Уклањање Кривокапића са високог положаја била би важна тактичка победа али би нашкодила ионако нејаком интегритету Демократског фронта

Лидери Демократског фронта (Фото: Небојша Поповић)

Хтедох овај текст да насловим „Демократски фронт између тактике и принципа“, но, то би звучало као наслов неке политичке монографије а и реч „принципи“ делује исувише отмено за било коју политичку групацију у Црној Гори (или – како Алекса Бечић воли да каже – „политички субјект“), па и за ону која је поприлично тихо прешла преко коалиционе нелојалности посланика који су гласали за антисрпску „Резолуцију о геноциду у Сребреници“ или о њој били уздржани. Осим тога, реч „труни“ звучи његошевски па није згорег да се њом опишу напете политичке прилике у Црној Гори.

Откуд потиче ова напетост?

Укратко, највећа владајућа коалиција „За будућност Црне Горе“, која у Скупштини има 27 посланичких места, држи да се председник Владе Здравко Кривокапић понашао вероломно, како према „политичким субјектима“ који чине коалицију тако и – што је далеко битније – према гласачима који су им поверили посланичкe мандатe. Влада тренутно може да рачуна на подршку 14 посланика Демократа и Уре, што после усвајања буџета није акутна брига.

Тешко је не разумети озлојеђеност према Здравку Кривокапићу. Колико јуче, приликом посете Великој Британији, Здравко Кривокапић је упутио речи које су још једна жаока олако упућена према онима који су га изгласали.

Здравко Кривокапић и Борис Џонсон (Извор: НСПМ)

Премијер је казао, парафразирам, како влада има више непријатеља у самој земљи него ван ње и како је нека трећа страна, тобоже, незадовољна јер није дошло до промене спољнополитичког опредељења земље. Обашка што у својим минималистичким настојањима прошлогодишњи Пирови победници нису ни очекивали драматичне промене спољнополитичког опредељења и што је тада мандатар, брже-боље похитао да оданост евроатлантским интеграцијама потврди својим потписом на капитулантском коалиционом споразуму.

Поврх тога, Здравко Кривокапић је, у својству мандатара, демантовао бившег себе у својству носиоца изборне листе. Сам је, обилазећи потенцијалне гласаче, говорио о потреби да се побољшају односи са Русијом и Србијом. Од тога није било ништа. Напротив.

У уобичајеним парламентарним приликама, када посланици или странке зависе од уверавања сопствених гласача да заступају њихове интересе и ставове, ово би било сасвим довољно да се Влада обори и да, уколико нико други није кадар да обезбеди нову већину, буду расписани нови избори.

Међутим, политичке прилике у Црној Гори су све само не редовне. Влада, назови експертска, добила је мандат да спроведе нужне реформе и да се потом одрже, како то странке садашње већине кажу, „први слободни избори“. Спровођење тих реформи није ни на видику и страх од евентуалног повратка мрачних сила прошлости надвисује сва остала неслагања.

Ситуација је стога следећа: с једне стране је Влада која нема подршку већине, с друге стране представници те већине који иду наоколо преговарајући о новом аранжману и опозиције која мало бојкотује парламент а мало насилно ускраћује грађанска права својим суграђанима.

На разговорима лидера странака и покрета већине – који подсећају на разговоре републичких лидера СФРЈ уочи распада, додуше у бољим оделима и са мање бркова – за сада се искристалисала понуда Андрије Мандића да премијер буде нека личност из коалиције „Мир је наша нација“ окупљене око Демократске Црне Горе. Најбоље би, каже отприлике, било да то место заузме Миодраг Лекић.

Миодраг Лекић (Фото: Саво Прелевић/Вијести)

Са становишта краткорочних политичких интереса ДФ-а Лекићев избор не би био лоше решење: он нема знатан политички капитал и сигурно не може нанети онолику штету колику је коалицији нанео Здравко Кривокапић. Уклањање Кривокапића са високог положаја, који није био довољно агилан да у претходним месецима образује сопствену странку, била би важна тактичка победа али би нашкодила ионако нејаком интегритету ДФ-а и свела његову политику на реактивни антиздравкизам.

Као илустрација овог политичког рефлекса могу да послуже оцене националног активисте Мирослава Влаховића Геџе, чији су увиди о српским приликама у Црној Гори готово увек прецизни. Наиме, у изјави Танјугу Влаховић је указао да је Лекић „искрени опонент режиму ДПС-а и особа која има велико политичко искуство“ као и да би „довођење Лекића за премијера бар мало покренуло ствари у Црној Гори“. Међутим, раније је Влаховић био далеко оштрији према Лекићу означавајући га у идеолошком смислу делом једне противсрпске традиције (видети овде, 13:45) који, у политичком смислу, није много различит у односу на опредељење ДПС-а.

Шта притом Лекић замера Кривокапићу? Поред општих места о мањкавим реформским процесима и нешто прецизнијим указивањем на гафове, каже да му сметају и „културни модел псеудо-црквеног језика“ које је „нанио штету уставно лаичком карактеру државе и самој Цркви коју сматрам аутентично културно-духовном“. Биће да Лекић Кривокапићу пре спочитава његово јавно, иако можда понекад трапаво и позерско, исповедање вере. Можемо ли да замислимо да сличне опаске потекну и од ДПС-а и традиционалних коалиционих партнера?

На крају, дилема је врло тешка. С једне стране је могућност да се постигне једно битно тактичко преимућство а с друге стране стоји умањење моралног капитала.

Постојала је, међутим, и трећа опција: да се, ако се већ позива на интегритет и демократичност, делује уз још више интегритета и демократичности. И то предлагањем мандатара из сопствених редова из којих је – вођен ко зна којим разлозима – Здравко Кривокапић иступио.

Categories: Позови М. М. ради колумне

Tags: Демократски фронт, Здравко Кривокапић, Милош Милојевић, Црна Гора, карусел