Да би од нас направили масу каква је потребна за обликовање по укусу неког другог било је потребно умртвити национална чула. Турбо-фолк антикултура је у томе поприлично успела
Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)
Пре 2.500 година, удаљеност Грчке од Кине била је технички вероватно нешто као данас Земље од Марса. Ипак, два вероватно највећа филозофа које је свет дао, Конфучије и Платон, иако просторно и временски веома удаљени, позабавили су се музиком, тачније односом музике и државе, или утицајем једне на другу.
Платон је говорио да: „Што је у некој држави музика боља, боља је и држава“, а Конфучије је дивно објаснио да: „Музика успоставља хармонију међу звуцима једне земље. Проучавајући музику, човек разуме принципе управљања и тако је спреман да буде владар”.
Када би данас у Србију дошао неко ко о Србији појма нема, и послушао каква се у њој музика слуша, не би морао да чита новине, гледа ТВ, истражује… Не, одмах би му било јасно да је у нашој држави стање какофонично, да је друштво до зла бога примитивизовано и да се до квалитета не држи колико до лањског снега.
Оно што доминира у нашем културном простору је нешто што се зове турбо-фолк. То је нешто као музика, а није музика, састављено од неукуса, буке и примитивизма. Што је најгоре, турбо-фолк је изашао из оквира „музике“, и постао доминантни вектор у јавном дискурсу. Он је умногоме одредио културне обрасце, те прожима и друге уметности (филм, књижевност…), чиме је много пореметио вредносни систем, а што је најгоре, одредио је и понашање политичких елита.
Извор: Гугл претрага слика
Турбо-фолк је нешто што има уметничку вредност на нивоу половног тоалет-папира, па ипак и као такав је завладао. Основно питање је, да ли се то десило спонтано или је резултат озбиљне, добро осмишљене и изузетно добро финансиране операције?
Промотер турбо-фолка је пре свега медијски гигант ПИНК, у власништву медијског магната Жељка Митровића, који од времена трагичних 90-их до данас опстаје и пристаје уз власт, иако су се гарнитуре власти мењале. Све је могло да се промени, али је ПИНК опстајао и јачао. Ради ли се ипак о некој заслузи која превазилази националне оквире?
Године 1994. једини сателитски сигнал који је из Србије одашиљан био је ПИНК, и његове чувене „Фолк параде“, које са српским фолклором нису имале баш никакве везе. Те „параде“ су бесомучно „тукле“ бубне опне сатима, уз гологузе, сисате „фолк звезде“, скаредно обучене, наказно нашминкане, али то је био једини понуђени садржај. Што би се рекло: „Ево ти једно јаје па бирај.“ И тај садржај је и прихваћен.
Замислимо ратну 1994. годину, и неког Португалца, Канађанина… који жели да се обавести шта се то дешава овде, докле смо дошли са нашим ратовима, санкцијама, инфлацијама… Погледа хрватску телевизију, а на њој потоци крви и суза теку, куће запаљене, колоне избеглица на све стране, Срби се описују као архизликовци. А онда погледају горепоменуту „српску“ телевизију, на којој: кипи, тресе, урла, трешти, вришти, слави се 24/7… Па до каквог закључка да дође тај Португалац или Канађанин?! Наравно, да Срби заиста јесу архизликовци.
Извор: Гугл претрага слика
Tај пројекат турбо-фолка јесте добио замајац деведесетих, и јесте одлучујуће утицао на руинирање једног система вредности (свести) у Срба толико, да је просто немогуће не закључити да то ипак није спонтано урушавање културног обрасца. А да ли је све почело са ПИНК-ом?
Почетком 70-их година прошлог века Јосип Броз је припремао коначно укидање Републике Србије, кроз амандмане и коначно кроз Устав 1974. Претходно обрачунавши се са „српском реакцијом“, па са српским комунистима, затим са српским безбедносним структурама, те коначно и са оним што је остало од српске интелигенције, чиме је створио позицију да шутне у празан гол.
Ипак, и поред свега, на пољу културе Србима и даље нико од „браће“ није могао ни да приђе. Било је то време још увек активних: Андрића, Ћопића, Селимовића, Десанке, Црњанског, Саше Петровића, Мире Траиловић, Владе Величковића…
У то време зачиње се ембрион данашњег ПИНК-а. Био је то Радио Шабац. Та радио станица је имала невиђену покривеност и домет, готово као Радио Београд, што је било необично за једну локалну радио станицу. Да ли случајно?
Радио Шабац: Распевана јесен (Извор: Купиндо)
На тим таласима могло се чути нешто што је требало да подсећа на српски фолклор, али је било далеко од тога. Под паролом „народ то воли“, постепено се потискивао српски мелос, а мењало га је нешто што се тада звало „шунд“ (нем. Schund – глупост), а што је еквивалент данашњем турбо-фолку. Постепено се у ту „музику“ уткала арапска мелодика, тако да је неретко нека „народна песма“ више личила на оглашавање мујезина са минарета, него на српску музику. Текстови тих песама су били, па мало је рећи ужасни. Вирус Радио Шапца се раширио широм „српског света“.
У другим деловима заједничке нам домовине врло се пазило да се очува сопствено народно уметничко благо, (још кад је већ „на извол`те“, и да се штрбне мало српског), а такође и да нова остварења имају завидан уметнички ниво, те да у читавом миљеу пренесу праву поруку сагласно националном циљу.
Националне институције и удружења свих народа СФРЈ су помно водиле рачуна да квалитет понуде у масовној култури буде барем задовољавајући, ако већ не може врхунски. У Србији се о томе није водило рачуна, па смо са једне стране имали уметничку елиту какву дуго нећемо имати, али са друге стране, утицај на плебс је препуштен „шунду“.
И тако смо у 80-е ушли са Србијом у којој се орило: „Био сам пијанаааац“, (а у себи се певало „Друже Тито ми ти се кунемо“), и Хрватском у којој се певало „Све њежне ријечи свијета сачувао сам за те…“, али је унутар националног бића одјекивало „Лијепа наша“.
Данас ми немамо величине као што су тада били: Душко Радовић, Павић, Михиз, Киш… који би својом грандиозношћу сузбијали утицај турбо-фолк антикултуре, и нећемо их задуго имати, барем док се не вратимо српском становишту. Данас су их заменили Басаре, Видојковићи, Кесићи и Панчићи, Марине Абрамовић…, који су производ те исте антикултуре, и зато и није чудо што у културној равни све брже пропадамо.
Наравно они за себе мисле да су умивени грађани света, али суштински они су само синергисти турбо-фолк антикултуре, чији је циљ духовно пропадање нашег народа. Они су нешто што је у нашој политици анационална, евроентузијастичка опозиција, која се као бори против режима, а у ствари је најбољи гарант његове дуговечности.
Извор: Гугл претрага слика
Зато и није чудо што су нам деца функционално све мање писмена, што не могу да разазнају шта је добро а шта лоше, шта је укус а шта неукус, што имају разне ријалити узоре, јер и ријалити се промовише са истих канала као и турбо-фолк, и врло вероватно је и осмишљен у истом „комитету“ као и „шунд“ из 70-их.
Није чудо да смо изгубили интелектуалну и културну виталност, што је резултирало апатијом и неосетљивошћу на процесе којима смо изложени, а који су извесно врло опасни. Они ће се одразити или се већ одражавају на наше државно устројство, економију, демографију…
Није чудо јер смо деценијама изложени инжењерингу који од нас треба да направи баш онакву масу каква је потребна за обликовање по укусу неког другог а не по нашем, а за тако нешто је било потребно умртвити национална чула. Турбо-фолк антикултура је у томе поприлично успела.
Зато и не чуди што смо постали неосетљиви на проблеме ближњих. Зато и не чуди што су и високи функционери ове државе формирани у турбо-фолк антикултури. Нису „бунга-бунга“ журке „куче од јуче“. Припремало се то деценијама, навикавани смо деценијама на ту „нову нормалност“, а да ли ћемо имати снаге да се вратимо нормалном систему вредности, е то зависи од нас.
Извор: Гугл претрага слика
Што више времена протече биће све теже, јер ће какофонија постати заглушујућа, ако то већ није.
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Добро је бити противу турбо-фолк не културе,али нико несме да писне противу,тзв.хад кор рока,техно музике,репа и остлих англосаксонских небулоза који ништа мање нису погубни по људски ум,душу,морал.Са турбо фолк музиком пада се у алкотранс,а са овим другим ђубретом у наркотранс.Е,противу овога другога се не говори јер ћеш бити означен као заостали глупан.Биће шта то причаш у коме том веку живиш.Све то поменуто треба на заједничку ломачу.
@Србољуб
Англосаксонске небулозе су ипак англосаксонске. Оне штете делу српске омладине, али не мењају наш културни образац, не задиру у душу српског народа. Турбо-фолк није англоскасонски, она је „НАШ“. Он мења културни образац српског народа. Хард кор рок, слуша занемарљив број Срба. Турбо-фолк гуши са свих страна. Хард кор рок, не може да се подметне српском народу као „народна музика“, а турбо-фолк може, и подмеће се. Српско дете од 7 година, не зна шта је хард-рок, али одлично зна ко су „Јеца и Цеца“ и уз њих одраста. Англосаксонске небулозе не улазе у душу српског народа и никако не могу бити једнако погубне, као ова која је свеприсутна. Текстове хард кор рока не разуме 99% Срба, поруке са Пинка разумеју сви. Што се наркотика тиче, управо је пинк-култура промотер истих, као и елитне проституције.
И коначно, некултура се пише састављено.
Нажалост, Србија нема ни репрезентативну културу ни пристојан културни образац. Претворена у попростачену и поциганчену, орјенталну провинцију, Србија и Срби живе поражени и осрамоћени.
@Србољуб
Чини ми се да ти мешаш форму и суштину уметничког или квази-уметничког дела. Рок музика је форма, као што су форма изворна народна или класична музика. У оквиру дате форме, дело може да буде шунд (најчешће) или уметност (ретко). Од онога што је стварано давно, само су квалитетни садржаји дошли до нас, остало није сачувано, па нам се чини да је све некада било боље. Није.
Када би се ограничили само на уметничке форме које су поникле овде, онда не би било ничега осим епских народних песама и кола, с можда ни тога. Не би било ни фресака, ни црквене архитектуре, ни слика Паје Јовановића и Саве Шумановића, ни вајарства, ни световне књижевности па ни Црњанског, Андрића, Пекића, Павића, ни класичне музике, ни маратонаца који трче почасни круг, ни Кустурице. Све су то форме које су дошле однекуд, али је суштина наша.
Само да се зна, ја слушам класичну музику (највише барок) и хеви метал. Деда је био сељак, Солунац. Нема на чему.
Још један што одлази до јавне куће, а онда се вајка како нм је улица пуна курви?! Општи је тренд непаљења телевизора, општи је тренд бирања садржаја са интернета – и не разумем шта некога приморава да гледа и слуша оно што плаћеничке телевизије, радио и медији намећу?
Ствар је мало кућног одгоја и личних афинитета: хоће ли узети да чита књигу, или ће пробдети на фарми, да нотира кој је ту кога? Па и кад су Немци били овде није свако трчао да се дружи са њима; неки јесу, други су остајали код куће, рачунајући: свака сила за вијека!
Има доста истине у овоме, Рокери с Мораву су направљени као својеврсно понижење Србина, српске ношње и ругање српској песми и селу. ’80 је Јужни ветар стварно потпуно потурчио српски мелос што је била планска акција. Срећом’ ’90 су ствари доведене у ред, сећам се интервјуа Синана Сакића где он каже да је деседесетих забрањено све што (да парафратирам) завија. И д су му у РТБ рекли да не може на национални радио и на телевизију јер су он и слични музичка војска иранског Ајатолаха. Музика деседесетих, иако је огромним делом врхунска је проскрибована, забрањена, проказана као и деведесете. Док с друге стране музика након 2000 је дно, суноврат и разврат без икакве вредности. ПС песма Био сам пијанац је врхунска кафанска, Хрвати имају забавну музику, али имамо забавну и ми, чак и бољу. Али народну они немају док ми имамо универзум разних нијанси одличних народних песама.
@Марк Еугеникос
Пошто видим да ми већина даје негативне коментаре, претпостављам да им смета што ми је деда био сељак и Солунац, и што слушам хеви метал. Закључујем да су то неки Аустроугарски граџанисти који слушају турбо фолк. Забринуо бих се када би ми такви давали позитивне коментаре.
Само једном у тексту, читавом, поменута је арапска мелодика: музика, о којој је реч јесте у својој сржи оријентална. То је фундаментално за разумевање. Тај оријентални мелос чини суштину нечега што је музика само по називу. Путујући кроз Грчку, Бугарску, Србију, чуће се иста музичка матрица, а, наравно, различит језик, прилагођен земљи.
Друга ствар: прича се о пропаганди, инжењерингу, али се не пита о хумусу човека. Па од чега је он састављен кад се “наша” музика – музика Бетовена, Баха, Чајковског, Моцарта, Вагнера, Албинонија, Равела, Рахмањинова, Грига, Листа, Пучинија, Хоакина Родрига, Дебисија… – тако лако одбија од њега, пропуштајући нешто што подразумева разузданост, нискост, недисциплину, тровање душе. Класична музика је нешто најузвишеније што се музички може поимати, последица тадашњих узвишености култура, људских високих осећања, у којима се генерисала.
Кад човек ЦГ може да се одрекне порекла, свог, српског, колико је нижег регистра одрицање од музичке културе. Човек се не пита, човек се не суочава са самим собом, човек не сумња, човек не трага, човек се духовно не образује, човек је крив и кад прими пропаганду, кад бива жедан преведен преко воде. Човеку је важно све осим вредности и истрајности, тиме жртва остаје у прошлости, да избледи на папирусу, или у камену, заувек.
Савим логично је да онај ко слуша класичну музику без проблема ће слушати и метал, увидети у њему величину: метал ће му бити, уз џез, најближи, после класике. Опет се понавља једно, од претходних коментатора, свођење разумевања на лични доживљај и личне домете. Наивно је, бесмислено, читаву једну културу, не само електричних инструмената, заснованих на класичним, традиционалним инструментима, одбацивати, проказивати, јер их не разумеју, јер им је страна.
Лепо је примећено, у коментарима, да није Србија генератор великих уметност, већ баштиник, неко ко је далеко више примао, трпео, утицаје но што их је ширио. То није никакав недостатак, већ реалитет малог – бројем, тероторијом, дометима – народа, неразличитог од аналогних, осталих, европских породица. Србија јесте премрежена великим трацијима и културама, али и мањим утицајима. Уосталом, где су се то образовали највећи српски умови тог доба – од Доситеја Димитрија, великог путника, европског, који је могао застати на било којој тачки највећих, развијених, тада, центара Европе, полиглоте, Европљанина de facto; уместо тога, Чаковљанин је сведочио српсто и Србију – тој Европи – које, у том часу, није било у реално-државном смислу – ако не у Француској, данашњој Аустрији, Немачкој, далекој Русији, е да би се враћали, трком, отаџбини, просвећивали народ, оснивали институте, катедре, доносећи Зпадне врендости и осећање света.
Пример северног Барока српске сакралне уметности, затим средњовековље са стиловима и варијацијама на византјску школу, Христић, Корнелије, Мокрањац… све су то утицаји и локалне варијације.
Гусле – изворно несрпски инструмент – су, данас, предмет анахроности, заосталости, пошалица. Ко се стиди гусала, тај је у елементарном сукобу са самим собом, са дубљим разумевањем, како историје, токова, тако и себе. Да, може, тако лако, сведочити исти музичко-културни ранг српски гуслар, један Пако де Лусија, па тај ванредни Римљанин Енио Мориконе, Леонард Коен, величанствена Софија Вембо, Марија Калас, ванземаљски Сибелијус, Драган Стојнић, Амалија Родригез, Сеговија, али и метал музика, неке рок баладе, велика музика филма, посебност џеза, итд.
Михаило Блам је сводичио како је, упркос томе што је џез настао у црначким гетима САД као рефлекс на тежак, мучан живот, и као вид спаса, лакшег сношења ропског живота, интелектуализам Европе од њега направио КУЛТУРУ. Отуд је џез, након класике – уз поменути метал – највећи домет музике, филтриран оним што Европа, кроз толико векова, доводи до савршенства.
Обојица, поменутих, философа су више него у праву. Треба се врати себи, одбацујући мисао да себе, човек, довољно познаје, и радити на себи, предано, сваким даном, до краја живота, не прескачући нити један – налик једењу хране и пијењу воде – и тада схватити да је човек читав океан, непресушан, који треба опловити, дакле не бити усидрен, а онда лако се деси, прелије, колективни доживљај: океани се додирују, условно речено уливају један у други, мешају, и тако национална идеја, идеја опстанка, културе, добија на замаху, вредности, снази, постајући далеко тежа за уништавање.
Господо – музика је мањи проблем, трик се крије у ономе шта она промовише. Текст је лепо почео , али завршио је безнадежно. Већ је све готово ако посматрамо тренутно стање и оно је такво какво је. Промене захтевају десетине година у системском смислу што се сигурно неће десити. Ко може треба и мора да образује децу и да им објасни шта се заправо дешава. Породица као основна јединица друштва је кључ свега. Ако ту ствари не штимају – џаба нам и класична музика и народњаци и рок и остали. Музика краси и прати човека и друштво кроз промоцију правих вредности и лепих и моралних осећања. У супротном имамо то што имамо. Има и добрих ствари , али је проблем у одсуству гласа разума – образовања и образованих који кажу – ово је добро, ово није. Деца су препуштена утицајима сваке врсте. Ту се показује небрига друштва. То се може рећи и за одрасле- препуштени смо утицајима без контроле. Ванредно стање треба увесто због психозе у народу, изменити издавачку и уређивачку политику у циљу душевног опоравка нације. Ми смо окупирани на свим пољима и тако треба и третирати ситуацију – ко може да схвати.
Желела бих да препоручим књигу Дует Раденка Ћурчића издату у Чачку 2020.У њој је лепо описан суноврат наше народне музике заједно са суновратом српске традиције, породице па и читаве државе Србије
@Катарина
Одличан коментар. Српској култури треба што више људи који ће да мисле, и сходно томе делају, као Ви. Зато Вас и “дислајкују” аустроџиберски турбофолксдојчери.
За Марк Еугеникос: Хвала вам. Српској култури треба доста тога, нажалост, како би повратила снагу, обновила је, потврдила све повесно-вредносно, ишла у корак са актуелним добом, даље еволуирала, надграђивала се, усавршавала, развијала – негирати наопакост, игнорисати је, постмодерног, тренутног, не значи не постојање наопакости, већ испадање из токова времена и живота културе; негирати болест не значи одсуство болести – е да би се успела на оне висине на којима се, она, не доводи у питање и препушта јој се као најбољем водичу. Сама етимологија речи значи неговати, гајити: уколико се то не чини, уколико се прилике не уважавају, увенуће: као што вене. Култура је можда и најдинамичнији феномен, коју статичност, летаргија, недисциплина, незаинтересованост, немарљивост, недостатак свести… тако брзо уништавају. Рим је пропао на врхунцу матаријалног, хедонистичког, али на дну духовног. Поред тога постоје унутрашњe спрегe моћи којe раде на њеном дезавуисању.
Оно са чим се, такође, изражава слагање јесте једно одбацивање, категоричко, по аутоматизму, ригидно, унапред измонолитисаним ставовима, који су последица једне затворености. Доста тога, дете, као tabula rasa, прима од родитеља, као њему најближих и највећих ауторитета – од којих понајвише зависи: егзистенцијално свакако, али овде је реч првенствено о духовном – па пошто је већински број популације, на велику жалост, уских светоназора, занемарљивог сазнања, иницираности у ствари науке и уметности, у вечитом жрвњу трагедије економске експлоатације која једе њихове енергију и време за рад на себи и последично култури, оно ако не “отрпи” друге видове духовних отаца (мајки – ево да се буде фер и према лепшем полу) или каквих иницијацијских прекретница – лични сусрети са изузетним људима, упознавање са њима путем литературе, самим посматрањем неимарско-архитектноских парадигми (поглед у коринтски капител, рецимо, фасаду цркве, каквог ли храма, може бити и те како одређујући), скулптура, слушањем симфонијског дела, опере, гледањем филма, значајна искуства путовања, итд. – заувек остаје учарено у такву скучености света ствари и појава, сопствене средине и њених детерминисаности, (пре)далек за тананости других култура, упоредност, анализу и синтезу. То јест, како да зна за Фидију, или Мирона, кад ни отац ни мајка ни учитељ ни наставник ни комшија ни тетка… нису чули за истог.
Џон Раскин је веома добро устврдио да, чак, и оно дете, које добије најбоље васпитање, па образовање, се нађе, на дуже, у одређеној средини, окружено специфичним кружооком, исти ће бити јако, васпитно, утицајан по њега, да би га, након извесног времена, потпуно себи подредио, усисао у своје представе и појмове спрам света и појава. Дакле, а шта, тек, са онима који нису добили ни једно ни друго.
Проблем српске културе, увелико, јесте једно сигурно бекство, склањање у пожељно, приклањање оним странама на којима ће се остати сигуран – материјално пре свега – потхрањивање личне свести о исправности те затворености, горепоменуте учаурености, према толиким изразима света, како на вишим тако и на нижим ступњевима: тражи се онај сајт, оне новине, онај дискурс, или она организација, који одговара самој личности, тренутку, све ономе што промашује сукоб, а значи слагање, и ћутање. Противној страни, ма која да је, се не може признати нити један једини позитиван учинак, што није нормално: подржавање одређених политичких странака изједначава се са религиозном фанатичношћу, свесним затварањем очију пред свим грешкама, кршењем закона, непотизмима, корупцијом, личним богаћењем, измишљањем радних места за чланове породица, пријатеље, и др. Последица свега тога јесте једна стварност, подељено друштво, и по најважнијим питањима опстанка српског народа, толико, да личи на ghetto-е. Нема интегралног, потпуног, приступа, нема вредносног диференцирања, па отуд не може класика, камоли метал музика, а тек џез, фламенко, фадо. Треба, штавише, дати простор и суфи музици, у личним опсервацијама, како би се разлике осећања света учиниле јаснијим. Огромна већина се не излаже ризицима, не распростире се, ставовима и мислима, на начин сукоба са магистарним токовима, већ своје ставове и “изнајмљује” у корист најјачег поретка.
Српско друштво, испарцелисано, је добрано затворено за класичне уметности, посебно музику. Несумњиво да је такав проблем ширих размера, део већег, глобалног, тренда, јер ко ће да учи античке језике, латински, да чита Вергилија, Овидија, Хорација, да слуша Брукнерове симфоније, Тарегову гитару, кад то значи све супротно индивидуализацији, хедонизму, потрошњи, насладама, задовољству, корисности: лакоћи живота. Суштина човека се битно помера, мења, па уместо класичара тражи се политички коректан, уместо веродостојне културе глобални номад повиновања. Школа, систем образовања, доста кумује назадовању, избацујући класичне језике, изостављајући предмете који би се бавили уметношћу, неусавршавајући свршене носиоце образовне функције. Један предмет би требао бити само слушање класичне музике, по 5 часова недељно, па кад се деца науче шта је добро, узвишено, лако ће одбацити сав музички отпад.
@Катарина
Добро бре Катарина, написасте овде дужи текст него аутор текста. Само због тога сам Вам дао хејт, а не зато што нисте у праву. КАд већ толику енергију имате, напишите то као ауторски текст и допринесите нешто. Овако, ставрно толики таленат закопавате иза ника.
За Саша: добро бре Саша 🙂 мислим да је суштина у нечему другом, у вези Ваших запажања, примедби.
Наиме, неслагање у Србији, у свим областима, значи непостојање другог, по сваку цену уклањање из јавности уз увреде, неретко и насиље: важно да је то по кратком поступку, неопширно: лупа, прича (пише) бесмислице, нема појма, побркало му се у глави, и слично. То су одлике идеолошко-интересно-експонираних особа, јаког предубеђња, ригидних, неспремних, за појаву разлике, али често и ниских особина, мрачних, материјално-конформистичких. Недостаје, значи, пристојност у заступању ставова, уз уважавање саговорника, који можда и несвено греши, па га моћне речи приволе на друге закључке.
Мишљење је и да обични људи имају доста за рећи, ваљаног, што из година искутва, живота у једној држави толиких назива и идеологија, што из сазнатог научно-уметничког. Ускраћени су, међутим, за простор. Велики немачки философ је тврдио, преко, да је један паметан човек паметнији од хиљада и хиљада глупих, што је истина, али изнијансирано упутити поглед у те хиљаде и хиљаде, посебно ако се генерише један имагинаријум српских сељака, шареноликог, тог, народа Балкана, увидеће се велика могућност различитости путева ка сазнању. Па и ако је, за неког, мало дужи текст, морао би бити искрен, премрежен личним и општим, уз способност саосећања или стављања у ситуацију другог (ја на месту његовом), да понудити друго виђење, ходање по танкој линији ја-мишљења и прошлост-нас-учи, увезујући то на различите начине: дакле, не само, поменуто, ма којештарије, већ и шта ваља, или како решити нешто, као замену за којештарије: та певаљка не ваља али ваља, поменута, Софија Вембо, или Драган Стојнић, или нека канцона, шансона, севдалинка.
Имате дивно објашњење код једног јеврејског Немца, који је сведочио да бечки Бургтеатар – ванредно остварење архитектонике Рингштрасе, једних од највећих познавалаца класике, припадника неокласицизма – центар културног живота, постао је, баш, то јер су сви били критички способни: од собарице, куварице, коњушара, преко свих осталих, виших, друштвених категорија. Каже,он, даље, да је врло лако бивало успети се на врх глумачке уметности, али да је на њему далеко, далеко, теже опстати. Управо, јер су сви били способни да (у)виде опадање уметничког, недостатак вредности, траљаву глуму, сценарио, итд. То је формула успеха друштва, и она особа која пише, испод текстова, то тако схвата.
Да ли би такав облик друштвене свести, из које би последично произилазила реакција, могао допустити, дан само, владавину људи који, већ, толико дуго владају, владаше, и, засигурно, ће владати!
Нека “толики таленат” остане, и даље, за коментаре, нека буде што више “толиких талената” испод текстова, као вид колективног учешћа у животу заједнице, нека неки други таленти, велики, највећи, пишу, а ако их, ови испод надмаше, онда ће се ствари лако окренути: ови иду горе, они иду доле!
Катарина у коментарима рекла све оно што је аутор требао да каже.