Горан М. Јанићијевић: Ко се то „ограђује“?

Како се једна високошколска установа „ограђује“: да ли је реч о одлуци Научно-уметничког већа, Студентског парламента, Етичке комисије или било ког другог акредитованог тела ФДУ

Горан М. Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)

Насловно питање последица је прогресије нејасноћа на свим комуниколошким нивоима. Наиме, 13. маја о. г. бројни медији (Danas, N1, Blic, Espreso, Mondo, Telegraf, Nova RS) пренели су вест да се ФДУ „ограђује“ од, како се могло разумети – наступа професорке Биљане Машић у емисији „Док анђели спавају“ (Спутњик Србија, овде и овде). Будући да читаоци нису били у прилици да виде оригинални допис, који је потписао декан Милош Павловић, остало је недокучиво ко продукује такве нејасноће – медији или подносилац „ограде“? У тој изјави упитно је како се, уопште, једна високошколска установа „ограђује“: да ли је реч о одлуци Научно-уметничког већа, Студентског парламента, Етичке комисије или било ког другог акредитованог тела ФДУ? Или се просто у духу Луја XIV декан поистоветио са установом на чијем је челу? Како би медијска слика била још гротескнија на неким порталима вест је илустрована фотографијом ФДУ (без ограде као што је познато) изнад које се могло прочитати: „FDU se „ograđuje…“. Како је реч „ограђује“ у свим медијским извештајима исписана под наводницима, могло се закључити да је реч о цитату.

Извор: Снимак екрана/N1

Премда нисам склон праћењу емисија са дугим разговорима, једна неочекивана, успут „ухваћена“ секвенца неког од „јутарњих програма“ неке од домаћих телевизија, овом приликом, навела ме је на то. Наиме, гошћа јутарњег програма, такође професорка ФДУ Биљана Србљановић, коментаришући поменуто гостовање колегинице Машић, у недостатку мотива да објашњава спорне изјаве, егзалтирано је рекла (гледалишту?): „Немојте то да гледате!“ Усплахирена драматуршкиња превидела је крупну премису наредбодавног обраћања српском народу, који на свако „немој“ реагује супротно. Уосталом у неком дивергираном облику и један од ликова серије „Отворена врата“ Живојин Вова Дучић изговара Биљанин текст: „՚Оћу паз՚ да нећу“. И тако, одгледах цео разговор Биљане Машић са Марином Рајевић Савић, не опазивши, притом, да је уопште било речи о настави на ФДУ. Но, као расејани гледалац допуштам могућност да ми је нешто промакло.

Како, међутим, сматрам да медијски наступи имају прерогативе слободног мишљења и изражавања а нарочито када је у питању алузивни начин излагања без помињања имена, нисам се толико узбудио као што се узбудио ФДУ. Мој „утисак недеље“, стога, потпуно је другачијег карактера и садржи питање: како је медијски простор попримио оквире једне суднице (?) у којој – као у правој – постоји тужитељ, тужени, судија(е) и порота. Истина, могло се претпоставити да ће силни амерички филмови са темом суђења оставити трајније последице на наше маштовито и „запаљиво“ биће. У том смислу неопходно је солидарисати се са правницима, којима су медији „украли шоу“. Ускоро ће изгледа бити сувишни и не остаје им друго него да пишу драме. Успут, ни након одгледане емисије ствари ми нису биле јасније него раније. На ту врсту проницљивости ексклузивно право „има“ Биљана Србљановић и у жаркој жељи да нас просвети подсетила ме је на „пионирске руководиоце“ које смо имали у основној школи.

Извор: Снимак екрана/Спутњик

Како ствари стоје ФДУ, који је, изгледа, у међувремену, постао некакав субјекат и Биљана Србљановић сада су „кодирани“ као сведоци оптужбе, једино је још неизвесно да ли медијски простор може обезбедити објективитет суднице. Из тог разлога „изгуглао“ сам исте те медије и њихово извештавање о „другом сведоку оптужбе“ и добио следеће резултате: Telegraf – „Biljana Srbljanović uhvaćena sa kokainom, preti joj 3 godine robije“; BLIC – B.S. „Napadaju me da sam se prodala Vučiću“; Espreso – „Preletela i Biljana Srbljanović“. Општи утисак јесте да медији ипак нису довољно зрели да постану судница а појединачни – то што у овом случају нисам успео да пронађем ни једну „ограду“ ФДУ са тежњом заштите наставних процеса. И ту смо законски „оманули“: више се не ограђује по закону и „катастру“ него по „бабу и стричевима“. А ограде се кују на неком „вишем месту“ уз асистенцију вољних и невољних активиста.

Аутор је радио као ванредни професор на Академији СПЦ за уметности и консервацију



Categories: Разномислије

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Како је охрабрујуће видети да има часних, достојанствених и разумних људи у овом друштву, где се изгубило, или, ако се није још изгубило, онда се некако притајило, свако осећање пристојности и поштовање неких елементарних правила односа међу људима, а о праву да се не говори. Као да се такмичимо у томе ко ће се први бацити каменом, и не питајући се на кога и зашто! Као да се учесници у линчу плаше да ће заостати у понижавању и уништавању нечијег живота, па се потеже тешка артиљерија, а искључују елементарна логика и здрава памет! А све у циљу заштите од хипотетичног насиља! Ствара се атмосфера да неко може да изусти најчудовишније оптужбе против неког, а као једини доказ остаје та изјава! И кренуће лавина, а ако неко ипак подсети да постоје одавно установљена правила – да је неко невин док се не докаже (судским путем) да је крив, да не доказује оптужени да је невин, него да треба одговарајућим поступком да се докаже да је крив. Из многих написа могло би се без двоумљења закључити да су њихови аутори несрећни што је нпр. гиљотина одавно забрањена! Волели би да постоји и да се погубљења врше јавно на трговима – то би за њих била истинска правда (и провод!)

    20
  2. Bravo profesore na iskrenosti I hrabrosti!!!

Оставите коментар