Дијего Фузаро: Бранимо ко смо

Заборавља се да дијалог међу идентитетима може да постоји само међу плуралним идентитетима од којих сваки има своју структуру

Фото: Печат

Моја књига Бранимо ко смо говори о теми идентитета на онтолошком, историјском, филозофском и политичком плану. На онтолошком нивоу покушавам да дефинишем идентитет преко паралеле идентитет–разлика.

Идентитет може постојати само у присуству разлике. Идентитети су оно што карактерише ентитете и осигурава да сваки ентитет постоји сам по себи, диференцирајући се од других ентитета који нису он, тако да у одсуству разлика не може бити идентитета и обрнуто. Парадокс глобализације који се данас намеће могу овако сажети. Тражи се од нас да се одрекнемо идентитета да бисмо се отворили разликама, али у стварности, у мери у којој се идентитети укидају, разлике такође нестају и заправо се производи индивидуализујућа хомологација цивилизације потрошње. Глобализована потрошачка цивилизација је покушај искорењивања свих разлика и свих идентитета како би се наметнула планетарна конформација под знаком робне форме.

Парадокс је у томе што у превладавајућем дискурсу у глобализацији постоји теорема против идентитета која сматра да је за отварање према идентитету других неопходно одрицање од сопственог, јер је он наводно извор агресије, насиља, немогућности отварања према другоме. Тиме се у ствари поништава идеја плуралности идентитета и сам дијалог чини немогућим, пошто мондијалистички принцип позива на униформност све идентитете чиме производи дезидентификацију. Заборавља се да дијалог међу идентитетима може да постоји само међу плуралним идентитетима од којих сваки има своју структуру чиме се разликује од других. Дакле, дијалог може да се одвија само између структурираних идентитета, па се само преко структурираног идентитета може доћи до отварања према другима. Нападају се разлике у идентитетима које су претпоставка за постојање идентитета и њихове разлике. Ето зашто треба реаговати на ту дезидентификацију тако што ће се вредновати идентитети и одбијати антиидентитетска теорема. У том погледу прави непријатељ није онај ко има идентитет већ онај који нема више идентитет, па зато не прихвата да постоје идентитети сами по себи. Прави непријатељ је, према томе, антиидентитет, неутрон робе-тржишта, хомологисан да тежи да уништава све идентитете како би наметнуо само један профил постидентитетског потрошача, без корена, и који је једини прихватљив и међуразменљив на глобалном нивоу.

Зато у књизи инсистирам на теми идентитета полазећи од онога што називам „Лајбницовим парком“, односно на ономе што нам сам Лајбниц приповеда о парку у Хановеру где је често посматрао, забаве ради, тевтонске племкиње које су тражиле листове јавора опале по земљи да би нашле два потпуно иста листа. Лајбниц каже да чак и када би нашле неке листове за које су мислиле да су потпуно исти, они у ствари нису били исти. То је Лајбниц назвао „идентитетом неразноликих“. Ако би две супстанце биле савршено исте, онда би оне у ствари биле само једна супстанца. Глобализација би могла да се схвати као покушај да све супстанце учини савршено једнаким као што су они листови које су хановерске племкиње тражиле међу лишћем расутим по земљи парка у њиховом граду.

Глобализација је насиље над Лајбницовим принципом „идентитета неразноликих“, јер жели да униформише цео свет, ствари и људе, под знаком робне форме, како би их учинио неразноликима. Једини концепт једнакости који глобализација тржишта познаје је концепт хомологације, односно неразноликости. Зато није случајно што глобализација производи све уочљивије неједнакости кроз све виднију хомологацију. А назива једнакошћу оно што је у ствари хомологација, док нас филозофија учи и опомиње на тај став који је у ствари она „неразноликост“ лишћа у Лајбницовом хановерском парку.

Дијего Фузаро (Фото: Печат)

Уопштено гледано, могли бисмо разговарати и о лингвистичком идентитету који карактерише Италијане од Торина до Лећеа чинећи их идентитетском заједницом свесном да припада извесној специфичној цивилизацији која нас чини Италијанима, а ту, по мени, постоји и италијански филозофски идентитет, који значи да се размишља конкретно и исторично о конфликту. Идентитет Италијана бих сагледао у посебном језику и у припадности заједничкој историји. Тачно је да у политичком смислу Италија стиже касно до свог националног идентитета, али је тачно и то да у последње време израњају тензије које у име идентитета теже да сруше политички национални идентитет. То чини, рекао бих, дијалектику идентитета. Никада не постоји гранитни и унисони идентитет. Свако од нас треба да буде свестан, када говори о идентитету у односу на себе, да постоје вишеструке интерсекције идентитета. Културни идентитет, социјални идентитет, политички идентитет, историјски идентитет и тако редом. У ствари концепт идентитета је веома слојевит и треба пазити на то да се он не банализује како се то данас често чини у јавним расправама када се о идентитету говори као да је он неки мермерни, непромењиви и заувек исклесани споменик.

Са италијанског посрбио: Драган Мраовић

Напомена преводиоца

Дијего Фузаро је недавно објавио књигу Бранимо ко смо у којој говори о теми идентитета на онтолошком, историјском, филозофском и политичком нивоу и његовој угрожености. Овај текст је његов коментар те књиге за Печат. У њој он тврди да су идентитет италијанске нације и идентитети свих нација угрожени неолибералном мондијалистичком агресијом чије су перјанице евроунијатска и америчка мондијалистичка финансијска аристократија и империјалне мегакомпаније чији најновији блесак је покушај бајденизације света ради заштите својих егоцентричних интереса које би да бране и укидањем идентитета као препреке трансформисању људи у унификоване роботе претворене у савремено потрошачко робље у својој служби.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 4. 6. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , ,

2 replies

  1. Сјеме

    Полирам
    Огледало
    Од невремена
    Отимам вријеме

    Одавно
    Све је готово
    Игра се
    Треће полувријеме

    Умирем
    С осмјехом
    Остаће
    Сјеме

    Момчило

    11
    8
  2. Najvise indetitet unistavaju budale koje veruju da je MekDonald bolji od Ćevapa.

Оставите коментар