Радмила Живковић: Насиље над језиком под плаштом родне (не)равноправности

Језик неће сачувати ни ВОЈНИКИЊЕ (ни војници), ни ПУКОВНИЦЕ (ни пуковници), ни ГЕНЕРАЛИЦЕ (ни генерали), тек неће ВОЈСКОВОТКИЊЕ (ни војсковође). Њега чува народ који њиме говори

Извор: stazenezele.rs

Насиље је свеприсутна реч у јавном простору, непожељна и тешка, а именује злоупотребу физичке силе и моћи са циљем да повреди друге. Зашто се (у последње време нарочито) насиље умножава, питање је за цело друштво, али знамо да нико није од њега поштеђен: немоћни, деца, стари, млади, жене… Има га свуда, чак и тамо где га мало ко очекује – у језику, а огрнуто је плаштом родне равноправности.

Дуг је пут за равноправност жена од Копенхагена до Србије. Та траса је грађена више од једног века, терен је изазован, а градитељи (и поред најискренијих намера) често нису дорасли неимарском послу.

Учили су нас да је Клара Цеткин БОРАЦ (а не БОРКИЊА) за економску, политичку и социјалну равноправност жена.

Деца никад неће особу женског пола, која са њима тренира (рукомет, кошарку, атлетику) звати ТРЕНЕРКА или ТРЕНЕРИЦА јер знају да ТРЕНЕРКА значи спортски одевни предмет.

Изрека каже: „После битке сви су ГЕНЕРАЛИ“. Да ли би било ко, за жене са чином генерала, рекао да су ГЕНЕРАЛКЕ или ГЕНЕРАЛИЦЕ?!

Без жеље да омаловажавамо жене са тако високим чином до кога се тешко стиже, ипак треба рећи и ово: ГЕНЕРАЛКА нас, додуше у жаргону, упућује на детаљно сређивање односно поправку куће, кола, машине… а ГЕНЕРАЛИЦА, опет у жаргону, значи генералову супругу. Да ли поштоване, уважаване, образоване жене генерали пристају на овакву „бригу“ за њихову равноправност?

Како се догодило да је госпођа Марта Петровић, ДОПИСНИК из Њујорка, постала ДОПИСНИЦА?! Нема тог илузионисте или алхемичара који једну жену може да претвори у поштанску карту за дописивање, што иначе значи реч ДОПИСНИЦА!

Много је примера који илуструју бесмислен и врло штетан покушај извесних „субјеката“ да, афирмишући женска права, „силују“ (И. Клајн) наш језик.

Они иду и корак даље, а на „мала врата“ уводе тзв. „родно-сензитивни“ језик, а ко га не поштује, има се казнити глобом од 500.000 до 1.000.000 динара (Казнене одредбе Нацрта Закона о родној равноправности, члан 60)

Мора се рећи још и ово: жене чине већину бирачког тела, а то креатори наше стварности знају. Зато покушавају на разне начине да те гласаче придобију. Један од начина је и ова политичко- граматичка демагогија, коју (признаћемо) нису користили ни тоталитарни режими.

Нисмо ваљда ми дотле догурали?!

Ипак, здравомислећим, самосвесним, храбрим женама не може нико „продати рог за свећу“. Оне знају да се новоговором не може сакрити голотиња обећања. Препознале су превару у наметању неколико стотина речи да би се осећале мање угрожено. Речи као што су хируршкиња (хирургиња), стручњакиња, експерткиња, неће помоћи ниједној жени да се осети више поштовано, ако иза њеног звања не стоји знање, посвећеност и рад.

Језик је светиња једног народа и треба га неговати и чувати, али га неће сачувати ни ВОЈНИКИЊЕ (ни војници), ни ПУКОВНИЦЕ (ни пуковници), ни ГЕНЕРАЛИЦЕ (ни генерали), тек неће ВОЈСКОВОТКИЊЕ (ни војсковође).

Он се не чува оружјем и војском. Њега чува народ који њиме говори.

А борци за равноправност жена (ако су искрени у својим намерама), у средиште својих активности треба да ставе:

  • здравље жена и породице
  • економско оснаживање

  • усаглашавање породичних и радних обавеза

  • афирмацију жена и укључивање у политички и јавни живот

и да родно-сензитивну граматику оставе онима који то боље раде.

ПОРУКА: Не силујте језик, јер и он има право на заштиту, а силоватеље не могу одбранити ни све СУТКИЊЕ, АДВОКАТИЦЕ, БОРКИЊЕ, ПСИХОЛОШКИЊЕ, а ни госпође МИНИСТАРКЕ…

На крају се питамо да ли је Џорџ Орвел поново међу нама?!

Радмила Живковић је наставник српског језика у пензији



Categories: Да се ја питам

Tags: , , ,

3 replies

  1. Бесмисла обиље
    умножило насиље,
    Без стида Трице,
    злоће и злице
    Кучину шиље
    на језик и писмо.

    И смиље и ковиље
    почупало насиље,
    Мушкиње брке фитиље.
    Гице и прасице,
    лисице и ласице,
    ономатопеја, Људи више нисмо…

    8
    6
  2. U potpunosti se slazem sa gospodjom profesor Radmilom Zivkovic.

    12
  3. Оне који толико брину о тзв. родно сензитивном језику очигледно нимало не брине то што језик пропада застрашујућом брзином! Неписменост расте, у српски језик продире свашта, језик постаје сваког дана све више лош превод са енглеског, ако се то уопште може звати преводом, јер аутори тих израза не знају ни српски ни енглески језик, јављају се кроатизми у великом броју, а многи и са потпуно изокренутим значењем. Изрази који су припадали жаргону стекли су достојанство језика озбиљних (?) медија – постало је потпуно нормално „упуцати“, „слошило се“ и слично! Најстрашније је што се и од стране оних то не би очекивало, што се такве појаве сматрају за природне – као „језик је жива материја, развија се и мења“! Дакле, и те како има разлога за бригу о језику, само треба установити неки редослед и приоритете!

    20

Оставите коментар