Варја Нешић: Поводом трагања за Дарином мером

Гледају је и кажу: претерала Дара меру! Јер, нешто јесте изобрнуто и иде наглавачке. Неприкладност је вишеструка. Али, мера слути на добро јер Дарина мера јесте Србину задата

Варја Нешић (Извор: Лична архива)

Траг 1: Наслови и питања у загради

У доколици, штетној, необична ми је учесталост имена и лика девојчице са филма. Она је Дара из Јасеновца. Сместива je у књигу. И пошто све мирише на тумачење, а жељна сам метафоре у пљоснатом свету, морам писати. Баналност националног самозаборава, у мени, свакодневно се током последњих недеља пресеца кад видим Дару из филма. Њено уоквирено лице, које се сваким кадром другачијим показује. Наслови и пратећи текстови – (да ли?) нужни у тумачењу пријема овог филма, а у светлу прошлих догађаја који су (вероватно) купили наше животе – под сенком су Дариног лика. И опет видим да се може банализовати до звечања, све, али личност не. Личност не припада људима. Малена, дечија глава у простој светлој марами. У наручју држи детенце крупних црних очију. Поглед иде испред ње саме. И позната ми (откуд?) слика: Српче и српско девојче, пред ножем и – надом.

Из филма Дара из Јасенова (Фото: Дистрибутерска кућа Мегаком)

Траг 2: Сећање на невиђено

Срамота ме је да пишем и говорим о страдању којег се плашим. Имам, додуше, једно бледо сећање на (само) једну слику предака у Хрватској, која је промицала међу осталим (и омиљенијим) бакиним сликама са новогодишњих балова партије. Тај и тај завршио је у Јасеновцу... Тај и тај се смрзао док је бежао… Та и та је једва живу главу спасила. Јасеновац у слици мог ума углавном је она црна статуарна птица, забодена у земљу, чије је тврдо ћутање постало говорење. Зором 2008. године, када смо у ружичасто-плавом примраку стигли у поље, тешког ваздуха, мучно сам дисала. Сећам се неподношљивог искуства стезања срца пред рубом додира тог минуло-присутног света и моје стварности. Црнило и руменило нису ми ништа говорили. Ваздуха није било. Мислила сам, у љутњи: то је само непроспавана ноћ. Сада ми је јасно: то је био заборав.

Слика 3: Врана, жена, дете

Девојче у страху, нејач на рукама и логор. Нешто свето (и невино) је заробљено.

Аутор: Сестра Марија, монахиња ман. Јасеновац

На једној од умиљатих икона сестринства српског православног манастира у Јасеновцу, изображена је сцена мајки са децом у логору. Деца (нејака) су у наручју, мајке су склопиле очи. У центру је Богомајка са Христом. Он је такође беба, али Он гледа. Богомајка је у посети. Логор необично личи на пећину, ону исту у којој се Он рађа. Али, нема овчица. Над главама стоје црне и зачуђене вране. Питам себе: ко је рађан у тим црним ноћима?! Недуго затим, видом опет, враћам се Њој. Посматрам Њено лице. Нема Је више међу боловима. Гледа ме онако, како слутим мир. Стоји онако како верујем да љубав истрајава. Нуди оно што ни слутити не могу, јер, каже: То је Његово, то је Његов поклон мени. Због тог поклона сам мирна. Пред ножем, испод црних врана… И јасно ми је: у Њој, првој Девојци уоквиреног лица и страдалног живота, са дететом на рукама, јесте прилика живота који Он даје. У Њеном „да“ упркос свакој подметнутој смрти и накострешеној врани. Ево затим и  ње, слушкиње Царичине, у филму (добром или лошем – јер, ова суштина ће тешко себи одело сашити). Гледају је и кажу: претерала Дара меру! Јер, нешто јесте изобрнуто и иде наглавачке… Сашивено је одело сасвим неприкладно приликама, подсећа и Мокрањац. Неприкладност је вишеструка. Али, мера слути на добро јер Дарина мера јесте Србину задата.



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , ,

Оставите коментар