Владан Петров: Противречја Видовданског устава

Остаће записан у нашој историји као „последњи класик”, односно устав који је макар номинално почивао на подели власти и гарантијама људских права

Фото: Викимедија

Поред ниске бисерних уставних текстова Кнежевине и Краљевине Србије, оних довољно аутентичних да се могу сматрати „каменима међашима” националне уставности (Сретењски устав из 1835, Намеснички устав из 1869, Радикалски устав из 1888. и тај исти, незнатно кориговани, Устав из 1903), стоји један који формално није био Устав Србије, али за који се везују сва противречја својствена не само старим него и модерним српским уставима. То је Устав Краљевине СХС од 28. јуна 1921. или, кратко, Видовдански устав. Премда његов назив носи са собом величину српске историје и дубину српске духовности, у државно-правном смислу то је био први југословенски устав.

Краљевина СХС наследила је све међународне уговоре које је пре Првог светског рата закључила Краљевина Србија. Са становишта међународног права, она је била стара држава. Устав је био, процедурално, а добрим делом и садржински, нов. Краљевина СХС је, тако посматрано, била нова држава.

То противречје ове државе утицало је на суштинска обележја Устава. Државна творевина, настала 1. децембра 1918. године фактичким путем, није почивала на друштвено-политичком консензусу и искреној вољи за политичким заједништвом три идентитетски различита народа – Срба, Хрвата и Словенаца. Ниједан устав на свету не би с успехом могао да правно уобличи такву творевину и удахне јој дуг живот.

Према томе, Видовдански устав није ни могао да изврши конститутивну функцију, односно да успостави функционалну државу и државну организацију. Каква ће му судбина бити могло се наслутити на основу тога што је на престолонаследника покушан атентат одмах по ступању Устава на снагу. „Политика” од 30. јуна 1921. у наслову преноси: „Устав је ступио на снагу”, да би одмах испод масним и мањим словима писало: „Кад се враћао из Конституанте, са заклетве на Устав, на престолонаследника је извршен атентат који није успео.”

Фото: Политика

Видовдански устав је патио од три хроничне бољке – недостатка процедуралног легитимитета, садржинске некохерентности и неприлагођености конкретним друштвеним приликама. Формално, овај устав припада групи устава пактова јер га је изгласала Уставотворна скупштина, тело изабрано само с тим задатком, а потврдио престолонаследник регент Александар Карађорђевић. Чак и са тог, чисто формалног, гледишта Видовдански устав је припадао прошлости.

У ствари, највећи процедурални недостатак, који је довео у питање легитимацијску функцију овог устава, огледао се у томе што је Устав усвојен минималном апсолутном већином гласова српских политичких странака и муслиманских посланика из Македоније и Босне и Херцеговине, док су се словеначки и хрватски посланици уздржали од гласања („Политика” од 29. јуна у наслову преноси: „Устав је примљен”, а потом у поднаслову: „Са 223 гласа против 35 јуче је изгласан нови Устав. – У 12 сати и 38 минута први топовски пуцањ огласио је тај значајан догађај”). Видовдански устав није донео формално-правно суверени уставотворац. Уставотворна скупштина је то била само по називу, али је њено поље деловања омеђено унапред донетом политичком одлуком о наследној монархији као облику владавине на челу с династијом Карађорђевић. Ту је скупштину престолонаследник регент могао, према пословнику који је у форми уредбе донела влада, распустити у сваком тренутку.

Краљевина СХС је била унитарна (проста) држава, иако је национална хетерогеност можда захтевала федерално уређење. Ако се унитаризам још и могао бранити уставноправним разлозима (Слободан Јовановић), изразити централизам свакако није. Устав је одредио да постоји један „троплемени” народ с три различита имена и један службени језик (српско-хрватско-словеначки). Систем власти је био декларативно заснован на подели власти, али је краљ имао знатна овлашћења не само у области извршне већ и законодавне власти. Видовдански устав се вратио на прву еволутивну фазу парламентарног система – дуалистички (монархијски) парламентаризам. Одлика овог облика парламентаризма је влада која номинално одговара и краљу и Народној скупштини, а фактички само краљу. У праскозорје уставности рационализованог парламентаризма, који уставним механизмима јача владу и чини је централном уставном институцијом, Видовдански устав је владу изнова потчинио краљу. Територијална организација државе била је у потпуности подређена централистичким тежњама и политици уставног наметања националног јединства. Уставна средства сва скројена да обезбеде максималну централизацију државе нису ни у ком случају могла служити интегративној функцији Устава.

Факсимил: Архив Југославије

Имао је Видовдански устав и својих светлих тачака. Из угла наше актуелне уставне ситуације, занимљиво је да је Устав садржао формално јаке гарантије судијске независности. Иако је судије именовао краљ, оне су биле на функцији док наврше године за пензију. „Пре тога судија се може оставити у пензију само по писменој молби или кад телесно или душевно тако ослаби да не може вршити своју дужност”, о чему је одлуку доносио Касациони суд. У том смислу, Видовдански устав је квалитетнији од важећег устава Србије, који је препустио законодавцу да уреди основе за престанак судијске функције.

Видовдански устав из 1921. и Устав Србије из 2006. имају и један заједнички именитељ. Оба садрже (пре)богат каталог људских, а поготово социјалних и економских права. За оно време, то је била уставна „авангарда” својствена неколицини устава, попут Вајмарског устава Немачке из 1919. и Устава Мексика из 1917. Ипак, економска, а нарочито социјална, права не примењују се непосредно на основу устава. Она, по природи ствари, траже законску разраду. Отуда су готово сва таква уставом прокламована права законима и одузета.

Видовдански устав је био истовремено и анахрон и модеран. То његово противречје није се могло довести у склад. Спадао је у категорију номиналних устава, оних који се не заснивају на друштвеној стварности нити су написани да би обезбедили складан друштвени развој. Такав устав био је осуђен да живи кратко, да се углавном не примењује и да буде замењен предуставним стањем – личном владавином без парламента и политичких партија (диктатура од 6. јануара 1929). Остаће записан у нашој историји као „последњи класик”, односно устав који је макар номинално почивао на подели власти и гарантијама људских права. Његов следбеник, Септембарски устав из 1931, то већ није био, а то свакако нису били ни устави Србије и Југославије из доба тзв. социјалистичке уставности. Било је потребно да протекне више од шест деценија да би се Србија Уставом из 1990. вратила на стазе либерално-демократске уставности.

Регент Александар Карађорђевић, који је као наследник престола у име краља Петра I потписао Видовдански устав

Наша уставна историја је богата. Било је лепих уставних текстова, али тешких уставних промашаја. Уставна противречја ретко су била последица немушти уставотворца, а често непостојања широког друштвеног сагласја о темељним уставним вредностима и циљевима. Кад тог сагласја нема, ни највештија правничка рука не може да срочи уставну норму која ће имати вредност у правном и политичком животу.

Данас је Видовдан. То је дан који слави победу духа над материјом, мудрости над лукавством, оданости над издајом, борбе над предајом, неба над земљом и смешта патриотизам на врх лествице највиших, универзалних вредности. Сутра, дан после Видовдана 2021. године, Народна скупштина ће наставити рад на променама Устава Србије из 2006. у делу о правосуђу. Пожелимо да дух Видовдана бди над народним посланицима и грађанима Србије на овом задатку од највећег државно-правног и друштвеног значаја.

Аутор је редовни професор Правног факултета УБ, судија Уставног суда Србије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар