Упоређивање појединих Јустинових ученика са учитељем на етичко-хабиталном нивоу, које дефинише дневно-политички контекст, указује на дубљи проблем
Свети ава Јустин Поповић
Проблематизовање наведене теме можда се не би догодило да се уочи Васкрса на You Tube каналу није појавила култна емисија Марине Рајевић Савић „Док анђели спавају“ у којој је гостовала високопреподобна игуманија манастирa Ћелије Гликерија. Позив за гостовање, како се сазнало, био је упућен годинама раније али је разговор тек сада реализован. Међу бројним сећањима и темема покренута су и питање Авине духовне деце, укључујући и нека не баш пријатна. Ова одважна монахиња, очигледно чисте савести, ништа није прећутала, дефинишући сопствену перспективу за сагледавање наведеног проблема, што се показало подстицајним и за једно дуго одлагано виђење, које се, овом приликом, презентује. Анти-теза таквом приступу уочава се у медијском „препуцавању“ око тога ко су прави сукцесори Јустинових тековина а ко то није.
Перспектива површног сагледавања својствена је медијском простору те није у томе препознат проблем већ у чињеници да рефлектује како једно спољашње виђење Цркве у ширем смислу тако и дуго унутар ње. Упоређивање појединих Јустинових ученика са учитељем на етичко-хабиталном нивоу, које дефинише дневно-политички контекст, указује на дубљи проблем него што се, на први поглед, чини. То представља и упозорење свести савременика на постепену банализацију, како се чини – укупне стварности. Некадашње тежње научних и културолошких сфера да се на један дубљи и синтетизујући начин сагледају личности и дела у духу Његошеве максиме Покољења дела суде, што је чије дају свјема, постале су, изгледа, ствар прошлости. Није сасвим сигурно да ли заувек или је реч о последици тренутне површности. Пишући о мајци Уроша Предића, аутор монографије о славном сликару Миодраг Јовановић напоменуо је, отприлике, да је „вазда високо ценила све што човека уздиже изнад праха свагдашњице“. Очигледно да је у не тако давној прошлости, у међувремену „етаблирана“, површност разумевана у негативном контексту. Логично је стога закључити да стоји у оштрој супротности са карактером и дубљим смислом саме Цркве.
Атанасије (Јевтић) и Ава Јустин (Поповић)
Из наведених разлога чини се смисленом једна дубља перспектива посматрања личности Цркве, које су на овај или онај начин обележиле одређено раздобље њеног трајања на – такође одређеним просторима. На том нивоу актуализује се и светојустиновски агиолошки приступ у ширем смислу, у којем се о личностима промишља на основу њихових дела, контекстуализованих управо у односу на поменуто значење и смисао саме Цркве. При томе, кроз такав приступ са ширим аспектом применљивости потенцијално се открива карактер и врсност тековина одређених личности. Појам тековина у том смислу постаје кључан и пресудан за коначно сагледавање контекста и значаја.
С обзиром на трајније склоности ка области педагогије и научно-истраживачког рада, аутор ових редова је, на темељима таквих претпоставки, истражио наведено питање. И то на основу личног искуства од пре више од три деценије из времена студирања на Богословском факултету СПЦ. Реч је стога о ранијим закључцима. Наше генерације имале су привилегију да предмет Патрологија слушају и полажу код сада већ – блаженог спомена Епископа захумско-херцеговачког др Атанасија (Јевтића). Сопствену способност контекстуализације светоотачких дела на догматском, историјском и агиолошком нивоу и тумачења таквог контекста са великом дозом непосредности веома умешно је преносио на студијске групе. Педагошки приступ проистекао је из црквених и научних принципа посматрања укупне стварности. Управо то га чини једним од ретких аутентичних теолога нашег раздобља. Реч је о тековини чији се ефекти у широј лепези приступа теолошким питањима могу препознавати и код његових духовних потомака и некадашњих студената.
Патрологија владике Атанасије (Јевтића) (Фото: Купиндо)
Такође повољну околност представља то што смо били у прилици да предмет Свето Писмо Новог Завета, са друге стране, слушамо код садашњег Епископа бачког др Иринеја (Буловића). Значајно је поменути и полагање испита из овог предмета, које је представљало „огледало“ индивидуалних способности синтетизовања појединачних области, почев од појмовне анализе, археолошког и историјског аспекта преко општег до појединачних тумачења делова и фокуса из корпуса Светог Писма. Тиме се наслућује и перспектива научног приступа тј. методологије, који су у Цркви развијани у раздобљу од два миленијума. Предањски карактер богословља у интерпретацији појединачних питања и одређена дискурзивност у тековинама Епископа Иринеја представљају оквир за „кодирање“ дубљег значења тј. онога што је Ервин Панофски назвао – суштинским смислом. Када се од тога одступало у савременим богословским струјањима што је довело и до релативизације Јустинових досегнућа, био је погођен тиме. Стога се може закључити да је управо трагање за дубљим смислом на различите начине и наизглед различитим путевима, којима су „ходили“ Јустинови духовни потомци, определило карактер једне богословске традиције, којој смо тежили и у којој смо се препознавали.
Епископ бачки др Иринеј (Извор: СПЦ)
Испоставило се да су у каснијем развоју моје научно истраживачке делатности, упркос чињеници да се теологија појављивала као секундарна област, нарочито били запажени резултати из наведених области. Стога су похвале двојице професора биле веома подстицајне. Све то на неки начин дало је печат мојим укупним истраживањима. Премда у оквирима индивидуалног искуства наведена запажања омогућила су извеснију перспективу разматрања у наслову постављеног питања. Свакако да је реч о суженој али стога и профилисаној визури теме. То такође омогућава и одређену тачку посматрања и разумевања личности и дела Преподобног Јустина Ћелијског управо на основу аспекта тековина. Хетерогеност сензибилитета, менталитета и богословског приступа његових ученика управо указују на ширину и обиље једног „врела“ новије српске и свеправославне духовности, оличеног у светој личности Аве Ћелијског. Уколико смо се уверили у врсност ученика можемо само претпоставити какви су квалитети одликовали учитеља, као очигледног преносиоца једне традиције у којој су Христоцентричност и Христостремност претпостављане свакој другој врсти хтења и дискурса. Непосредност и синтетичност у приступима ученика свакако су биле инспирисане истим таквим одличјима учитеља. Његова слика на којој је са оловком повијен над листовима папира потресно је сведочанство и наговештај надвладавања вечности над „прахом свагдашњице“ али и упозорење свима нама на преиспитивање сопствене позиције у „Авином огледалу“.
Ученици св. авве Јустина: Атанасије, Артемије, Иринеј и Амфилохије
Богу смо благодарни као генерација што нам је омогућена значајна временска дистанца од четири деценије за сагледавање наведеног питања, које се неминовно рефлектује и на проблем извесније будућности, зарад које се уздамо у Прворођеног из мртвих и весника новог живота Господа Христа. Хвала и мати Гликерији што нас је на све то подсетила; њена „рачунска операција“ јесте сабирање и то у библијском контексту (Мат. 6, 19-21), те јој је, очигледно, свако дељење – страно. Као и други Авини духовни потомци а има их много више него што то „медијска ексклузивност“ може да прихвати, она не сабира у „праху свагдашњице“ те таква перспектива постаје неприхватљива за сагледавање укупних тековина Преподобног Јустина Ћелијског.
на Васкршњи понедељак 2021.
Можда је крајње време управо ово – у којем се на ширем плану у питање доводе историјске и културне вредности српског народа, укључујући и аутентичне доприносе православном богословљу – да се чује и прихвати један такав „духовни аларм“ на саборност. Уз два историјска, описана у знаменитим романима Сеобе и Деобе, учврстио се и трећи, нама савремени усуд релативизације (сопствених) традиционалних вредности. Како је познато, били смо у прошлости приморавани да напуштамо своја огњишта са надом на повратак, док данашње, потенцијално себенапуштање делује безнадежно, уколико смо склони да „од готовине правимо вересију“. Чини се стога да поменути „аларм“ свима нама „труби“ па и онима, који испуњавају медијски простор. Сведоци смо и савременици „планетарне борбе“ против аналитичког мишљења и расуђивања у ширем смислу. У том контексту – или ћемо саборно (колективно) памтити или ћемо појединачно заборављати да би и сами били заборављени.
на Духовски понедељак 2021.
Прочитајте још
Categories: Српско православно стање
Čini mi se više nego preambicioznim to što autor “paralelizuje” naučni doprinos episkopa Atanasija i Irineja.