помогне регрутовање мислећих, талентованих и способних, који не показују спремност да пређу са суверенистичке калдрме на аутоколонијални асфалт. Она треба да демонстрира овим патриотама колико је све у животу и каријери лакше и лепше са аутоколонијализмом. И звезда дипломатског круга и професорка приватног факултета и државни посао и слатке штифтунгашке тезге и свашта још. Што се Легије тиче, биће да је диктат постпатриотизма њену част и бешчашће преселио у око посматрача.

Опрема: Стање ствари

(Печат/Видовдан, 10. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

6 replies

  1. Признајем, не разумем шта аутор конкретно замера Љубици.

    11
    10
  2. Замера јој што се очито продала невладницима. То се иначе позна на километар – свакоме!

    19
    4
  3. Него – не одговара слика изнад потписа „Љубица Гојгић“,

    5
    1
  4. Кад нема јаких и добрих аргумената повећа се број карактера. Могао је аутор да напише још двадесет хиљада карактера и не би доказао то што жели. Можда би он хтео да је живот много једноставнији и простији од онога што јесте, али на срећу, то не зависи од њега. Некад су ствари црно-беле, а некад не. Он то изгледа не разуме. Најбоље би било да су га Французи консултовали око лауреата. А и око свега и свачега. Но, изгледа да га не зарезују. Човек мора да престане да мрзи. Мржња потпуно сужава свест и замрачује поглед, Толико заслепљује да Гојгић, Вукадиновић, Смајловић и Чонградин изгледају исто. Којештарије.

    13
    12
  5. Награђивани или не, наша новинарска сцена је доминантно тужна.

  6. Nisam primetio da je autor napadao predsednika kad je posle sastanka sa tim istim Makronom, uz čašu vina, razgovarao o budućnosti Kosova. Razumem da su gospodinu Ćirjakoviću poslednjih godina zli i pakosni autošovinisti uništili život te je morao da “proda dušu”, ali čitaoci ovog sajta traže više argumenata nego gledaoci Happy TV.

Оставите коментар