Владимир Бурсаћ: Још једно подсећање на Подунавске Швабе

Четири године нацистичке окупације и стравични злочини почињени пре свега над српским становништвом уништиле су скоро све моралне норме

Споменик Подунавским Швабама

Последњих година појавио се већи број текстова и књига који обрађују тему подунавских Шваба, односно фолксдојчера из Војводине. Судбина Подунавских Шваба је веома сложена и вишедимензионална тема. Свако једнострано приказивање њихове судбине код неупућених људи може створити погрешну представу о томе шта се у ствари дешавало на просторима на којима данас живимо. Погрешна представа води у олако закључивање, а ово последично води људе у опредељивање за или против. Води или у отворени ревизионизам немачког порекла, или у круто оправдавање репресивних мера комунистичких власти Југославије према затеченим Немцима. Као и увек, истина је сложена и има много детаља.

Етничка припадност

Ови људи су до краја 30-их година ХХ века себе сматрали посебном нацијом која се називала Подунавске Швабе или Швебиш (Donauschwaben, Donauschwäbisches, Schwäbisch, Schwowe/Shwobe). Овај назив, присутан још од њиховог досељавања (17171803), постаје заједнички за све особе које говоре немачки језик у Панонској низији тек 1922–23. Дефинишу га академски кругови Вајмарске Немачке[1] (Hermann Riediger, географ из Тибингена) за све Немце који су остали у земљама наследницама Аустро-Угарске.

Још један назив је нарочито до краја Великог рата 1918. означавао Немце који живе ван Немачке, а то је фолксдојчер (Volksdeutsche), мада овај назив геополитичко значење добија тек 1938. нацистичком дефиницијом у меморандуму Рајхсканцеларије, која се приписује лично Хитлеру[2].

Нарочито од 1939. настаје изразита нацификација руководства Подунавских Шваба (Volksgrupenfirer Josef Sepp Janko 1905–2001, његови заменици Јosef Beer 1912–2000, Franz Hamm 1900–1988) деловањем Дојче Културбунда/Швапско-немачког културног савеза (Schwabisch Deutscher Kulturbund) и својеврснe агенције СС покрета (VOMI – Volksdeutsche Mittelstelle), коју је СС командант Химлер створио планским инструментализовањем немачке националне мањине ван Немачке за потребе ратне политике Трећег рајха. Хајнрих Химлер марта 1939. дефинише припадност фолксдојчера немачком народу на расној основи[3]. У Бачкој, на пример, око 95% немачке популације улази у чланство Културбунда, кога након мађарске окупације обухвата Волксбунд (Народни савез Немаца у Мађарској). Владајућој клими надирућег националсоцијализма супротстављали су се само појединци.[4] У пролеће 1941. Културбунд је бројао скоро 450.000 чланова.

Преци ових људи су били добрим делом из области Швабије (покрајина Баден-Виртемберг), али такође и из Алзаса, Лотарингије/Лорене, Хесена и Фалца /Рајна-Палатинат. Мој предак (деда мог чукундеде) Филип Готфрид се доселио из околине Вормса (Палатинат/Фалц), али су његови потомци у Банату постали Подунавске Швабе а потом држављани Немачке. Данас живе у околини Дортмунда у Северној Рајни-Вестфалији.

Бројност и заступљеност

Треба поменути да број Подунавских Шваба у деценијама пред Велики рат 1914, лагано опада, због снажне мађаризације.

Године 1900. на територији жупанија које су чиниле данашњу Војводину било их је 336.430 (23,5%), а 1910. било их је 324.180 (21,4%).

Након тога следи благ пораст, због слободнијег националног изјашњавања (и поред жртава током Великог рата).

Године 1921. има их 335.902 (21,9%), у Бачкој 73.796, док их у целој Југославији има 505.710[5]

Године 1931. у Југославији их има 499.969 или 3,6% (Словенија 29.000, Славонија 80.500, БиХ 15.500, Београд с околином 16.000, Банат 120.000, Бачка 173.000, Барања, 15.750, Срем 49.345).

Пре 1941.г ових људи је било нешто преко 500.000 у Југославији (29.000 Словенија, 100.000 НДХ без Срема, око 340.000 Бачка, Банат и Срем[6]). У Војводини су чинили 26% живља, а у југословенском Банату 33% (Срба је у Банату било 39%, Румуна 13%, Мађара 9%, осталих мањина 5,5%).[7] На територији целе Војводине (Бачка, Банат, Срем) пројекција је да Срби 1941. чине 37% живља и релативна су већина. Подунавски Немци са 26% становништва поседују 46,8% индустрије и преко 31% обрадиве површине у Војводини[8]

Идеолошке опредељености Немаца, различите од нацистичке, биле су занемарљиве. Од 11.717 страдалих Немаца, по подацима Анкетног одбора Скупштине АП Војводине[9], укупно 20 лица је било члан НОП-а и једно ВЈУО, а од ових су два лица били чланови КПЈ.

На целој територији Војводине, након завршетка рата 1945, само три Немца су били чланови КПЈ и још тројица кандидати за чланове (двојица од њих су ухапшени 1948. и касније због деловања на линији ИБ). Ова чињеница је значајно отежала судбину подунавских Шваба у комунистичкој Југославији.

Деловање против Југославије

Активисти Културбунда су од 1939. по местима становања  почели да праве спискове лица пријатељски или непријатељски настројених према Рајху. Спискови су слати у Грац. Пред Априлски рат 1941. на списковима лица која угрожавају интересе Рајха је било око 40.000 грађана Југославије, претежно Срба. Спискови Јевреја су посебно вођени. Те спискове је користио Гестапо по окупацији. Дојче културбунд је дан пре инвазије 6. априла 1941. изнутра напао Краљевину Југославију. Домобранске јединице Немаца (Дојче Маншафт) су сe истакле у Славонији и Срему где су заузимале мостове, аеродроме, телефонске централе. Током рата од преко 500.000 Немаца, око 95.000 су били укључени у јединице Трећег рајха (Вермахт, СС, Помоћна полиција–Hilfspolizei, Дојче Маншафт).

С друге стране, треба истаћи да је проценат одзива Немаца на мобилизацију у војску Краљевине Југославије пред Априлски рат 1941. чак 80–90%, у односу на укупни одзив, који је био 60%.[10] Подаци о њиховој лојалности југословенским војним јединицама нису познати, па се не може закључивати само на основу процента одзива на мобилизацију, ако је мотив за одбрану земље био пољуљан у сусрету с јединицама Вермахта које су говориле истим језиком. Има примера да су се домаћи фолксдојчери од самог почетка окупације ставили безрезервно на страну окупатора и да су били починиоци свирепих злочина над цивилним становништвом. У Алибунару, 12. априла 1941, фолксдојчери, припадници добровољачких јединица заједно с немачким војницима стрељају групу од 55 заробљених официра и војника и близу 200 сељака суседа. Укупно је током априла 1941.у Банату стрељано или обешено више од 400 особа[11]. Најчешћи чувари у свим логорским службама широм Војводине управо су били домаћи Немци. Међутим, кад се прегледа послератна штампа и број оптужених за злочине, домаћих Немаца је мање од војника из Немачке, Мађара, Хрвата из Срема, па чак и Срба и Баната.[12] Партијска пропаганда је упорно доказивала да су сви Немци издајници и следбеници нацистичке идеологије. Народи у Војводини (Срби, Хрвати, Буњевци, Шокци, Словаци, Русини, Румуни, Мађари) су, према Партији, имали неодољив осећај да с Немцима више није могућ заједнички живот.

Међународна политика према Немцима ван Немачке

Теза о некаквом „протеривању Немаца из Источне Европе“ је флоскула коју је створила и организовано приказивала немачка влада са својим НАТО савезницима. У пакету с тим се појављује гомила „фолксдојчерских књига“ које врше ревизију историје и у први план износе маргиналије о „страдању подунавских Шваба’. То становништво је организовано исељено, у складу с уговорима у Потсдаму 1945. и у Паризу 1947. које је прихватила и сама Немачка, обавезујући се да обештети становништво које је примила у своје границе јер је одговорна за његову судбину. Идеје о томе како ће се то питање решавати су отворене још на конференцији у Техерану новембра 1943. (постигнута сагласност о потреби исељавања Немаца из Источне и Средње Европе) настављене у Јалти фебруара 1945, а завршене углавном у Потсдаму јула 1945. Потсдамска конференција јула 1945. каже: „Orderly and humane expulsions of the German populations remaining beyond the new eastern borders of Germany were to be carried out from Poland, Czechoslovakia and Hungary, but not Yugoslavia (Организовано и хумано искључење /истискивање немачке популације заостале ван нових граница Немачке треба да се спроведе из Пољске, Чехословачке и Мађарске, али не и Југославије). Југословенска власт (Едвард Кардељ), која је настојала, не бирајући средства, да се реши присуства немачког становништва се погрешно позивала на одлуке Постдамске конференције која је одобрила исељавање Немаца само из Пољске, Чехословачке и Мађарске. Западни савезници су током 1946/47. одбијали захтеве Југославије за исељавање фолксдојчера у Немачку. Онемогућавање исељавања, пошто су им куће и имовина одузете, био је главни разлог њиховог проласка кроз голготу југословенских логора.[13]

Интернација Немаца у Совјетски Савез (12.000 Немаца) је такође била у складу с међународним уговорима. Мере конфисковања земље члановима немачке народносне групе су изведене као међународна обавеза према члановима Културбунда нису биле никакво етничко чишћење. Сами Немци су причали бившим комшијама кад су их посећивали 70-их и 80-их да су добили земљу и новац на основу земљишних књига и грунтовница које су понели.

Политика комунистичких власти Југославије према Немцима

Наша историографија је ћутањем о судбини Немаца после Другог светског рата изневерила јавност, ускратила елементарне информације и фаворизовала наслеђе комунистичког покрета, бранећи интерес револуције, партије и државе, занемаривши  критичко мишљење[14]. Мржња према Немцима давала је властима додатни подстицај и снагу за револуционарну акцију. Било је лакше богатима одузети имовину, извршити чистку у државној администрацији или умањити углед старим грађанским политичарима ако се прогласе сарадницима или симпатизерима окупатора. Тако је власт оправдавала или повећавала јавну подршку свом револуционарном насиљу. Морбидна мржња није била резултат само освете због злодела који су починили њихови војници већ се та мржња вешто претакала на све комунистичке непријатеље и постала темељ за изградњу новог друштва.[15] Крајње негативан однос према немачком становништву био је феномен карактеристичан за већину европских држава.

У Југославији, одвођење Немаца у „логоре“ почело је још крајем новембра 1944, након одлуке АВНОЈ-а донетe 21. новембра 1944. Донет је вансудски акт који Немце проглашава за народне непријатеље, лишава их грађанских права и сву личну имовину Влада АВНОЈ-а (НКОЈ – Национални комитет ослобођења Југославије) конфискује без икакве накнаде. На овај начин је запечаћена нада држављана Трећег рајха и лица немачке народности у даљи опстанак на овим просторима. Немачки поседи од 676.368 катастарских јутара површине или 617.613 кј ораница су ушли у земљишни фонд за аграрну реформу и колонизацију (око 3.890 квадратних километара, 18% површине Војводине, мало више од 1,5 Луксембурга).[16] Још на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу новембра 1943. Пијаде и Кардељ су срочили „Проглас из Јајца о фолксдојчерима“, али у облику летка па није у саставу званичне збирке прогласа с тог заседања.[17]

Из Бачке је успела да оде половина Немаца од око 170.000 колико их је било, али из Баната само око 10% од око 100.000. Носиоци власти (Сеп Јанко, Јозеф Беер, Франц Хам), имућнији Немци и вође Маншафта су успели да се склоне. Ову евакуацију становништва је организовала и спроведела немачка војска, а изведена је возовима и запрежним колима.

Четири године нацистичке окупације и стравични злочини почињени пре свега над српским становништвом уништиле су скоро све моралне норме и сакупили огромну количину беса. Ове очекиване измене личности су наишле на намеру власти да се бес усмери и каналише према једној етничкој групи. Крајем 1944. борбе још увек нису престале, отпор немачке војске је још увек огорчен, па дубоко неповерење према немачком становништву, мржња која је тражила своје ослобађање, као и куповина преко потребне популарности комунистичке вође гура ка нечему што изгледа као „коначно решење немачког питања“. Броз лично од Пека Дапчевића 16. октобра 1944. тражи једну бригаду како би очистила Вршац од „швапских становника“.[18] Идеја о оснивању војне управе у Војводини је настала у Вршцу на предлог Николе Петровића који је прво Иван Милутиновић прихватио, да би га потом и Броз усвојио. Коначно Брозовом наредбом од 17. октобра 1944. оснива се Војна управа за Бачку, Барању и Банат, у циљу отклањања недаћа које су југословенским народима нанели окупатори и овде насељени туђински елементи. На челу те Војне управе је генерал-мајор Иван Рукавина, који је био надлежан за простор Бачке. Командант Војне управе за Банат био је Јован Бељански Лала. Заменик команданта (практично политички комесар) Војне управе за Банат, Бачку и Барању је Тома Гранфил задужен за Банат, а заменик команданта за Банат Богумил Храбак, будући историчар. Командант свих радних логора за Немце је био шеф ОЗНА Вид Додик. Војна управа била је надлежна за извршну и судску власт, цивилни органи настављају да раде, али под контролом војних. Проглас генерал-мајора Рукавине о успостављању Војне управе, објављен је 22. октобра 1944. у листу „Слободна Војводина“, гласилу Покрајинског НОО за Војводину.

Иван Ивањи записао је сведочење Томе Гранфила, истакнутог комунистичког руководиоца:

„… После ослобођења Баната, када Бачка још цела није била ослобођена, целокупно руководство партије се концентрисало у Бечкереку. Иван Милутиновић (повереник народне привреде НКОЈ-а, министар владе АВНОЈ-а) је долазио у име Врховног штаба и Политбироа ЦК, нешто касније се Тито срео са Толбухином у Вршцу. Тада је организована Војна управа за Банат, Бачку и Барању и ја сам постао заменик команданта војног региона Баната, то је практично значило политкомесар војног региона, јер су комесари укинути и постали су заменици команданата јединица. Команданти су се бавили војним питањима, а комесари су морали да реше цивилне послове, социјалне случајеве, снабдевање итд. Тада нам је Иван Милутиновић пренео у име Врховног штаба и Политбироа следеће: у Банату и Бачкој све Немце ставити у логор, у Бачкој такође и Мађаре. Та директива промењена је већ после недељу дана: Немце логорисати, али не и Мађаре у Бачкој, само Мађаре из Жабља и Чуруга преселити на нека друга места…“

Кардељ у Дедијеровим „Новим прилозима за биографију Ј. Б. Тита“[19] сведочи да су и Мађари првобитно требали да имају исту судбину као и Немци, па је чак почело и њихово масовно логорисање. Међутим партијска солидарност је овде превагнула. На Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Војводину 1940. испоставило се да Мађари чине чак 30% комуниста из Војводине. Зато документ Главног НОО од 14. новембра 1944. каже да је потребно да се обрачунамо „са свим Швабама, а и с оним Мађарима који су вршили злочине“. Иван Милутиновић тачно то преноси Гранфилу и другим комунистима.

На основу оваквих наредби одређене Немце су почели да пребацују у Регионалне логоре којих је у Банату било неколико:

Кикинда-Млекара (створен 7. октобра 1944, управник Никола Поповић, чувари Аркадије Трифунац, Неша Демић, Циганин Кљакави Сремац, Шантави Циган, Бриле и Дроња);

Вршац (Стојковић-Телеп, створен 3. октобра 1944, дан после ослобођења Вршца);

Велики Бечкерек-Стари млин (створен већ 5. октобра 1944, командир 19-годишњи средњошколац Живко из Меленаца, командир стражара Србин из Вишњићева, Милорад и Брко из Ченте, 16-годишњи Куручки, Циганин Милан Циго).

Ово нису никакви логори само за Немце већ месни и срески затвори где су довођени радно способни мушкарци, класни непријатељи, сарадници окупатора,  непријатељи народа, антикомунисти , па су ту довођени и Немци, Мађари, Италијани, Хрвати сумњиви на та дела.

Током јесени 1944. освета је успевала да се пробије у оваква места у којима су заточени мучени или убијани у својеврсном линчу. Освета се пробила и у сам врх партије. Велике проблеме су правили цивили који су се као добровољци јављали да стражаре у местима с Немцима и Мађарима. Правдајући се да држе у покорности непоуздане елементе, они су малтретирали, пребијали и пљачкали преплашено становништво. Прво забележено масовно стрељање Немаца било је у Панчеву између 22. и 23. октобра 1944. кад је стрељано 80 људи. Постоје сведочења о стрељању Немаца у Омољици (173 мушкарца) и у Глогоњу (100 мушкараца)[20], пар недеља након одласка совјетских трупа. Као извршиоци оваквих злочина и спроводитељи слепе и неправедне освете помињу се локални партизани,  партизани повратници са Сремског фронта, људи који су изгубили ближње па кренули да се свете, али и веома млади момци који нису ни били на фронту.  Немци су на тај начин највише страдали у Словенији. Један извештај ОЗНА помиње да је у првим месецима у Војводини стрељано 6.763 лица немачке националности.[21] Немачки извори то називају „крвавом јесни“ и тврде да је убијено 10.000 особа (68%).

Нова стратегија комунистичких власти и нове врсте логора

Током 1945. ови регионални логори који су се налазили у градовима и нису се разликовали од обичних затвора, бивају замењени Централним цивилним логорима, радним  логорима и логорима с посебним статусом у које се интернирају сви Немци.

Пражњење градских насеља од Немаца почиње већ децембра 1944. (Нови Сад), а пражњење постојећих немачких сеоских насеља је завршено током јула и августа 1945. Одлуке о стављању у логор („логорисању“) Немаца, док траје војна управа, доносе команде подручја, а након њеног укидања средином 1945, Одсек за логоре при Одељењу за унутрашње послове АП Војводине.

У селима са специјалним статусом оснивају се војне станице. Централних цивилних логора у Банату било је девет: Кикинда-Млекара (октобар 1944–децембар 1946), Петровград-Стари млин (октобар 1944–мај 1947.), Вршац Телеп-Стојковић , Бела Црква Стокхаус, Шушара (24. децембар 1944–пролеће 1947), Банатски Карловац (17. април 1945 – октобар 1945), Панчево Рибља пијаца (новембар 1944–22. фебруар 1948), Банатски Брестовац (новембар 1944 – почетак 1948), Ковин Свилара, Мраморак (април 1945 – новембар 1945). Ово су били срески сабирни логори.

Радни логори су оснивани у немачким местима с најмање 200 становника у којима су заточеници боравили у кућама.

Логори са специјалним статусом (специјални логори) су посебно изабрана села у којима су Немци смештани  у постојеће куће. Ово су практично сеоска насеља у посебном режиму. Правни основ за формирање оваквих логора је Распис Команде Војне управе на челу са генералом Иваном Рукавином о поступку с немачким становништвом у логорима. У њима су затваране старије особе, жене с децом и деца пореклом од мајки које су депортоване у СССР.  По немачким подацима[22] кроз ове логоре је прошло 166.970 Немаца. Проблем је што кад из немачких извора саберете максималне бројеве логорисаних Немаца („бесплатних робова“ по немачким изворима) по сваком логору који је забележен  добијате број од 98.700 (Банат, Бачка, Срем, Славонија, Барања, Словенија). При чему исте особе бројите два или више пута, јер су многи логори били привремени, пролазни, затварани су, а особе су пребациване у друге логоре, где их опет бројите: 98.700 од 166.970 је 59%.

Домаћи подаци износе различите податке који се крећу између 70.000 и 105.000 логорисаних особа[23] а највише до 140.000 (проценат 63–83%) укључујући и логорисане бачке Мађаре који су у почетку имали исти третман као и Немци, али долази до заокрета према њима током новембра 1944, о чему је већ писано[24]. Први од тих логора је формиран у Бачком Јарку 2. децембра 1944. Логор Рудолфсгнад (Книћанин) највећи те врсте у Банату је постојао од октобра 1945. до 1.марта 1948.

Како ови логори изгледају у немачким изворима?

Треба рећи да немачки извори не праве разлику између жртава које су настале у јесен 1944.и оних који су настале у специјалним логорима (селима под нарочитим режимом). Они све заједно сабирају и приказују као укупне жртве фолксдојчера под комунистичким режимом Југославије. Све логоре (и  регионалне логоре из октобра 1944. и села под нарочитим режимом из 1945–48. заједно убрајају). Радно неспособни чланови породица су одвојени од радно способних. Деца старија од две године су одвојена од својих мајки. Села су 24 сата била чувана од војних или полицијских стража, куће су биле натрпане са 15–20 станара. Није било грејања, најезду бува и вашака донели су им војници. Напуштање логора је било под претњом смртне казне. Здравствена заштита била је веома слабо организована, лекара и лекова није било довољно, па су зиме 1944/45. и 1945/46. однеле много живота. Поменути немачки извори тврде да је из 129 насеља данашње Војводине страдало 54.539 лица (14.149 војних и 40.390 цивилних жртава). Од цивилних, жртве разних логора (не раздвајајући их по намени логора) износе 35.079 особа. Од тог броја у логорима за интернирана лица од глади, зиме и болести страдало је 33.372 лица, у бекству из логора страдало је 140, на раду у Совјетском Савезу страдало је 1.567 (од 12.000 који су тамо послати). Међу овим жртвама је 18.939 жена (56,7%) и 3.769 деце (11,3%).[25] Мушкараца је по овом рачуну 10.664 (31,9%).

Немачки извори укупне бројке исказују максималистички: на почетку рата било је 540.000 Немаца. Евакуисало се 245.000, под оружјем 95.000 у Вермахту, домобранима, усташкој и мађарској војсци. Осталих 200.000 постају заробљеници партизанске војске, 10.000 их је убијено у јесен 1944, 12.000 послато у Совјетски Савез на рад, у логору је било 166.970. Од тога је страдало у логорима 48.447 особа.

Погледајмо те бројке још једном: од 510.000 Немаца, 13.000 фолксдојчера је погинуло у војсци до октобра 1944. Немци  из Босне (15.500) су пресељени у Аустрију још 1942. Евакуисано је 245.000, а у разним војскама је још 95.000.

505.000-13.000-15.500-245.000-95.000=136.500. Веома је велика разлика да ли је Немаца остало 200.000 или мање од 140.000 у Војводини (68%). Овај проценат се скоро доследно може пратити у свим исказивањима бројева везаних за Немце у Војводини.

У немачким изворима за Банат, Бачку, Барању, Срем и Славонију постоје три нивоа података: страдалих по имену укупно 32.149 (Банат 14.583, Бачка 14.965, Славонија 568, Срем 1947, Барања 86), процена броја страдалих заокружено 44.000 (Банат 20.400, Бачка 19.900, Славонија 1.600, Срем 2.500, Барања 100) и процена страдалих по областима 49.000.[26]

Када се коначно прикажу све жртве, опет се изненадите добијеним бројкама: цивилне жртве 59.335+4.300 у Словенији, војници 26.064+2.700 у Словенији, укупно 85.399+7.000. Сваки пут другачије бројке. 32.149 према 44.000 је 73%; 32.149 према 49.000 је 66% (66%–73%).

Постоје извори који помињу више од 60.000 умрлих у логорима[27]

Немачки подаци за поједине логоре у Банату износе:

Молин од септембра 1945 до априла 1947. (3.000 жртава, 2.012 имена документовано, 67%),

Книћанин (11.000–12.500 жртава, 7.767 имена документовано, 62%),

Везано за наведене немачке изворе, треба истаћи вредан цивилизацијски напор за тачним, поименичним утврђивањем жртава. Коректна је оцена Hans Sonnleitner-а у Предговору IV тома Leidensweg der Deutschen (стр. 11), који истиче да пут ка трагедији Подунавских Шваба започиње нацификацијом руководства и дела популације. Нажалост, за све друго постоје озбиљне примедбе на објективност анализе узрока и оцене о одговорности Немаца и припадника немачке националне мањине за терор и злочине почињене у окупираној Југославији. Из немачких извора произлази да становништво окупираних подручја које није било лојално (Срби/комунисти/партизани/становништво подручја) само одговорно за своје страдање јер је „провоцирало“ немачке оружане снаге, које су „сасвим легитимно“ стрељале таоце, одмазду 100 за једног, а касније је из „хуманих“ разлога примењивана одмазда 50 за једног. Страдала деца, жене, старци су такође „војне бандитске снаге“’ или „комунистички провокатори и бандити“.[28]

Немачки извори у широком луку заобилазе дела Шесте СС дивизије „Принц Еуген“ јер су је водили немачки официри из Рајха. Али војници у њој су били из Рудолсгнада/Качарева, Беле Цркве, Вршца, Великог Бечкерека, Мариолане/Пландишта или Ернстхаузена/Банатског Деспотовца. Такође од немачких извора ништа нећете прочитати о Endlösung-у (коначном решењу) јеврејског и циганског питања у Банату 1942, као и о коначном решењу јеврејског питања у Бачкој 1944. Српско питање се све време рата решавало у Бачкој, а посебно у Срему, који је био у саставу НДХ. Ништа нећете сазнати ни о одговорности за агресију на Југославију, промену њених државних граница и државног уређења, понашање колаборационистичких снага ни о оснивању Независне Државе Хрватске, коју је Трећи рајх званично признавао и сматрао за савезника. Постоји потпуна конфузија по питању узрока и последица страдања Немаца па се тако великосрпски национализам и патолошки екстреман национализам Срба именују као узроци нечега што је организовао и спровео један екстремно идеолошки, атеистички, а време је показало и антисрпски покрет предвођен Јосипом Брозом. Оваква оцена има своје нијансе: великосрпски национализам био је покретач злочина, ако није био покретач злочина, он га је олакшао, а ако и није, сасвим лако би могао бити одговоран за злочине. Како изгледа тај великосрпски национализам који је уз то и патолошки екстреман, најбоље сведочи данашњи изглед споменика и обележја која су подигнута у сећање на страдање Немаца по Војводини. Обележја, крстови, плоче су очуване, видно обележене, одржаване, комеморације се одржавају неометано. Крстове нико не ломи, плоче се не разбијају, споменици се не руже графитима. Потомци страдалих Немаца несметано долазе на гробља својих предака, нико не каменује њихове аутомобиле и аутобусе, не пуца се на њих из оближње шуме, не подмећу се бомбе на путеве којима ће они проћи. Људи су срдачно и уз уважавање дочекани.одг

Заиста је чудан тај великосрпски национализам, патолошки екстреман, којим су неки Немци заједно са својим ратним савезницима из претходних ратова окружили нас Србе, да свима изгледамо страшно и озлоглашено.

Синиша Јаконић (1961–2011), новинар, писац истраживач из Кикинде, сарадник РТВ ВК, листа „Данас“, недељника „Независни“ је јавно указивао да је у периоду 1944–1949. у Кикинди у логорима (Млекара, а потом Наково и Банатско Велико Село), након мучења, пљачке и силовања убијено око 700 цивила (640 Немаца и 60 Срба) мушкараца, жена и деце, старих и болесних без разлике. У својим текстовима је објавио и имена организатора и починилаца, али нико никад није позван на одговорност.

Како логори изгледају у домаћим изворима

Овакви логори нису створени ни ради протеривања нити ради уништавања Немаца већ да би се спречила масовна освета над немачким становништвом која је већ почела по селима и регионалним логорима у јесен 1944. и успела да се пробије и у врх партије. Понегде је освета успела да се пробије и у логоре, али то нису била правила већ изузеци и појединачни случајеви. Други разлог је друштвена изолација Немаца као државних и идеолошких непријатеља власти.

Логор је био цело село. Није било ограде, бодљикаве жице ни стражарских кула. Једно село од неколико стотина кућа је чувало 60–80 војника или милиционера. Чувари су произвољно патролирали по улицама села. Захваљујућу новцу могло се стићи до северне границе. Око 35.000 људи (сваки четврти или пети заточени) побегло је кроз „бела бекства“ (људе одведу да раде на поље, они побегну, нема истраге, ниједан чувар не одговара за то). Нико их у логорима није стрељао, давио отровним плином, спаљивао у црквама, крематоријумима, нико није нагоњен  на присилан рад, ни од кога није прављен сапун, нити су од њихове косе прављене перике.

Заборавља се да су глад и све невоље и заразе у вези с глади које су погодиле становништво у логорима биле делом последица немачких ратних реквизиција пошто је Вермахт организовао повлачење Немаца из Југославије на фирерову заповест. Близу 250.000 Немаца је на организован начин отишло и однело све што су могли да понесу. То су били писани доказе о њиховом животу, матичне књиге, драгоцености, храна, домаће животиње, машине, средства за производњу. Народ ван логора био је подједнако изложен глади, заразама, најезди вашију и бува, као и становништво у логору.

Ови логори имају упадљиву сличност с нацистичким јер су у њима припадници једног народа који је проглашен за непријатеља државе. Подаци Анкетна комисија Скупштине АП Војводине кажу да је од цивилних жртава страдалих у овим логорима, 98,85% умрло од исцрпљености (глад, болести, хладноћа), док је свега 1,15% насилно отерано у смрт. Занимљиво је да у годинама док постоје овакви логори, многи грађани обилазе НОО, сакупљају потписе и покушавају да докажу да су појединци и породице Немаца невине. Међутим, партијска гласила „раскринкавају овакве покушаје оптужујући швапске заштитнике да су плаћеници и чак сарадници нацистичких окупатора.“[29]

Укупан број страдалих лица током Другог светског рата на територији Војводине, који је утврдила Анкетна комисија Скупштине САП Војводине (основана 2000) је 71.357. Од тог броја, Немаца је 20.899 (уз ограду да подаци за нека места као Молин и Бачки Јарак још нису коначни и да су то подаци који за Немце иду три године након завршетка рата), Срба је 28.179, Јевреја 17.333, а Мађара 2.497.[30]

Логори су распуштени углавном током 1948. након тога 24.491 Немац добија југословенско држављанство, док остали подносе молбе за исељавање у Немачку. Услед развијеног осећаја неравноправности с осталим народима и бесперспективности немачке мањине, око 80% свих Немаца је ипак изразило жељу да напусти Југославију. Судбина подунавских Шваба/Немаца у Војводини је пример тесне повезаности с матицом и токовима историје који су управљали немачким народом a који су зацртани далеко од бачких и банатских равница. Због прихватања политике и праксе националсоцијализма, колективно су стављени ван закона и натерани да окусе искуства логора слично попут Јевреја, словенских народа и Рома у доба Трећег рајха. За разлику од поменутих народа, у њиховом случају логори ипак нису били средство за „коначно решење“ и њихово физичко уништавање него значајна успутна станица за исељавање Немаца. Немаца је остало око 15.000 у мешовитим браковима након 1951–54. У попису из 2002. има их свега 3901.

Проблем држављанства подунавских Шваба/југословенских Немаца

Раније је наведено да су Подунавске Швабе, ступањем у Дојче Културбунд, проглашени припадницима немачког народа. Они су де факто постали Немци, мада појединачно свакоме од њих није додељено држављанство Трећег рајха због дипломатских односа између земаља где су они живели и Немачке. Међутим, огромна већина се суштински одрекла држављанства земаља у којима је тада живела и пригрлила је судбину немачког народа и немачке крви. Да је рат имао другачији исход, стварност би потврдила ову тврдњу. Овако смо уплетени у правничку игру шта је било де факто, а шта де јуре. На питање да ли је 245.000 Немаца који су организованом евакуацијом у јесен 1944. напустили своја насеља, уредно поднело захтев за потврду југословенског држављанства или испис из њега, правници би ћутали.

Подсетимо се шта је Адолф Хитлер рекао на састанку с командантима Вермахта 22. августа 1939. у дворцу Бергхоф у Салцбуршким Алпима, пред инсценирани инцидент у Глајвицу (Gleiwitz/Gliwice) који је послужио као изговор за напад на Пољску 1. септембра 1939: „Даћу повод за почетак рата. Није битно да ли је веродостојан или није. Победника после не питају да ли је говорио истину. Кад се започиње и води рат, није битно право него победа.“

Ревизионисти прикривају ову чињеницу, тврдећи да су Немци задржали југословенско држављанство, што је основ захтева за повраћај одузете земље и имовине. Они сматрају да је Немцима држављанство одузето тек 21. новембра 1944. одлуком АВНОЈ-а о одузимању имовине.

Након слома Југославије априла 1941, Немачка и њени савезници су, противно међународном ратном праву, комадали територију, анектирали, окупирали, оснивали нове државе (НДХ), усвојили становиште о престанку постојања Југославије, па су суверенитет поражене државе као и држављанство њених грађана преносили на нове државе, анектиране или окупиране територије.[31] Један од највећих ауторитета за питање држављанства југословенских Немаца, научни саветник Института за новију историју Србије Зоран Јањетовић, сматра да су тврдње послератних комунистичких власти, како су сви фолксдојчери током рата постали немачки држављани, па тиме изгубили право да након рата остану у земљи лишене сваког основа.[32] Ова тврдња није потпуно тачна. Као што није потпуно тачна ни дијаметрално супротна тврдња, да су сви југословенски Немци  све време рата имали држављанство Југославије.

Стање на терену било је веома различито: Немци у окупираној Корушкој и Доњој Штајерској, па чак и Кочевари (део Словеније који је анектирала Италија, исељени до 1942) добили су немачко држављанство. Било их је до 30.000. Они су постали штићеници немачког Рајха, а морално-политички подобни су добили доживотно држављанство или с могућношћу опозива након 10 година.

Немци у НДХ (140.000–150.000) добили су тако широку аутономију да су били држава у држави. Били су држављани НДХ, осим нешто више од 15.000 Немаца из Босне који су 1942. пресељени у Аустрију и тако постали држављани Рајха. Немци су у почетку имали своје војне јединице у оквиру Домобранства НДХ (Einsatzstaffel), али од октобра 1942. фолксдојчери из НДХ се упућују искључиво у Вафен СС, што им аутоматски доноси немачко држављанство. Власти НДХ бојажљиво упућују захтев да чланови породица војника који имају немачко држављанство након рата такође добију исто и да се иселе из НДХ. Но када је велики савезник и покровитељ лупио шаком о сто, НДХ одустаје од овога. Немци из НДХ који су ушли у Вермахт, Вафен СС и организацију Тот, од маја 1943. добијају немачко држављанство.

Сви Немци у Бачкој и Барањи (око 190.000) добили су мађарско држављанство. Били су организовани у Волксбунд и имали су право да војску служе у Вермахту или Вафен СС јединицама. Немци из Барање и Бачке, мађарски држављани, ступањем у Вафен СС и објављивањем њиховог имена у Службеном листу добијали су немачко држављанство, као и сви њихови укућани. Мађарска влада је чак до 1944.г одбијала да рањеницима повратницима из СС-а враћа мађарско држављанство. Мађарски држављани који су мобилисани у немачке оружане снаге након 1944. задржавају мађарско, а истовремено добијају немачко, што значи да имају двојно држављанство. Химлер је чак размишљао о пресељењу породица СС војника из Мађарске у Немачку, због оваквих проблема.

Фолксдојчери окупираног Баната (више од 100.000) имали су широку аутономију и своју управу, али су сматрани држављанима окупиране Србије (што је такође супротно међународном ратном праву). У пролеће 1942, током оснивања Седме СС дивизије „Принц Еуген“ (тада броји 14.000 војника) преко 90% су банатски Немци. Касније, кад дивизија буде имала 22.500 војника и порасте удео Немаца из Бачке, Румуније и Славоније, банатски Немци увек чине више од 50% њених војника.

Питање држављанства Немаца је додатно закомпликовано пријављивањем (добровољним или мобилизацијом) Немаца у Вермахт, Вафен СС и инжењеријску организацију Тот. Ниједан правник не може да одбрани тврдњу да су ти људи након тога задржали југословенско држављанства и да нису прихватили држављанство Рајха. Таквих Немаца било је више од 95.000. Јањетовић сматра да су само ови Немци узели немачко држављанство, и то као појединци који су били у служи Немачке, а не као становници одређене територије и да се на њихове породице, супруге, децу, родитеље то не може примењивати. Да ли њихове супруге и деца, који код кућа чувају слике својих мужева и очева у војним униформама, задржавају југословенско држављанство? Шта су тим људима уопште значили правни појмови де факто и де јуре?

Занимљиво је да се у време највеће националне трагедије, евакуације цивила Немаца из југоисточне Европе у јесен 1944, на границама Немачке, према њима примењују немачки царински прописи о количини новца који могу унети у земљу. Чак је и СС командир Химлер у једној наредби написао да „… евакуисани Немци с југоистока и даље остају држављани својих од бољшевика окупираних земаља…“ Ово није никакав правни доказ да ти људи нису имали де факто немачко држављанство већ доказ да је све у Немачкој било прописано и нормирано. У хаосу повлачења, пропис није промењен, па се морао примењивати важећи. Ово је као стање  протеклог лета кад наши суграђани напуштају земљу с негативним PCR тестом, улазе и бораве у другим земљама, а након повратка морају да иду у кућну изолацију као и страни држављани. То није доказ да су остали без нашег држављанства.

Попис Југославије 1948. налази 31.862 Немца, по једном партијском извештају о Немцима 1951. у Војводини је живело 26.294 држављана немачке народности, док их 1953. у Војводини има око 36.000. Овакви бројеви (Војводина 36.000–37.000, Југославија 46.000–47.000) у партијским извештајима и документима постоје све до 1957. Имајући у виду да је 1954.г склопљен протокол између ФНРЈ и СР Немачке о узајамном обавештавању о натурализацији држављана, ови подаци су тешко да су тачни.

Немогуће је да ако је преко 80% фолксдојчера заинтересовано за одлазак, и уз постојање протокола са Западном Немачком, број Немаца порасте за 10.000. Јањетовић[33] сматра да су домаћи извори о бројности Немаца делимично поуздани, и да је њих после 1948. било више него што показују домаће бројке (чак до 50.000 у Војводини). Разлози за ово би били неповерење немачке мањине према комунистичким властима, занемаривање и ниподаштавање од стране државе, али и мимикрија у друге нације, где се одређен број људи, након склапања протокола 1954, вратио изворној националности.

Док се након 1948. и Резолуције ИБ у Партији посвећује велика пажња раду с националним мањинама чије су матичне државе су полуге притиска на Југославију (Мађарска, Румунија, Бугарска, Словачка), Немци се и даље нигде не спомињу. Немци су отворено одбијали да се укључе у власт и поредак који је створила комунистичка власт: скоро сви Немци су редовно посећивали цркву, млади Немци су оживљавали националсоцијалистичке идеје (у Апатину је основан „Нови културбунд“), придруживали се антикомунистичким групама („крижарима“), деловали на линији ИБ (12 ухапшених Немаца, Петар Конти један од три члана КПЈ у Војводини) Ово занемаривање од стране власти је велики проблем расветљавања њиховог живота након 1948.

Објашњење оваквог односа лежи у чињеници губитка, односно непризнавања држављанства, па их је држава третирала другачије. Након распуштања логора 1948, Немци добијају „трогодишње радне обавезе“ с платом за послове које врше. Услов је био да се пријаве и упишу у регистар грађана у месту у коме су боравили, а после истека радне обавезе имали су сва права као и остали грађани. У корист тврдње да су имали југословенско држављанство, сведоче тврдње власти, које су онемогућавале одлазак у Немачку, уз навод, да ће људи тиме остати без икаквог држављанства. У корист тврдње да нису имали држављанство говори документ Повереништва за пољопривреду у коме се налази објашњење МУП НР Србије од 12. марта 1948. Овај документ јасно наводи да се сва лица припадници формација бивше немачке војске који су били у заробљеништву, као и лица која су била у радним насељима Немаца цивила сматрају страним држављанима, без обзира на то што су она можда и сматрана за југословенске држављане. Следствено томе, доказ о држављанству Југославије им се не може издати. Друга чињеница која де факто потврђује њихово немачко држављанство јесте имовина (земља, куће) које су добили у Немачкој. Да ли би као држављани Југославије могли добити земљу и куће у Немачкој? Одговор је: не.

Све што је чинила комунистичка власт Југославије је ишло по линији оваквог поступања. И закони о држављанству из 1945. и 1948. (са својим недореченим и нејасним одредбама и прећуткивањем Немаца), ускраћивање права гласања Немцима (брисање из спискова гласача – да ли су страни држављани па немају право или им се оно одузима као држављанима резидентима; право питање је да ли би Немци уопште гласали да су имали прилику за то), ускраћивање права образовања (1938/1939. било је 293 школе са 39.208 ђака, а 1955/1956. пет одељења са 111 ђака и четири наставника[34]), спречавање повратка избеглих фолксдојчера у Југославију по сваку цену, пуштање из логора свих који су имали жељу да оду и имали неко страно држављанство.

Овај документ опонира тврдњама да се 1948, након распуштања логора, питање држављанства Немаца није постављало. Такође су тврдње да одласком у логоре Немци нису изгубили југословенско држављанство овим оспорене. Истина се најпрецизније може дефинисати следећим закључком: комунистичке власти Југославије нису формално-правно спровеле поступак укидања држављанства појединачно сваком Немцу, али су то сматрале чињеницом и тако су се према овој мањини и односиле. Од 1948. до 24. августа 1951. укупно 24.491 лице које је изашло из логора је тражило и добило југословенско држављанство. Законом о држављанству из 1948.г сви избегли Немци су и формално-правно или де јуре изгубили своје држављанство. Осим њих, у Војводини је било 273 лице с немачким држављанством.[35] Од 1952. југословенске власти невољно пристају да све исељенике третирају као држављане Савезне Републике Немачке. Коначно, Протокол из 1954. потпуно уређује међусобне односе, исељавање припадника немачке националне мањине и њихово формално (де јуре) губљење југословенског држављанства. Сигурно у овом периоду опет имамо присутну етничку мимикрију, где се део те популације притајио као припадник друге националне заједнице, пре свега мађарске.

Овде треба истаћи сличност овог комунистичког законодавства у вези с Немцима с хрватским законодавством у вези прогнаних Срба или повратника на своја имања након 1995.г. Приметићете веома много сличности и схватити да су им извориште исте правне (и не само правне) канцеларије.

Логор Рудолфсгнад/Книћанин

Основан је 10. октобра 1945, а расформиран 1. марта 1948. Село је пре рата имало 3.200 житеља, од којих је 2.300 избегло у Немачку. Првих 900 логораша су били житељи Рудолфсгнада. Просечан број интернираних Немаца у логору био је 17.200. Немачки извори помињу 11.000 жртава (7.767 по именима). Извештај Анкетне комисије Скупштине АПВ нашао је 4.964 смртно страдала лица.

Главни чувари су били Радо Перц из Перлеза и Лазо Миленковић из Ченте, Циганин Гајо (Аранђелски, Бочарац), партизанка Злата и Чеда Стаматовић. У време стварања, октобра 1945, село је чувало 80 милиционера. У октобру 1944. пет мушкараца су стрељана и обешена. Током 1945. помиње се устрељивање четири жене и петоро њихове деце који су се искрали из логора и просјачили по околним селима. Током 1946. помиње се 11 погубљења и још три  током 1947. То је укупно 28 насилних смрти у логору који је имао просечно 17.200 логораша. Забележено је и 11 случајева самоубистава током постојања логора.

Прве масовне гробнице за умрле су ископане на сеоском гробљу, иза немачке капеле. Због поплава у пролеће 1946, умрли се ту више нису могли сахрањивати већ су пребацивани на брдо Телечку, око два километра јужно од села.

Након службеног распуштања осталих радних логора током 1948, немачки логораши су премештени у Книћанин који наставља да постоји, где су након тога добијали „трогодишње радне уговоре“ уз депортацију у руднике и мочварне крајеве где је требало да раде, без напуштања тих места. Последњих 2.000 логораша је радило на ПД „Слобода“ у Книћанину.

У овом насељу данас постоје обележја боравка и страдања Немаца.

На сеоском гробљу, у близини обновљене немачке капеле, налази се мање обележје.

Око два километра јужно од села, на брду Телечка, налази се још једно обележје са спомен-плочама, великим крстом и појединачним обележјима.

На овим обележјима, на спомен-плочама или крстовима, поменуто је 3.638 особа и чланови 10 породица из различитих насеља Баната, који су своје животе окончали у логору Рудолфсгнад/Книћанин.

Именом и презименом је наведено 85 особа.

Насеље Францфелд (данас Качарево код Панчева) је једно од немачких места с највише страдалих у логору Рудолфсгнад. На спомен-плочи пише да је из овога села око 800 страдалих у логору Рудолфсгнад.

Изузетна хроника овога места[36], коју је 1982.г објавило Удружење житеља и потомака житеља Францфелда који данас живе у Ројтлингену у Немачкој, даје поименични списак страдалих током Другог светског рата. На том списку се налазе: 15 житеља страдалих 11. новембра 1944. у Францфелду (отети, одведени и стрељани од партизана), 525 житеља Францфелда који су преминули у логору Рудолфсгнад/Книћанин (1945–1948), 19 особа које су рођене у Францфелду, живеле у другим немачким местима а страдале у Рудолфсгнаду, 65 мештана страдалих у логору Јабука, 55 страдалих у логору Францфелд, 20 страдалих у логору Митровица, 16 страдалих у логору Панчево, 38 страдалих у осталим логорима, осам особа које су рођене у Францфелду, живеле у другим местима и преминуле у разним местима, 19 страдалих у Русији, 13 житеља стрељаних по другим логорима и местима, 30 стрељаних особа које су рођене у овом месту али су живели у другим местима и седам мештана који су жртве ваздушних напада или цивилне жртве рата.

Насеље Францфелд је по попису 1921. имало 4.450 житеља, а 1931. је имало 4.435 житеља.

У питању је укупно 830 имена, од тога 57 особа нису живеле у овом месту, али су у њему рођене. На тај начин број страдалих житеља Францфелда је 773 (стрељаних особа 28, а цивилних жртава 745). Овоме треба додати 442 припадника Седме СС дивизије „Принц Еуген“ пореклом из овог места који су погинули у ратним операцијама. На тај начин је село које је имало око 4.500 житеља пред рат, током Другог светског рата изгубило је 1.215 становника, што чини више од једне четвртине предратног становништва (27%).

Ових 57 особа се сигурно појављује у списковима жртава на два места. У логору Рудолсфгнад страдало је 525 житеља Францфелда и још 19 особа рођених у овом месту, које су живеле другде. (525+19=544 у односу на 800 је опет 68%.) Тај проценат се стално појављује кад се упоређују различити подаци.

Једна од преминулих особа у логору Рудолфсгнад/Книћанин је супруга мог далеког рођака Георга Готфрида. Звала се Кристина Готфрид, рођена 1905.г у Францфелду, преминула 1945.г у логору Рудолфсгнад.

Прва комеморација над масовним гробницама Книћанина одржана је 1997. године на иницијативу Друштва за српско-немачку сарадњу из Београда. Од тада се редовно одржавају.

Фотографије: Владимир Бурсаћ

Напомене

[1] https://www.nationalgeographic.rs/vesti/9630-dunavom-do-novog-zivota-prica-o-podunavskim-nemcima.html?p=2

[2] Bergen Doris, „’The Nazi Concept of ‘Volksdeutsche’ and the Exacerbation of Anti-Semitism in Eastern Europe, 1939–45“, Journal of contemporary history, 1994.

[3] Јањетовић Зоран „О држављанству југословенских Немаца“, Токови историје 1–2, Београд, 2002.

[4] Мачковић Стеван‚ „Логор за Немце у Секићу 1944–46“ https://suistorija.wordpress.com/rat-1941–1945/logor-za-nemce-u-sekicu-1944–1946/

[5] Мирнић Јосип‚ „Немци у Бачкој у Другом светском рату“ Нови Сад, 1974.

[6] Божовић Срђан „Дивизија Принц Еуген“, Панчево, 2011, 34.

[7] https://sites.google.com/site/nemciuvojvodinipodunavskesvabe/genocid–nad–podunavskim–nemcima-1944–48.

[8] Божовић Срђан „Дивизија Принц Еуген“, Панчево, 2011, 37

[9] Мирковић Јован „Жртве Војводине у 2. светском рату према до сада обрађеним подацима Анкетног одбора Скупштине АП Војводине“, Дијалог повјесничара/историчара 10, Загреб, 2008, књ. II, 223–246.

[10] Петровић Небојша „Архипелаг мржње непријатељи КПЈ у Војводини 1944–1953“, Службени гласник–Архив Војводине, Нови Сад, 2020, 101.

[11] Божовић Срђан „Дивизија Принц Еуген“, Панчево, 2011, 65.

[12] Јањетовић Зоран, „Немци у Војводини“, Београд, 1990, 151.

[13] Дедијер Владимир, „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“, трећи део, 132

[14] Петровић Небојша „Архипелаг мржње непријатељи КПЈ у Војводини 1944–1953“, Службени гласник–Архив Војводине, Нови Сад, 2020.

[15] Петровић Небојша „Архипелаг мржње непријатељи КПЈ у Војводини 1944–1953“, Службени гласник–Архив Војводине, Нови Сад, 2020, 102.

[16] Гаћеша Никола „Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948“, Нови Сад, 1976, 207.

[17] Verbrechen an den Deutschen IN JUGOSLAWIEN 1944–1948, München, 2000.

[18] Дедијер Владимир „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“, други том, Ријека, 1981, 145.

[19] Дедијер Владимир „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“, други том, Ријека, 1981, 133.

[20] Божовић Срђан „Дивизија Принц Еуген“, Панчево, 2011, 216–218.

[21] Цветковић Срђан „Између српа и чекића“, 234.

[22] Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Band I–IV, München/Sindelfingen, 1994–1997.

[23] Петровић Небојша „Архипелаг мржње непријатељи КПЈ у Војводини 1944–1953“, Службени гласник–Архив Војводине, Нови Сад, 2020, 97.

[24] Попов Јелена, „Народни фронт у Војводини 1944–1953“ Нови Сад, 1986, Касаш Александар „Мађари у Војводини 1941–1946“ Нови Сад, 1996.

[25] Мирковић Јован „Жртве Војводине у 2. светском рату према до сада обрађеним подацима Анкетног одбора Скупштине АП Војводине“, Дијалог повјесничара/историчара 10, Загреб, 2008., књ. II, 223–246.

[26] Verbrechen an den Deutschen IN JUGOSLAWIEN 1944–1948, München, 2000.

[27] Седер Стјепан „Подунавске Швабе нису исто што и Подунавски Немци“, лист Данас, 05.04.2020.

[28] Мирковић Јован „Жртве Војводине у 2. светском рату према до сада обрађеним подацима Анкетног одбора Скупштине АП Војводине“, Дијалог повјесничара/историчара 10, Загреб, 2008, књ. II, 223–246.

[29] „Слободна Војводина“ 22. фебруар 1945, гласило Покрајинског НОО за Војводину.

[30] Мирковић Јован „’Жртве Војводине у 2. светском рату према до сада обрађеним подацима Анкетног одбора Скупштине АП Војводине“, Дијалог повјесничара/историчара 10, Загреб, 2008, књ. II, 223–246.

[31] Јањетовић Зоран „О држављанству југословенских Немаца“, Токови историје 1–2, Београд, 2002.

[32] Јањетовић Зоран „О држављанству југословенских Немаца“, Токови историје 1–2, Београд, 2002.

[33] Јањетовић Зоран „О држављанству југословенских Немаца“, Токови историје 1–2, Београд, 2002.

[34] Петровић Небојша „Архипелаг мржње непријатељи КПЈ у Војводини 1944–1953“, Службени гласник–Архив Војводине, Нови Сад, 2020, 111.

[35] Записник са седнице Бироа ПККПС за Војводину, 24. август 1951, Архив Војводине, Фонд 334.

[36] „Francfeld 1792–1945. Geschichte einer donauschwabischen Grosgemeinde im Banat“, Reutlingen, 1982.

Прочитајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Овај текст, колико год био „коректно“ написан, само потврђује да Немци све уредно бележе. Формално, то је евиденција страдалих и поштовање према невиним жртвама. Суштински то је алиби за следећа злодела над нама. Без жеље да умањим број и степен невиности немачких жртава, кажем: Срби, чувајте се ових евиденција! Кад они буду похрлили на српска стратишта, кад они плате одштету за три разарања и масакре по Србији само у прошлом веку, кад буду уложили паре за лечење канцера посејаног из њихових авиона, кад буду престали да нам држе лекције о неопходности убијања Срба ради заштите Шиптара, кад буду престали да поставњају власт у Србији која ће им плаћати да овде отварају фабрике и запошљавају српско робље, кад буду престали да овамо шаљу свој опасни отпад, кад батале лажи у уџбеницима историје за српску децу, кад покушају да се лажно представе као добри, онда заслужују одговор: није вам опроштено. Једини начин да вам се опрости је да престанете да постојите. То је управо оно што ви сад нама поручујете.

    21
    1

Оставите коментар