Само у Вучићевој Србији могућа је оваква комбинација тоталне моћи и тоталне некомпетентности
Александар Вучић (Извор: Данас)
У земљи у којој постоје истински независни медији, власт као што је садашња српска власт не би могла да траје 9 година.
Независни медији можда нису тако бројни као режимски, али су једнако кооперативни, млаки и безуби, чиме они фактички чине лошу услугу грађанима који пате под овом влашћу.
Такозвани независни медији сарађују са влашћу.
Они нису у власништву државе ни личности које чине власт, али је њихова уређивачка политика оно о чему се у Светом Писму пише када се каже да не будемо млаки, јер ако смо млаки, одвратнији смо Господу него да смо хладни. Будимо врели од страсти за правду, истину и милост међу људима.
Овај принцип се може директно применити на такозване независне медије у Србији.
Први пут сам посумњао у ово током своје дугогодишње, са прекидима, сарадње са листом Данас.
Пре неког времена, када је на власти био садашњи есејиста и кукалачки аутор апела грађанима, Борис Тадић, било је говора о томе ко ће бити министар спољних послова Србије.
Борис Тадић (Фото: Фонет/Божидар Петровић)
Ја сам тада написао текст у Данасу, чији је уредник био Зоран Пановић, у коме сам сматрао да министар спољних послова треба да буде Иван Вејвода, који се у јавности помињао као кандидат, јер је он искусан човек у међународним односима, са одговарајућим образовањем и искуством, а никако не Вук Јеремић, који је тада био једна алтернативна личност на политичкој сцени, без искуства, један неуспео експеримент Бориса Тадића због кога се он сада отворено каје и вајка.
Данас је тада објавио „реаговање“ (касније ће се показати да је то структурно манир Данаса) неког човека чијег имена не могу да се сетим, који је тада био сарадник Вука Јеремића, а у међувремену се обрукао јер су снимљене његове расистичке опаске о самом Вуку Јеремићу, и његове увредљиве опаске о Мариники Тепић, па је избачен из политике. Тај човек је написао текст о мени у коме ме, као потпуно независну личност, као некога коме су у то време по ургенцијама Тадићевог „саветника за медије“, иначе по вокацији певача лаких нота и садашњег полтрона актуелних власти, укидане колумне у новинама, оптужио за „додворавање“, мада не каже коме (ваљда Ивану Вејводи, који тада такође није имао никакву функцију, и кога само површно познајем). Непосредно након овог срамног текста, тај човек чијег имена не могу да се сетим отишао је, отворено се додворавајући свом другару Јеремићу, са њим као „специјални саветник“, у Њујорк и одатле слао слике тинејџерског стила са балкона некаквих луксузних хотела где су њих двојица трошили наше новце.
Вук Јеремић (Извор: Јутјуб)
Истина, непосредно након овог срамног текста човека који се додворавао свима, па чак и Вуку Јеремићу, о коме је и тада мислио да као људско биће мање вреди зато што припада другој етничкој групи, што је касније и изјавио, Данас је објавио мој одговор тој и таквој политичкој полуличности, јер тада је уредник био Зоран Пановић.
После тога, више година, нисам више писао за “Данас” ни за било које друге новина, али сам поново почео од корона периода.
После неколико мојих текстова, у Данасу је опет, по старом маниру, освануло „реаговање“, овог пута непотписано реаговање неке опскурне групе која ме неартикулисано (што није чудно) упућује како их неправедно критикујем јер су они дивни људи који, ето, помало тргују људима, посебно децом, али има ту и пристојног света.
Ово „реаговање“ не би било толико чудно да у њему није наведен наслов мог текста који никада није објављен у Данасу, јер је тај наслов у међувремену промењен. Садржај текста је исти, али је верзија о којој говори „реаговање“ и наслов на који се експлицитно, два пута у тексту, позива, онај наслов који постоји само у мом рачунару.
Јасно је, дакле, да је неко упао у мој рачунар (зна се ко то може да буде под режимом ове фашистичке фаланге) и да је, у сарадњи са Данасом, брљао и писао непотписана „реаговања“ на необјављени текст.
Само у Вучићевој Србији могућа је оваква комбинација тоталне моћи да се упада у нечије приватне рачунаре и тоталне некомпетентности да се чак и 2 стране текста напишу тако да се не призна директно да сте упали некоме у рачунар.
Данас је ту свињарију објавио.
И то није све.
После тога ми се обратио уредник Данаса, који је тражио да му пошаљем један, па други одговор на ту свињарију. Ја сам одговор послао, али ни један одговор никада није изашао у Данасу!
Људи у Србији су се покренули на еколошке протесте, на грађански бунт против уништавања урбаних језгара градова, против безочних грађевинских пројеката у заштићеним зонама, против тровања земље, воде и ваздуха. Људима у Србији је све више јасно да се морају борити на начин грађанске непослушности, а да од „независних медија“ нема много вајде.
Александар Фатић (Извор: Снимак екрана/ТВ Храм)
Борба против фашизма мора бити оштра, доследна и добро аргументована. Она не може бити попут јавне политике пузајуће издаје коју спроводи овај режим: притајено кевтање против господара које никада не прелази у режање, а када господар припрети својом сенком, оно прелази у милозвучно цвиљење.
То је неприхватљива уређивачка политика за часне људе и за независне медије.
То је политика млакости која је и Богу и људима одвратна.
Опрема: Стање ствари
(Блог Александра Фатића, 27. 6. 2021)
Categories: Преносимо
Није ово фашизам Фатићу.. Друга је ово страна „медаље“ .. Ово је екипа која је од ’90.те до данас, довела вештину самоодржања до перфекције кроз политичку мимикрију да по потреби могу бити све што је у том тренутку (политички) курентно, а у суштини су били и остали биолошки и духовни потомци оних који су уз логистику Острвљана ’44.те дошли на совјетским тенковима и окупирали Србију до данас. На ово о чему пишем су ми давно указивали наши калуђери, па је вероватно и због тога „препарирање“ цркве „државним службеницима“ интензивирано. Тешко је можда замислити да је претходне редове написао неко које био у „фазону“ „Бог па Русија“, учествовао у манифестацији „бесмртни пук“ више пута, био на концертима скоро свих уметника који су долазили из РФ, дочекивао председника РФ зато што је то желео, а не због слободног дана, бесплатног превоза, „црвене“ и сендвича.. Тек недвосмислена подршка Москве актуелном председнику Србије ме је навела да „загребем по површини“ и кренем ка спознаји, не нужно до детаља и тачној.. Чак сам и немало изненађен када данас од људи за које сам мислио да су аполитични чујем претходно написано.. Извините што сам „отишао у off“ у односу на тему, али су ме понеле емоције.. Извините.
Da je g. Fatić pročitao tekst
https://stanjestvari.com/2021/06/28/samo-dvije-kompanije-vangard-i-blek-rok-vladaju-svetom/,
možda bi mu se mnogo toga malo prosvetlilo.
Кад год нѣко од људи од пера у саврѣменој Србији помене “борбу против фашизма”, менѣ се због нѣчег окрене утроба. Сувише олако се потеже тај озлоглашени појам. И то из разлога који нѣмају благе везе са “борбом против фашизма”, већ само са сопственим, ситним, ћифтинским интересима. С нѣподношљивом лакоћом се храбри борци и боркиње унѣређују и по фашизму и по његовим жртвама без икакве свѣсти о томе у којој земљи о фашизму говоре.
Прво, називати власти у земљи Србији “фашистичким” је неукусно до огавности, колико год лоше оне биле. Оне могу бити разбојничке, криминалне и зликовачке – такве и јесу, првѣнствено према сопственом народу, а прави фашисти такви никад нѣсу били. Они уништаваху друге народе зарад (умишљеног) благостања свог, никако обрнуто. Чак и српски фашистички колаборационисти, попут недићеваца и љотићеваца, бѣху то из нужде, зарад голог опстанка, а нѣ из искреног убѣђења. Толико је дух фашизма туђ српском духу.
Па ипак, у Срба би појам фашизма морао ипак имати мало другачије значење него у других народа. Јер у нашем случају било је разних фашиста. Од једних смо прѣтрпѣли ужасну погибију. А оним италијанским, рѣцимо, морали би чак бити захвални, јер су и као наши окупатори, спасили од усташког ножа бар онолико народа колико су само пар година касније у истом рату “ослободиоци”-комунисти побили само зато да би себѣ очистили пут до власти и свѣм оним што с њом слѣдује.
Нарочито је умилно кад борац за све што је добро против свега што је лоше нѣчијег имена баш никако нѣ може да се сѣти, али пасјалуке тог нѣког може набрајати до најситнијих детаља. Нѣпочинства дотичног обезимењеног су јако битна, али он, као “нѣпријатељ” нѣје достојан ни да му се име помене, јер је ваљда толико ништаван да и нѣ припада људском роду. Зато разобличитељ такве неименоване ништарије трѣба да порасте у очима слушаоца/читаоца/гледаоца као јако битан. Ову “стилску фигуру” у широку моду су увели баш напрдњаци. Њихови љути противници у тој фигури очито нѣ виде ништа спорно. Попу поп, а бобу боб никако нѣје нобл.
Иначе ми се Фатићев чланак баш допао, умногоме се потпуно слажем с његовим главним мислима. Горе сам само набацио нѣколико запажања о детаљима, у којима се крије ђаво.