Дарко Ристов Ђого: Муке по Другој фамилији

Сматрамо некултурним али и антиуставним да се било ко брине како ће се вјековна Црква звати и шта ће бити

Отац Дарко Ђого (Извор: Катера)

Један од најбољих показатеља токсичности „црногорског“ јавног говора по себи јесте ниво нападне мржње коју себи дозвољавају заточници „грађанског“ дијела црногорске јавности. Они који сами себе и једни друге и сав живот свој доживљавају као непрекидно узношење у слободу људске мисли, избора и идентитета. Јер само се њима – либералним (колико и савез Славка Перовића чију менталну баштину настављају) може десити да напишу пашквиле попут јутрошњег уратка једног од другофамилијашких кумова – фамозног Жељка Ивановића.

Најприје, да подсјетимо све читаоце поменуте срамотне „поћернице“ за, како га сам назива „адиминстратором Мићовићем“, најприје на чињенице – иако он, као и многи изгледа вјерује у доба „пост-чињеница“, гдје су тумачења претежнија од чињеница: митрополија која данас носи назив „црногорско-приморска“ јесте насљедник светосавске зетске митрополије, која је, опет, старија од првог помена „Црне Горе“, из времена када се Ђиласовско клатно још није клатило над немањићким српским земљама. И ту нема разговора, не можемо се, у стилу омиљеном у новијој дукљанској историографији, „договарати“ да ли је тако или није. Једну културу високе модерне каква је српска управо од постмодернистичког распада повјерења у истину које влада у данашњој на дукљанизму заснованој „црногорској“ култури дијели повјерење у чињенице а не у њихова тумачења, натезања, кокетирања са конструкцијама и лажима. Зато се не разумијемо не само екстремни дукљанисти већ сви у грађанско рухо обучени „грађанисти“: о томе ко је и шта је наша Црква нема преговора.

Мило Ђукановић и Жељко Ивановић (Фото: Актуелно.,ме)

Јер ми заиста вјерујемо у начело одвојености Цркве и државе. Не тражимо од било кога више него што је другима дато. Штавише, сматрамо некултурним али и антиуставним да се било ко брине како ће се вјековна Црква звати и шта ће бити. Тражимо да нас оставите на миру – како поштени секуларисти и чине – да вјерујемо и будемо оно што смо већ вјековима. У друштву у коме нико нема право никога да тјера ни на шта – само је „секуларно свештенство“ изгледа овлаштено да прописује и црквеном свештенству шта се има мислити и бити. Отуда и апсурд: јаук политичарима „грађанске“ оријентације да дисциплинују једну Цркву и једног непокорног епископа не би ли се и даље на премисама „црногорског“ грађанског национализма градило оно што је Ђукановић градио варирајући између позиција Жељка Ивановића и Славка Перовића. Зато је једини болни јаук „Вијести“ онај исконски страх да ће Српска Православна Црква својим постојањем разградити нову лаж – ону о доброжелатељности црногорских „грађаниста“ у поређењу са „патриЈото-комитама“. И у томе је сав гријех и једног народа и једног Епископа: што инерцијом тродеценијског апартхејда у коме живе не вјерују да је „добри полицајац“ бољи од „лошег полицајца“.

О трач партији у којој главну улогу игра опет – не морамо погађати ко! – Вучић, па се у сновима причињава и „рахметли Милошевић“ не вриједи трошити ријечи. Иако свако од нас Срба има и те како шта да замјери и покојном Милошевићу и живом Вучићу, свакоме постаје јасно да у ноћним морама Друге породице они нису личности већ персонификације чак и минималног српства које се не да у ланце везати, макар у ланце квази-грађанског наратива. Они више нису личности од крви и меса, већ симболичке позиције које се нападају не би ли се њихове личне слабости приказале као довољан разлог да Срби одустану од српске позиције. Ефекат ће, међутим, бити различит: управо ово уништење дистанце између Вучића и „Вучића“ као другог имена за Србију на крају чини да Вучић као политичар у контексту његове демонизације постане императивно прихватљив и важан, упркос његовим личним па и политичким слабостима. Све остало из Ивановићеве пашквиле у домену је фризераја.

Можда убједљиво најнеукуснија премиса овог „уратка“ јесте претпоставка да Владика Јоаникије „жели“ да буде Митрополит. Ја лично то желим, свим срцем (и то не зато што је немогуће да неко изван Црне Горе може бити митрополит у Црној Гори, када је већ Ђедо био епископ у Банату него зато што је у питању наш најбољи епископ потребан за катедру са највише демонских напада).

Епископ Јоаникије (Фото: Спутник/Небојша Поповић)

Али свако ко зна Владику Јоаникија зна да се он са „жељама“ опростио када је дао монашке завјете. Да он само жели да се Богу моли, да служи Богу и роду, и то тако да је истински Бог онај кога свједочи Јоаникије а његов род – свако онај ко жели у исту Цркву са Јоаникијем. Иначе, знам владику Јоаникија: његово једино мјесто у коме би му било тешко да није јесте манастир. Било у Беранама, било на Цетињу или у Острогу.

Што се тиче политичких порука Бечићу и Абазовићу – оне су њима дате, па нека се замисле. Што се тиче оних упућених СПЦ од стране Друге фамилије, да знате, лијепо: не затежите уже превише. Не залећите се, ни медијски, ни како другачије. Да не би литија, ни ви не бисте били гдје сте. Светосавске су цркве видјеле много историје, не једну породицу допратиле и испратиле. Па будите себе мирни. Богу Божије, цару царево – да вас видим, јунаци, како ћете са царем.

Опрема: Стање ствари

(Борба.ме, 27. 4 .2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар