Дијего Фузаро: Друштвене мреже нас претварају у его монструме

Захваљујући мрежи повезани смо с виртуелним, али одвојени од стварног. Односи расути по космичком простору веба никада нису истински односи

Извор: Печат

Доказ да је друштво глобализације најмање меритократско у људској историји огледа се у томе да се можете обогатити показујући своју задњицу на друштвеним мрежама, док учитељ грчког језика тешко стиже до краја месеца.

Ово је најмање једнако и најнеравноправније друштво у људској историји. Неко је поводом овога поменуо и филозофа, али филозоф није инфлуенсер. Он је идеолог, можда софиста.

Филозоф би требало да изводи из пећине (Аристотел) а инфлуенсер је онај који гура масе у пећину на робију. Друштвене мреже су велики затвори с бројним инфлуенсерима. Који би тоталитаризам, било црвени или црни, могао да уведе у полицијску евиденцију све своје поданике? На друштвеним мрежама пак људи сами себе уводе у ту евиденцију. Они су несвесни затвореници у тој тупавој еуфорији и следе обрасце, тако да би Платон рекао за њих да су нови софисти, они који воде све дубље у мрак, а не ка светлости. Велики филозоф Ђерђ Лукач рекао је да у капитализму живот вене између отуђености и екстраваганције.

А Умберто Еко је свакако у праву када тврди да „друштвене мреже врве идиотима“. Међутим, он заборавља да каже да немају сви попут њега стални приступ, као коментатори или уредници, свим главним италијанским новинама, а у њима ситуација није много боља од оне на друштвеним мрежама.

Умберто Еко (Фото: Elevatore Magazine)

Друштвене мреже нас све више отуђују. И претварају нас у его мoнструме. Амерички психијатар Иван Голдберг је дефинисао да је „синдром зависности од мреже“ (поремећај зависности од интернета) толико проширен да је освојио готово сваког становника космополиса у пуној мери. Није тешко схватити како је, захваљујући ширењу дигиталних односа типичних за виртуелну заједницу, нова заводљива моћ техно-капитализма остварила инхибицију стварних међуљудских односа, а тиме ефективно уништила могућност за масовне побуне.

Генерација хипер повезаних људи названа иГен, а које је описала Џејн М. Твенг, професор психологије на Универзитету Сан Дијего у САД, рој је младих људи који су стално на мрежи, увек повезани с интернетом и одвојени од стварности и друштвене везе. Парадигма појединачног стартапера и самопромотора је хегемонијска и на друштвеним мрежама. Мишљење које је у сагласју са другима може изгледати на први поглед као чин комунитарности, а у ствари је апотеоза индивидуализма у време друштвених мрежа.

Као што је социолог и политиколог Лука Риколфи добро показао у делу Господствено масовно друштво, у гесту дигиталног дељења мултимедијалних садржаја не превладава комунитарни и алтруистички елемент, већ хипертрофично разметање собом и својим активностима. Та разметљивост се непогрешиво разрешава, у складу с новим превладавајућим профилом „его монструма“, у наметљивој инвазији на животе других кроз нарцисоидно исказивање нечијег ега.

Таква пракса се може само апстрактно назвати „дељење“ на мрежи, јер је то у стварности супротно од геста на који глагол дели правилно алудира. „Дељење“ заправо значи поделити нешто што поседујете, делимично лишавајући се тога да бисте навели друге субјекте да учествују.

Али у доба интернета и принудне егократије, они који деле не лишавају се ничега. Они се ограничавају на инвазију живота других сопственим ја, користећи друге као обичан медијум, као огледало на чијој површини се сагледа сопствено самоисклесано ја. Генерација „глеба селфија“ (Фузаро је исковао термин глебализација за глобализацију, па отуда глеба селфи – прим. прев.) нарцисоидно живи у непрекидној самопромоцији сопствене слике, тежећи оном врхунцу отуђености који носи име инфлуенсер.

Као што је сугерисао филозоф Андреа Зок, самопромоција слике је нови хоризонт Anerkennung-a (хомологације – прим. прев.) у време планетарног отуђења. У ствари, снага нечије слике, рекламиране као роба, сада је главни пут до успеха и то успеха који се често своди само на имање добре слике извлачећи из тога вишак вредности (то је рецимо случај друштвене мреже зване Инстаграм).

Ово још једном потврђује једну од теза у којој је резимиран нови неуређени неолиберални поредак: у његовим просторима човек „нема“ посао, већ он „јесте“ посао. Постаје се, такорећи, живи капитал или, како се већ неко време каже, „људски капитал“, улична роба која се самовалоризује саморекламом у пуном сажимању продавца и продате робе.

Захваљујући мрежи повезани смо с виртуелним, али одвојени од стварног. У апотеози интернетске мреже типичној за доба „нестајања свитаца“, како је то назвао Пазолини, хипертрофична комуникација замењује везу која је све неухватљивија и ређа. Односи расути по космичком простору веба никада нису истински односи. Они се у најбољем случају појављују као обећања везе која, да би се спровела, захтева стварни однос између „лица“, према динамици коју је изнео литвански филозоф Емануел Левинас.

Другим речима, ти односи фаворизују процесе индивидуалистичког изолационизма и приватизације колективне маште „очараних мрежом“ (преузимам наслов књиге Карла Форментија). Они потврђују општу тенденцију конекционистичког доба које тежи умножавању флуидних односа и, истовремено, ради на томе да се они никада не кондензују у стабилне форме.

Дијего Фузаро (Фото: Печат)

У филму режисера Хенри-Алекса Рубина из 2012. године, под називом Disconnect, мајсторски је истакнута апоретичка природа новог виртуелног стања на који су нове генерације осуђене. Увек повезани, становници мреже у потпуности су зависни од интернета за сваку акцију и сваку мисао.

Све више младих људи отворено је изабрало да живи на мрежи, напуштајући стварни живот, сведени на офлајн ниво постојања. То је пароксистичка слика постојања у време глобализма: homo cosmopoliticus се поклапа са ситничавом и једнообразном субјективношћу, усамљеном али увек повезаном, глобалном али изолованом, блиском с далеким и удаљеном од суседа.

На тај начин, не само да људска веза постаје дигитална већ се на конвергентан начин инхибира деловање и анестезира критички дух: време постојања се троши на мрежи, у опсесивној контроли е-поште и мобилних телефона, у бризи о дигиталним односима и у сталној промени свог виртуелног профила на позорници друштвених мрежа.

Интернет и друштво лајкова својим ефемерним и површним везама у потпуности су стекли статус нове дроге која, као еквивалент „товару“ који је описао енглески писац Олдус Хаксли у свом делу Врли нови свет, умањује муку и изопаченост стварног света изазивајући илузију истинитије заједнице, пројектоване у другу димензију у поређењу с традиционалним ванмрежним светом. С ове тачке гледишта, могло би се применити на интернет друштво и његове „дигиталне рајеве“ оно што је изнео Маркс у вези са синтагмом Opium des Volks, верским „опијумом за народ“, небеском заједницом замишљеном као лажном накнадом за изопаченост земног света.

Са италијанског посрбио: Драган Мраовић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 2. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар