Упркос чињеници да неке ране никада не зарастају, истина да су Немци у Чалми живели и да су у њеном животу оставили дубок траг не може се избрисати

Некадашњи изглед немачког гробља у Чалми

У рану зору 16. октобра 1944. године немачке власти у Чалми издале су наредбу за повлачење из села. Из општинског уреда Јозефа Пастала саопштено је да се евакуација има што пре спровести, да се сва расположива сељачка кола натоваре са најпотребнијим стварима и да се крене ка Шиду. Ко није имао запрежна кола допремљен је камионима до шидске железничке станице и отуда даље транспортован у правцу Немачке.

Чалманке носе венце испред Цркве у Чалми према гробљу за петорицу немачких војника који су погинули током 1944.

Већ у 14 сати колона са 122 запрежних кола и два трактора, натоварена са 209 одраслих и 35 деце напустила је Чалму. Избегличка колона кретала се од војске назначеном маршрутом преко Осијека кроз Мађарску и Аустрију. После 28 дана колона је 12. новембра 1944. године стигла у Аустрију и распоређена је у околна насеља. Само неколико дана касније, 16. новембра, нешто мало после 23 часа последња у Чалми преостала немачка јединица „домовинске одбране“, минирала је своје извиђачко и највише ватрено место – торањ цркве Светог Ванделина. Наредбу је издао непознати мајор Гестапоа који је у последњим данима „немачке Чалме“ у Срем стигао из Берлина.

Погребна поворка за Немце погинуле у борби са партизанима, јуна 1944. године

Убрзо потом, јединица је кренула пут Немачке, оставивши иза себе зарушену цркву.

Рушење и путовање

Како је након рата писао Бискуп Ћирил Кос, некадашњи капелан у митровачкој Жупи, торањ на цркви грађеној тек десетак година пред овај догађај, срушена је из страха да би се њиме, као извидном тачком, могли послужити и партизани. У том смислу, чалманска црква није била изузетак, већ један у низу римокатоличких храмова које су током октобра и новембра месеца 1944. Немци дизали у ваздух.

При минирању цркве олтар је остао читав и тек је по који комад цигле, услед саме експлозије ударио у поједине његове делове и тиме их незнатно оштетио.

Већ наредне године, будући да је кровна конструкција страдала и киша се сливала у цркву, те будући да није било никакве наде у могућност поправке, бискупски Ординаријат у Ђакову одобрио је властима у Сремској Митровици молбу да за потребе обнове могу спровести планско рушење цркве и спровести чишћење цигле коју је Ординаријат продао. Сав надзор око реализације договора поверен је новом митровачком жупнику и апотекару Магдићу из Чалме.

Црква Светог Ванделина у Чалми

Радови су спроведени током маја 1945. и у почетку, како бележи Ћирил Кос, рушење је ишло по плану. Сваки комад цигле био је уредно очишћен, евидентиран и посложен ради лакше продаје. Како су послови одмицали, бивало је све више пропуста, па тако ђаковачки бискуп бележи да је Ординаријату на крају исплаћено знатно мање новца од договорене суме.

У последњој фази радова, митровачке власти затражиле су да се минира олтар, што је Ординаријат одбио, па су га, заслугом чалманског апотекара Јосипа Магдића, немачки ратни заробљеници, до тада ангажовани на рушењу сводова и зидова цркве, демонтирали.

Гробље на плану Чалме

У лето 1947. Ординаријат у Ђакову донео је одлуку да олтар премести у Трњане, у Хрватску. Жупљани трњанске Жупе организовали су превоз чалманског олтара који је услед изложености временским и другим непогодама, био у све лошијем стању. Олтар са свим својим деловима, стара проповедаоница, 400 комада плочица са пода цркве и још нешто заоставштине упрегнуто је у 15 сељачких кола и допремљено на железничку станицу у Мартинцима. На нову локацију стигле су 15. августа.

Обнова

Рестаурација и монтирање олтара није ишло лако. Неколико мајстора покушало је да га обнови, али уз коментар „да пуно фали“ одустајало од послова. Почетком фебруара 1948. у Трњане стиже Лавослав Мајерхофер, клесар из Ђакова који је у то време становао у Вуковару, а радио и у Славонском Броду. Током наредних месец дана, Мајерхофер је даноноћно радио и 17. марта 1948. олтар је добио нови-стари изглед.

Био је у потпуности пребрушен, поправљени су симсови, а тамо где то није било могуће, правио је нове. Уз стручни надзор и помоћ Мартина Најшвендера, Божо Питуњац и Фрањо Садорскиун израдили су подножје, и заједно са жупницима учествовали у монтирању. Осим материјала који је допремљен из Чалме утрошено је у олтар још велики блок бихаћког камена, четири комада мраморних стубића, 1200 комада цигле, три кубика цемента и око 30 метара жице.

Чалмански олтар у Цркви Светог Марка

Прва служба, служена је на новом олтару на Светог Јосипа 1948. године. Служио преч. г. п. Теобалд из Славонског Брода уз асистенцију жупника из Гарчина Ђуре Биндера и двојице богослова, посланих из Ђакова.

Врата на табернакулу је израдио Стјепан Хајнал, столар и привремени звонар у Трњанима. Стари кип Светог Венделина такође је допремљен, али будући да је, услед минирања, био трошан није стављен пред вернике, већ је смештен иза исповедаонице.

Гробљанска капела у Чалми

Током радова жупљани су били широкогрудни и својим прилозима потпуно су омогућили остварити оно, што је допуштењем Ординаријата било само у плану. Чалмански олтар и данас се налази у Жупи Светог Марка у Трњанима.

Гробље којег више нема

Сличну судбину доживело је и чалманско римокатоличко гробље. Смештено на улазу у село из правца Сремске Митровице, оно је по одласку Немаца из Чалме најпре запостављено, а потом и потпуно запуштено. Ни чињеница да су се на њему сахрањивали чалмански римокатолици, припадници других народа, чији потомци и данас живе у селу, није могла да заустави процес пропадања.

Сахрана на Чалманском гробљу током рата

Данас се до „немачког гробља“ тешко долази. Зарасло у багрењак оно се са стазе који ка њему води више ни не види. Последњи пут значајније уређење обављено је пре више од десет година, када га је обишла група чалманских Шваба, исељеника и њихових потомака.

Надгробних споменика који сведоче о постојању Немаца у Чалми, готово да више и нема. Неке је нарушио зуб времена, а неке су, кажу боље упућени Чалманци, деценијама уназад, поједини мештани села односили и продавали каменоресцима.

Изглед гробља после рашчишћавања 2009. године

Који је разлог запуштања чалманског римокатоличког гробља, тешко је рећи. За једне то је небрига самих Чалманаца, за друге недовољна ангажованост римокатоличке цркве, а за треће – последица учешћа доброг дела чалманских Шваба на погрешној страни у рату. Неки од погинулих, сахрањени су, кажу, управо на том гробљу.

Упркос чињеници да неке ране никада не зарастају, истина да су Немци у Чалми живели и да су у њеном животу оставили дубок траг не може се избрисати. Баш као што се не може избрисати и чињеница да се на улазу у село, у близини депоније, зарасло у коров и багрењак и даље налази гробље. Многи који су на њему сахрањени нису били ни рођени 1941, а многи који јесу дочекали Други светски рат, нису узимали оружје у руке. Чалманско гробље није војно гробље, а све и да јесте, не би била првина да Срби уређују војничка гробља својих противника. Нема човека који нема право на свој гроб и достојно обележје.

Садашњи изглед немачког гробља у Чалми

Уосталом, на „немачком гробљу“ у Чалми, сахрањени су и они римокатолици који нису Немци, а недалеко од неколицине римокатоличких надгробних споменика, раштркани у густом багрењаку, налазе се и споменици чалманских Јевреја. Село које са правом воли да истиче да је међу првима имало рендген и да су га у сеоску амбуланту донели Немци и Јевреји, треба да води рачуна о гробљу оних који су у његовој историји оставили неизбрисив траг. Свидео се он нама или не.

Categories: Противу заборава

Tags: Други светски рат, Срби и Немци, Срем, Стево Лапчевић, Чалма, римокатолицизам