Хелмут Шек: Политика као утољавање зависти

Политизација биметализма у Америци крајем 19. века потврђује да за мобилизацију зависти никад нису неопходне велике, апсолутне разлике

Потрошач као жртва сукоба између капитала (‘Трговинска комора’) и рада (‘Радничко удружење’), Илустрација: A History of the United States Vol. 2

Битна особина демократског система је да омогућава наизменичан долазак на власт разним групама и њиховим вођама или гласноговорницима. С времена на време, дакле, једни морају бити успешнији од других у нападима на конкуренцију, њеном критиковању и довођењу у питање њених способности и намера. Чак и када би се изборне борбе водиле на равни чисте духовности и строго научним и логичким аргументима – што није вероватно – тешко да би често крајње заједљиве и ирационалне борбе и љубомора између различитих школа и научних табора дале основа за наду у побољшање тона и нивоа демократије. Увек је реч о свесном и намерном уништавању противничког становишта. И чак и кад је супарник рањив у рационалном погледу, увек се исплати ударити и на осећања.

Митинг за републику, Берлин 1922. (Фото: Гардијан)

Било би право чудо ако би се демократски политички процес икада одрекао коришћења мотива зависти. Његова корисност је већ у томе што је у начелу довољно да учесник на изборима обећа завидљивцу одузимање или уништење туђег добра, а да при том не мора нити бити у стању – или се чак не мора потрудити ни да устврди – да ће му понудити нешто конструктивно. Негативизам зависти омогућава чак и најнеспособнијим кандидатима да изложе донекле веродостојан програм, пошто свако кад дође на власт може узимати и уништавати туђе. За стварање додатних вредности, радних места, капитала итд. потребан је прецизан програм. Разуме се да ће кандидати углавном настојати да обећају позитивне новотарије, али је често одвећ очигледно да се под површином крије срачунатост играња на карту зависти.

Типологија зависти у политици

Улогу зависти лако је препознати када нпр. – како у приватном, тако у јавном сектору – законодавац одустане од смислених и чак дугорочно недвосмислено општекорисних привредних политичких мера јер се прибојава прикривене зависти и негодовања оних којима те мере испрва не би ишле у прилог или који њима ништа не би добијали, док би други наизглед били у предности. Доста таквих примера налазимо у стамбеној политици појединих земаља.

Зачудо, мање радо се говори о улози зависти код мера и пореза које Англосаксонци називају punitive taxes, дакле казнени, конфискаторни порези и уредбе осветољубиве природе: прогресивно опорезивање прихода или наследства и сличне врсте пореза.

Законодавац при том, у име још недостигнуте једнакости, настоји да несразмерно опорезује мањи број оних који су из било каквих разлога – чак и кад су они по признању самог законодавца сасвим легитимни – економски знатно успешнији или у бољем положају од већине. Емпиријска истраживања друштва у том погледу већ су показала да се у највећој мери ради о егалитаризму ужих интелектуалних кругова, док просечан бирач и не осећа завист спрам великих прихода. Она је првенствено усмерена према онима који су нам приближно једнаки.

Петер Бројгел, Порезникова канцеларија (Фото: Викимедија)

Подједнако мало смо свесни и колико се у политици шпекулише са латентном нечистом савешћу и осећањем кривице код појединаца или привредних група које су на неки начин изнад просека. То значи да законодавац предузима привредне и финансијске мере не толико услед стварног испољавања друштвено опасне зависти од стране сиромашнијег дела становништва колико користећи ирационално осећање кривице. Изузетан успех појединаца захтева да се нешто учини, при чему се уопште не поставља питање да ли ће они у чију корист је та мера наводно и подузета уопште моћи и осетити корист од ње. У том погледу ваљало би спровести истраживање хистерије предизборних обећања која, по мом мишљењу, није само плод хладно прорачунатог лова на гласове, већ многим политичарима служи и као средство да олакшају своју савест.

Ствари су сложеније кад је у питању законодавство у прилог скупина које још увек уживају извесне симпатије наслеђене из прошлости, иако већ одавно не живе у околностима које изазивају сажаљење. При том може бити реч о групама које су некада свесно играле на карту зависти и стицале политички капитал на основу осећања кривице и затечености које су изазивали код других људи. Добар пример за то су фармери и синдикати у САД и трговачки бродови у Норвешкој, који су после 1945. били изузети из одређених законских мера које су се односиле на порез на луксуз. У почетку се код сељака и радника можда и јављало сасвим легитимно осећање бунта и зависти. Али због чега се оно институционализовало и постало политички табу? Мишљења смо да се анализи политичке моћи овде мора додати и анализа мотива. Исто оно што нас кочи да стари комад хлеба бацимо у смеће вероватно нас спречава и да гласамо против нечега што сељаку иде у прилог.

Употреба зависти сама по себи није ни добра ни лоша

Са научне стране, ништа се не може приговорити друштвеним покретима, политичким странкама, сектама итд. које мотив зависти користе за привлачење следбеника или као полугу за остваривање својих циљева. Емпиријски и споља посматрано, завист која се ради тога може побудити у човеку није ништа мање легитимна од љубави, жудње за слободом, националног поноса, чежње, носталгије или каквог другог емотивног стања које се може употребити у сврху подстицања заједнице на делање. Чак ни готово једногласна осуда зависти у свим нормативним системима различитих култура није достатна да научним аргументима одбацимо политички правац који се на њој заснива. Могуће су и ситуације у којима је за већину људи окупљених око таквог политичког опредељења завист једини заједнички именилац који их може покренути на делање. На њеном темељу могуће је организовати и подземни покрет ради супротстављања тиранији (како је показао Л. П. Хартли у свом утопијском роману Facial Justice).

Сама потврда улоге коју пробуђено осећање зависти игра у подстицању делатности неке опозиционе групе још увек не значи да се они које она напада залажу за праведнији поредак. Али – и то је битно – сама могућност организовања опозиције на темељу зависти исто тако не значи да се она залаже за већу праведност. Завист је могуће изазвати и појачати тако малим надражајима, а често и само уображеним неједнакостима, да њена моћ да окупи људе нема у основи везе са ваљаношћу онога за шта се залаже и што жели да устоличи као владајућу доктрину.

Научна критика употребе и изазивања зависти могућа је, међутим, чим се почну јављати утопијске идеје о друштву лишеном зависти. Наведу ли се завидљивци на непосредно делање обећањем да ће се, чим се сруши постојећи поредак, створити праведно друштво једнаких, то скоро редовно за последицу има да превласт задобију осећања и појединци који ни најмање не могу допринети да се остваре обећани привредни опоравак и прерасподела. Стога неминовно под удар мера у име зависти потпада све више области живота и све шири кругови релативно боље стојећих људи, што води привредном и политичком застоју и, коначно, уништењу. Кристално јасне примере оваквих процеса нуди најновија повест некадашњих колонија које су стекле независност.

Проблем земаља у развоју

Код многих тзв. земаља у развоју реч је о следећем: као што смо видели у поглављу о дејству зависти код примитивних народа и простих сеоских заједница, један од пресудних чинилаца за слабију развијеност или неразвијеност појединих области је институционализована завист становништва. То у последње време изричито признају и истичу и разни антрополози културе. Такозване развијене земље и културе свој су продор у стање стално растућег добростања и овладавања околином посредством технике у суштини постигле тиме што су страх од зависти свих од свију у знатној мери обуздале извесним социолошким, религиозним и демографским чиниоцима.

Али уколико – што је очито чест случај – већина политичара у тзв. земљама у развоју сву своју реторику и моћ убеђивања упери у правцу јачања зависти својих суграђана спрам богатих индустријских земаља, идући чак дотле да их означе као узроке властитог сиромаштва, код становништва се јавља појачано осећање зависти, на коју их њихова култура и иначе подстиче. Осећања и назори који коче развој, дакле, не само да се не смањују, већ се са највиших места националистички подстичу и потврђују.

Подржао бих становиште да су западни публицисти који од 1945. потхрањују завист земаља у развоју разним привредним теоријама својим штићеницима несвесно натоварили на врат једну од најтежих препрека за властити развој, која уједно спада у оне којих се најмукотрпније ослободити.

Још темељније питање у погледу оправданости зависти као средства за политичко делање може се поставити баци ли се поглед на обећања која вође дају својим завидљивим следбеницима. Социолог у многим случајевима може разлучити која су обећања више, која мање остварива, а ту и тамо препознати и она која уопште нису. Нема се много шта приговорити опозиционом вођи који општепознати раскош каквог диктатора, полулегитимног шефа државе или деценијама бираног премијера користи за обједињавање општег незадовољства којим се ствара или ојачава нека скупина отпора или скупштинска опозиција, све дотле док он  не обећава својим следбеницима да ће падом тиранина они доспети у економски бољи положај. На крају крајева, ма колико имање неки појединац имао у својим рукама, његово раздељивање појединцима неће имати скоро никакво дејство на поправљање привредног стања на друштвеном нивоу.

Постоје, дакле, случајеви када завист има само привремену функцију, не бивајући обавезно и институционализована. Запослени којима је стало до добра фирме могу издејствовати отказ неспособном пословођи тактичким искоришћавањем његове склоности безначајним екстраваганцијама или морално сумњивим поступцима. О таквим случајевима све чешће читамо у пословним извештајима који стижу из савремене Америке. Таква тактика нарочито је успешна уколико рад пословође надзире одбор у коме седе и чланови још увек склони чистунству и који су задржали сећања из свог спартанског детињства. Отпуштени свој пад дугује делом и зависти коју је његов успех изазвао код других, коју они називају индигнацијом према његовој раскалашности.

Завист као клопка за диктатора

Завист се, међутим, јавља као чинилац и у оквиру система диктатуре, пошто се приликом борби за моћ у његовом врху по правилу образује минијатурна скупштина или мањи изборни круг у ком се одвија надметање у популарности. Тако су људи који су крајем 1964. у Кремљу свргнули Никиту Хрушчова као полугу недвосмислено користили завист играјући на његов непотизам, таштину и путовања у иностранство. И апсолутни монарх и тиранин увек је, према грчким мислиоцима, како је то у једној студији показао Лео Штраус, био виђен као владалац угрожен завишћу, и то не само завишћу богова.

Никита Хрушчив и Валтер Улбрихт (Фото: Бундесархив/Викимедија)

Кад је реч о тумачењу путовања државних руководилаца по свету можда не би било наодмет повремено посматрати ствари и са тачке гледишта „људског, сувише људског“, а не увек као позадину трагати за државним разлозима. Скоро сваки човек који доспе на какав истакнут положај воли да путује, поготово откад је то постало и удобно. Недостатак прилике за путовање, нарочито кад препрека није новац, тешко пада. Помислимо само на релативну неслободу једног монарха, кнеза или чак председника или премијера у слободном делу света, који су ретко кад у прилици да из властитог задовољства пређу границу своје државе јер се свако њихово путовање подводи под дубокомислене и далекосежне разлоге високе политике. А колико је тек већа неслобода шефа државе у Совјетском Савезу! Свако путовање ван земље повећава опасност од саботаже код куће. Највише државне службенике слободног света ипак најчешће радује кад се нађу у шаренилу и пријатном окружењу у ком се могу слободно кретати. А жеља вођа тоталитарног система да прошетају по радњама и улицама Женеве, Беча, Париза или Њујорка неупоредиво је већа. Коме од њих то пође за руком може бити сигуран да ће му колеге завидети. Они знатно мање верују у званични разлог одласка у иностранство од наших западних дипломата и новинара. Не би требало искључити могућност да је ресантиману који је водио ка Хрушчовљевом паду допринела и вештина с којом је знао да уприличи честа и забавна путовања по свету себи и својој породици.

Основна заблуда социјализма

Разумљива је несклоност публициста са крајње левице да се суоче са појмом и проблемом зависти. Од тога је неопходно направити табу и учинити све да се код што већег броја савременика и што је дуже могуће потисне и сама помисао на њу. Међу њиховим спонтаним присталицама има, наиме, много озбиљних духова који, додуше, из сентименталних разлога деле исте лепе циљеве, и чак их подржавају у захтеву за политиком и политичком етиком утемељеном на апсолуту опште зависти, али велики број њих, и самих убеђених социјалиста, ипак осећају колико мало је завист призната и како је мало у стању да се легитимизује у већини западних друштава.

Или да то кажемо мало сведеније: док год је реч о употреби латентне зависти коју је могуће пробудити код бирача, присталица или чак целокупног становништва (попут Хитлеровог рачунања на општенемачку завист спрам „колонијалних“ земаља) са циљем упрезања завидљиваца ради задобијања политичке моћи, шпекулација са свеприсутношћу људске зависти политички је сврсисходна. Социјалистички покрети су се латили средства које им се указало током одређене фазе развоја индустријализације. Завист сама по себи, међутим, не зна за партије. Подједнако ју је могуће мобилисати како против социјалистичке владе која је на власти од памтивека, тако и против конзервативне или либералне. Пресудна разлика је, међутим, у следећем: политичар који није социјалиста ће скоро увек усмерити завист и индигнацију бирача спрам одређених испада, расипности, начина живота појединих политичара, њиховог непотизма итд, али неће ни своје присталице ни самог себе обмањивати причама да ће чим дође на власт тако уредити друштво да ће се оно напослетку састојати од безмало једнаких и да стога више неће бити зависти.

Протест против кулака под паролом ‘Ликвидираћемо кулаке као класу’ (Фото: Викимедија)

Ту долазимо до непоштеног и утопијског дела социјалистичког програма. Прагматично искоришћавање зависти зарад голог обарања владе нема са социјализмом нимало више везе него са каквим другим политичким усмерењем. Оно што је заиста трагично у социјалистичком склопу идеја је сам покушај прављења читаве једне привреде и програма принудних мера из тобожње дужности стварања друштва једнаких које је ослобођено зависти. Ту је социјализам-марксизам себи поставио антрополошки по дефиницији нерешив, а социолошки немогућ задатак. Докле год социјализам полази од представе о неопходности довођења у подређени положај једног дела становништва од стране другог дела који нема једнаку судбину – тиме враћајући у живот управо оне идеје примитивних народа које спутавају развој – он ће бити знатно даље од друштва релативно лишеног зависти од управо оних друштава чије је укидање себи поставио као циљ.

Још је Шелер уочио да су ресантиман и завист до те мере битни за поједине политичке партије да би оне, да нема социјалних проблема против којих уперују оштрицу своје критике, биле одуване са политичке позорнице.

„Уколико се трајни друштвени притисак сматра судбинскијим, утолико је он мање у стању да ослободи снаге за практичну промену тог стања и утолико више ствара себи простора за критику свега постојећег лишену икаквог позитивног циља. Битно својство овог нарочитог вида ‚критике‘, који се може означити као ‚критика из ресантимана‘, је да било какво побољшање стања које она оцењује неповољним не само да је не задовољава – како је случај код критике са позитивним циљем – већ напротив: код ње се јавља незадовољство, јер се тиме окончава растуће осећање пријатности утемељено на пустом куђењу и порицању. За знатан број наших данашњих политичких партија [Шелер ово пише 1912] дало би се устврдити да њих и њихове заступнике ништа не би могло до те мере наљутити као остварење дела њихових програмских циљева или ускраћивање узвишеног осећања ‚начелне опозиције‘ понудом појединим њиховим представницима да се укључе у државне послове. Особеност ‚критике из ресантимана‘ је да не ‚жели‘ истински оно што каже да жели; она не критикује да би се оно што је рђаво поправило, већ то користи као изговор да би уопште била присутна.“

„Трнов венац од злата“: председнички избори 1896. у САД у светлу зависти

Када политичар, поготово кад се на изборима кандидује за високу државну функцију, жели да искористи нагон зависти код бирача итекако је сврсисходно да у свој програм удене ставку која се простим законским актом може наизглед применити на све проблеме у друштву. Ако се при том још ради о крајње сложеном питању око кога ни стручњаци нису сагласни, онда је у убедљивој предности. Његов супарник, који читавој војсци љутитих погледа пуних ресантимана и великих очекивања рационално мора објашњавати због чега је спрам таквог закона подозрив и зашто га сматра неделотворним и преурањеним, налази се у знатно тежем положају. У одређеним историјским околностима, међутим, могуће је да однесе победу.

Добар пример реченог представљају председнички избори у САД 1896. године. То је један од ретких случајева где су се избори вртели око једног јединог, прецизно одређеног спора који би се, бар према тумачењу једне стране, могао решити једним јединим законом, пред којим би сви били буквално једнаки: радило се о питању биметализма, односно двојне металне подлоге. У таквом алтернативном валутном систему су златне и сребрне кованице законско средство плаћања, њихов међусобни однос утврђен је законом и у промету су без обзира на висину износа.

Републикански постер против ‘биметализма’ током изборне кампање 1896. (Фото: Викимедија)

Није тешко замислити да се оба племенита метала користе као циљеви једне политике засноване на зависти, али је поучно оно што су приредили заступници сребра настојећи да придобију завидљиве гомиле и учине их љубоморним спрам заступника злата („goldbugs“). Оставимо ли по страни егалитаризам који се у томе крије (сребро је исто што и злато; човек са сребрном кованицом раван је ономе са груменом злата), политизација биметализма у Америци крајем 19. века потврђује да за мобилизацију зависти никад нису неопходне велике, односно апсолутне разлике, тј. супротности. Чак и специјалистичко техничко питање из области финансија и вредновање племенитог метала се од стране демагога може употребити као фитиљ за распламсавање изборних борби о класним супротностима сиромашних и богатих. Навешћемо неколико примера реторике из изборних борби лета и јесени 1896. у САД.

Вилијем Џенингс Брајан је са 36 година постао председнички кандидат демократа. Изборима је приступио са обећањем да ће поново увести биметализам, који је владао од увођења долара као валуте (1792) до 1873. Његов супарник из табора републиканаца, Вилијем Мекинли, није се издавао ни за стручњака за финансије, нити је питању валуте придавао нарочит значај. Ево неколико изјава навођених у прилог Брајановој кандидатури:

„Брајан представља народ, сиротињу. Ово је борба сиромашних и богатих… За њега ће гласати сви, изузев представника Вол Стрита, великих предузећа и синдиката.“

Тако је говорио један од синдикалних вођа Америчког савеза за рад. А говорник из удружења молера рекао је да Брајанова кандидатура значи прву истински демократску конвенцију у последњих 25 година јер је „посејао семе раздора између две партије које је масе потпуно окренуло против класа“.

Демократска конвенција 1896. (Фото: Викимедија)

Део делегата на конвенцији републиканаца иступио је из партије због неслагања по питању сребра и сврстао се уз Брајана. Тзв. сребрни републиканци усвојили су начин говора дужничке класе:

[Брајан] „представља велико начело биметализма, које сматрамо темељом човечности и цивилизације.“ „Верујемо да је повратак на валуте… из времена 1792-1873. једини основ за наду да се може помоћи свим економски подређеним слојевима, изузев оних који живе од камата на позајмљени новац.“

Брајан – иначе један од најбољих говорника свог времена, ком је пошло за руком да за скоро све своје предизборне говоре добије новчану надокнаду и плаћене путне трошкове од људи који су га позивали – све наде својих слушалаца усредсредио је искључиво на поновно увођење биметализма:

„Морате признати да је решавање питања новца од највећег значаја. Његовим решавањем биће решено и све друго.“ Брајан је успео да питање валуте уобличи на начин који му је омогућио да се обрати псеудосоцијалистичком (популистичком) усмерењу великог броја својих земљака. Његова најчувенија узречица, коју је користио као ударну песницу против супарника, гласила је: „Не окивајте радничко чело тим трновим венцем! Не разапињите човечанство на златан крст!“

Сатанизација злата

Брајан је у најкраћем року успео да самој речи „злато“ дâ до те мере недемократски, злослутан и непристојан призвук да је његови противници најрадије нису употребљавали. Једне републиканске новине са истока земље објавиле су овакав коментар: „Мајор Мекинли коначно је изговорио реч ‚злато‘, и делује попут дечака који је после дужег премишљања најзад заронио главу у воду. Одсад ће то стално радити, само да покаже да се не боји.“

Демократски кандидати за председника и потпредседника, Вилијам Брајан односно Артур Сивол (Фото: Викимедија)

Да би се разумело због чега је 1896. у Америци дошло до тако жестоког спора око валуте неопходно се укратко осврнути на то питање. До отприлике средине 19. века сребро је било главно средство плаћања. Енглеска је, пак, још 1816. увела златни стандард и поборници биметализма у Америци су једва дочекали да заиграју на националистичка и антибританска осећања. Количина произведеног сребра је од откривања Америке најчешће била 30-40 пута већа од количине произведеног злата. Сједињене Државе су постале главни произвођач сребра. Оснивањем Уније поставило се питање увођења кованица и властите валуте. Изабрано је да се примењује систем са двоструком металном подлогом – злато и сребро су савезним законом били изједначени као средства плаћања на неограничен износ, у односу од 15 или 16 према 1. Свако ко је поседовао злато или сребро могао их је претворити у кованице као законска платежна средства. Систем је био на снази од 1792. до 1873. Једина тачка спорења у то време био је утврђени међусобни однос ова два металâ.

Године 1873. је, међутим, дошло до нечега што је убрзо названо „злочином из 1873“: САД су прешле на златни стандард, што је ограничило улогу сребра као средства плаћања. Одлука је донесена на Валутној конференцији у Паризу 1867, на којој се већина од двадесет земаља учесница изјаснила за златни стандард. На њега су, осим САД, 1874. прешле и Немачка, Норвешка, Шведска, Јапан и Холандија. Повећана производња злата и откриће нових налазишта средином века само су ишли у прилог таквом кораку.

‘Златни сертификат’ који је био коришћен као папирна монета у САД између 1882. и 1933. Сертификат је могао да се слободно конвертује у злато (Фото: Викимедија)

САД су у то време, после Грађанског рата, већ биле у прелазној монетарној фази. У оптицају су биле различите новчанице и средства плаћања чија вредност није била сигурна и иста на целој територији. Свега осам година по завршетку Грађанског рата, САД, највећи светски произвођач сребра, изненада су прешле на златни стандард. Бели метал је изгубио на значају. За лаичку јавност то је представљало крајње узнемирујући догађај, који је лако могао бити представљен као узрок и иначе све лошијег привредног положаја фармера. Разуме се да су се произвођачи сребра упињали из петних жила да појачају овај утисак. Задуженим фармерима и малим предузетницима изгледало је да их укидање двојне валуте присиљава да приспеле дугове отплаћују све скупљим новцем, док би им сребрни долар везан са златом омогућио да при падајућим ценама својих производа измирују дугове „јефтинијим“ новцем. Стога су 1878. и 1890. усвојени компромисни закони, али су они само створили потпуну збрку, нимало при том не олакшавајући економски положај угрожених скупина. Али кад је 1893. председник Кливленд предложио укидање одредбе о откупу сребра садржане у закону усвојеном свега три године пре тога, у Конгресу је против његовог захтева ватреним говором иступио Брајан. Он није могао спречити повлачење закона, који и иначе није постигао жељени успешан утицај на привреду, али су произвођачи сребра разделили милион примерака тог говора. Брајан је у томе видео прилику да се кандидује за председника 3 године касније.

Брајан је 1892. поново изабран у доњи дом Конгреса, сада већ као гласноговорник власника рудника сребра, чији су се интереси, срећом по политичара са демагошким даром, привидно поклапали са интересима сиромашног дела народа. Године 1894. одбио је да се по трећи пут кандидује за доњи дом, желећи да уђе у Сенат, али није прошао на изборима. Пријатељи из индустрије сребра поставили су га за уредника часописа из Омахе у Небраски, да би се са тог места успешније могао припремати за наименовање за председничког кандидата демократа 1896. Чак и првих месеци 1896. мало ко од посматрача би се кладио да ће се Брајан кандидовати и да ће питање биметализма постати једина тачка спорења на изборима.

‘Брајанов долар’, који су исковали његови противници како би показали разлику између величине долара и количине племенитог метала која је за њега могла да се добије (Фото: Викимедија)

И пошто је Брајан успео да се на конвенцији избори за кандидатуру, одраније именовани  кандидат републиканаца Мекинли веровао је да ће се питање сребра за неколико недеља распршити попут пене од сапунице. Њему би знатно више била одговарала расправа о заштитној царини. Ускоро је, међутим, републиканцима постало јасно да су у Брајану добили политички моћну мешавину питања сребра и популистичких тежњи зачињених осветничким огорчењем.

У последњој трећини 19. столећа популизам је у САД био друштвени револуционарни протестни покрет који је чинило првенствено с правом незадовољно пољопривредно становништво, које се никад истински није опоравило од депресије из 1873. Ти фармери су од других делова становништва слушали о њиховом добростању и гледали га пред собом. „Злато“ је као симбол било довољно да ово оштро и егалитаристички настројено осветничко огорчење каналише у политичке токове.

Хелмут Шек (Helmut Schoeck, 1922-1993), аустријски социолог

Извод из књиге Хелмута Шека Завист – једна теорија друштва, Алгоритам, Београд, 2008.


ИСПРАВКА: Техничком грешком били су испуштени пасуси који почињу са „Подједнако мало смо свесни и колико се у политици шпекулише…“ и „Ствари су сложеније кад је у питању законодавство…“ (13. 6. 2021. у 8:20).



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар