Матица српска: Образовање мора садржати идентитетски дух

Група научних радника, пре свега из Матице српске, али и других институција упутила је сугестије у вези са Стратегијом развоја образовања

Фото: Печат

Дана 5. марта 2021. године у просторијама Матице српске (Нови Сад, Матице српске 1) одржана је расправа о Стратегији развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године (у даљем тексту: Стратегија), на којој је учествовало 14 чланова Матице српске (универзитетских професора српског језика, књижевности, социологије, педагогије и политикологије, као и научних радника и издавача).

Стратешко размишљање о развоју образовања и васпитања представља неопходност у савременом свету јер је друштвени подсистем образовања и васпитања од изузетног значаја како за економски и укупни развој одређеног друштва, тако и за друштвену (националну) интеграцију. Отуда свакако постоји потреба за израдом оваквог документа, чиме би требало да се покаже како Република Србија дугорочно размишља о својим стратешким интересима у овој области.

Учесници у дискусији похвалили су поједине сегменте у Стратегији, али и указали на низ недостатака који би се могли превазићи прихватањем одговарајућих сугестија.

У том смислу, крајње добродошлим и хвале вредним чине се следећи моменти наведени у Стратегији:

  1. наглашавање васпитне улоге школе,
  2. увођење обавезног средњег образовања,
  3. посвећивање посебне пажње даровитим ученицима.

С друге стране, током расправе преовладали су критички тонови и уочен је низ недостатака и непрецизности који би се могли заокружити у неколико домена:

  1. одсуство идентитетског духа Стратегије; (Опис постојећег стања представља слику у којој су замагљени како реалност, тако и упозорење на нужне потребе које се односе на темељне, општецивилизацијске и идентитетске вредности. Неговање националног идентитета треба да буде један од тежишта у овом документу, те је неопходно радити на јачању општег положаја српског језика и књижевности, уз пуно уважавање језика и култура других народа.)
  2. занемаривање значаја општег образовања и развијања критичког мишљења код младих људи;
    (Образовање у Републици Србији умногоме је разграђено, како вертикално, тако и хоризонтално. Стратегија не указује на јасан став и жељу да се реше горући проблеми.)
  3. одсуство визије образовања које доприноси интелектуалном, емоционалном и етичком развоју младих;
  4. одсуство јасно изражене мисије образовања, посебно у области националних и идентитетских предмета (српског језика и књижевности, српске културе, историје, географије, ликовне и музичке уметности), без којих нестаје и образовна и васпитна улога школе;
  5. поистовећивање образовања са обучавањем, те свођење образовног процеса искључиво на формално испуњавање различитих врста обука без довољне и целисходне међусобне корелације, чије је организовање само себи циљ (од недовољног присуства општег образовања, преко начина стручног усавршавања наставника до подређивања одређених решења привредним разлозима, о којима нема никаквих егзактних претпоставки за период на који се Стратегија односи).

Имајући наведено у виду, учесници у расправи предложили су низ сугестија, чије прихватање и укључивање у Стратегију сматрају неопходним:

  1. неопходност повећања учешћа процента бруто државног дохотка у образовању на 5% (у Стратегији није дата пројекција повећања удела БДП за образовање);
  2. повећање броја часова и давање натпредметног статуса српском језику и књижевности у предуниверзитетском образовању, као и увођење предмета Српски језик у високошколско образовање (у складу са текстом Декларације о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи и Декларације о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима, које смо претходне године послали Министарству просвете, науке и технолошког развоја, као и највишим државним институцијама);
  3. увршћавање Закона о службеној употреби језика и писама у РС међу документе „од важности за развој образовања“, односно међу оне који „заједно чине правни оквир који је релевантан за СРОВРС“; (Стратегија мора јасно да подвуче да у службеној употреби у Републици Србији мора бити стандардни српски језик, те да свака високообразована особа мора да га зна на нивоу Ц2 према Заједничком европском оквиру за живе језике);
  4. повећање броја часова српског језика у основним и средњим школама у мањинским срединама јер је познавање српског језика неопходно за њихово равноправно учешће у животу и раду Републике Србије;
  5. заштиту постојећих и оснивање неопходних нових лектората српског језика у иностранству, као и системско обезбеђивање финансијских и законских услова за њихов изузетно значајан рад. Напомињемо да је број лектората и њихов положај забрињавајући;
  6. афирмисање националних катедри на свим српским универзитетима (за српски језик, српску књижевност и историју) и неопходност очувања постојећег броја буџетских места на њима; Заједничким деловањем Министарства просвете и националних катедри треба подстицати младе људе да се опредељују за националне науке јер је то у интересу и нашег образовања и наше науке.
  7. Садржинско одређење националног књижевног канона као система вредности који би се, уз стална критичка преиспитивања, морао поштовати на свим образовним нивоима.
  8. у оквиру развијања приоритетних области стручног усавршавања наставног и руководећег кадра у образовним институцијама посебно место треба да добију семинари за стручно усавршавање у домену српске језичке културе (у тој мери да они постану ОБАВЕЗНИ за све запослене у образовању, при чему би било уведено и полагање одговарајућих тестова као неопходног предуслова за рад у настави);
  9. увођење полагања теста из српске језичке културе као један од услова за запошљавање у образовном систему; (Тестове који се односе на тачку 7 и 8 требало би да саставе представници свих србистичких катедри у Републици Србији, као и одабрани чланови Одбора за стандардизацију српског језика САНУ);
  10. уз прихватање става о иницијалном образовању наставника на језицима националних мањина (Стратегија, стр. 24), мишљења смо да је у истом поглављу неопходно навести и то да се високошколско образовање међу полазницима датих студијских програма у Републици Србији не сме окончати без знања стандардног српског језика на нивоу Ц2 (као службеног језика РС);
  11. реафирмисање статуса наставника, уз смањење броја административних обавеза и разноликих обука које не служе стручном усавршавању и обезбеђивању квалитета у настави; Неопходно је омогућити да се наставници у потпуности посвете свом наставном раду и мисији. Без реафирмисања њиховог статуса школа не може да врши ни своју васпитну, ни образовну улогу.
  12. буђење и развој демографске свести и образовања за демографску обнову – путем афирмисања значаја породице, љубави према деци, здравог односа према рађању и сл; афирмисање породичних вредности и морала у образовању;
  13. подстицање духовног развоја ученика путем садржаја различитих предмета са националним садржајем, а пре свега веронауке.

Осим наведених начелних предлога од приоритетне важности, дајемо и следеће конкретне сугестије, значајне за наше образовање у целини:

  1. преиспитивање структуре и обима заступљености изборних предмета, уз њихово тешње повезивање са садржајима обавезних предмета, ради спречавања импровизација и нерационалности;
  2. прецизније разрађивање механизама подршке даровитим ученицима;
  3. враћање физичког васпитања у високошколско образовање, као и спортских секција у основне и средње школе;
  4. Систематска брига о функционисању секција и разних облика додатног образовног и васпитног рада по слободном избору ученика;
  5. системско развијање културе сећања, историјске свести и сазнања о геноциду у 20. веку;
  6. навођење задужбина и других фондова који обезбеђују ђачке стипендије и промовишу образовање као партнера у образовању, а не само невладиних организација;
  7. уважавање значаја позиције родитеља у образовању и концепта партнерства породице, школе и заједнице;
  8. неопходност опрезнијег дефинисања улоге послодаваца и дуалног образовања како посебни интереси не би превладали над општим;
  9. конкретизовање корака унутар акционог плана, који су у предлогу текста Стратегије дати шематизовано.

Будући да је Стратегија текст који треба да буде читљив широком кругу заинтересованих читалаца, неопходно је да она буде комуникативнија и семантички проходнија, без неодређености и нејасноћа које отварају простор различитим тумачењима. У том смислу, потребно је дефинисати појмове са флуидним концептом и нејасним значењем (нпр. праведно образовање, заједнички језички оквир за стандардни српски језик и др.). Коначно, документ оваквог значаја не заслужује да буде озваничен пре детаљније интервенције лектора.

Проф. др Драган Станић, председник Матице српске, модератор
Проф. др Срђан Шљукић, потпредседник Матице српске, модератор
Проф. др Исидора Бјелаковић
Душан Вујичић, историчар и издавач
Проф. др Славко Гордић
Академик Јасмина Грковић Мејџор
Др Миша Ђурковић, научни саветник
Проф. др Слађана Зуковић
Проф. др Александар Јовановић
Проф. др Александар Милановић
Проф. др Петар Пијановић
Проф. др Снежана Стојшин
Др Драган Хамовић, виши научни сарадник
Проф. др Марица Шљукић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 12. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

4 replies

  1. O grafitima

    Setah gradom i primetih dva nova grafita, prvi zauzima cetvrtinu cetvorospratne zgrade i prikazuje lokalnu dileju (nesto kao Misa Tumbas koji takodje ima grafit), drugi, mnogo manji u jednoj od bocnih ulica prikazuje Amfilohija (u jos jednoj od bocnih ulica je major Tepic, a na jednoj od zgrada u naselju lokalni narkoman, a da, i Gadafi je tu).Grafiti, kao sto to obicno biva kod neuspele umetnosti, najbolje oslikavaju sustinu moderne umetnosti.Grafit se uvek nalazi u relaciji sa kretanjem prolaznika.On je je u vidu ljubavne poruke namenjen jednoj osobi, ali i da drugi to znaju.Ova relacija dela i kretanja deluje sasvim proizvoljno.Ona medjutim izrazava sustinsko podredjenost dela izlagackom prostoru koje manipulise kretanjem posmatraca dovodeci ga do polozaja sa kojeg najbolje moze da vidi delo.Grad je jos ocigledniji primer upravljanja kretanjem i njegovim dovodjenjem u vezu sa npr. spomenicima koji su postavljeni direktno vezano za frekventnost (trgovi), namenu (institucije) ili prirodu (parkovi).Da ne postoji ova podredjenost dela prostoru i kretanju nikada ne bi bio moguc Disanov pisoar.Grafit je u tome eksplicitan, on se obraca u-prolazu.Ovo u-prolazu ima i jedan dublji smisao, u-prolazu-kroz, odnosno u prolazu-kroz-delo u kojem se dogadja estetizacija dela u njegovom pretvaranju u subjekat (dozivljaja) gde se kretanje pretvara u prolazenje-kroz-delo-do-sustine-dela koja se ispostavlja ka unutrasnje odredjenje subjekta delu spoljasnje (ovo ima svoju dugu istoriju i da me u tumacenju „Banovic Strahinje“ nije pobedio „rek’o nastavnik“, mozda bih objasnio :)))))

    Ovde cemo napraviti digresiju i reci nesto o crkvi kao umetnickom delu.Za razliku od grckog hrama koji ostaje spoljasnji za Grka, hriscanska crkva ima direktnu vezu sa kretanjem i jos dva fenomena unutrasnjost (subjektivnost) i spoljasnjost (objektivnost).Crkva uvek ima istaknuto mesto u gradu, ona ga nadvisava i zvukom zvona mu odredjuje ritam.Ali, crkva ima i unutrasnjost, ona je sabiraliste.Spoljasnji izgled crkve moze biti cak u suprotnosti sa unutrasnjoscu, npr. gargojli kao demonska bica ostaju van crkve (u tom pogledu je jasno da je katiolicka crkva mnogo vise olicenje suprotnosti unutrasnje/spoljasnje, od pravoslavne, pa nije cudno da se na Zapadu razvila ta snazna opozicija subjetk-objekt.Ne treba zaboraviti ni da je Martin Luter svojih „Dvadeset pet teza“ zakucao na vrata, dakle spoljasnjost crkve i time simbolicki demonstrirao ospoljenje sustine vere i samim tim tim njeno radikalno pounutrenje u savest pojedinca), dok je samo u unutrasnjosti crkve moguca istinska lepota i to u sabiranju svih rasutih kretanja svakodnevnog zivota.

    U samom grafitu postoji kretanje, on se iz periferije, depoa, metroa, krece ka centru grada.Isprva brz, da autor ne bi bio uhvacen, on u tom svom kretanju postaje sve sporiji izrazavajuci time svoju teznju ka ovekovecenjem trenutka.Za razliku od spomenika kojima je uvek pred-postavljen prostor, grafiti kao da se suprotstavljaju ovoj manipulaciji prostorom i kretanjem, „izbijajuci“ iz zidova i narusavajuci tok kretanja svakodnevlja.Pa, ipak, grafit upravo zato ostaje podredjen manipulaciji prostorom i kretanjem.Njegovo presecanje toka kretanja svakodnevlja biva ubrzo prespojeno upravo tim kretanjem koje i jeste uslov njegovog narusavanja.Grafit time postaje samo deo svakodnevnih kretanja sve manje primetan.Kao sto umetnicko delo tone u subjektivnost (dozivljaja), tako grafit tone u sivilo svakodnevlja postajuci sustinski prolazan.

    Sto se identiteta tice, upravo grafit ga dovodi u svakodnevicu ujedinjujuci na zidovima velikane, heroje i lokalne bizarnosti, da bi bio samleven kretanjem, istim onim koje odvodi nase sugradjane u emigraciju i dovodi imigrante. To je kretanje za boljim zivotom koji je i sam stvar kretanja ljudi, roba ili u jednoj reci kapitala.

    3
    1
  2. Пењем се полако

    Пењем се полако
    Пењем се лагано
    Носе ме опанци
    Од седам педљева
    У крилима развигорац
    Диже ме, тик изнад тла

    Преда мном врх
    Гром у њег ждије
    Иза кућа ми
    Циганин за њу се бије
    Около трње
    Пад мој сније

    Све јесте
    И ништа није
    Пењем се лагано
    Није да није
    А са мном
    Вјерне ми змије

    Пожури, шта чекаш
    Скочи у вис
    Нек буде што није
    Још корак – ђаво се смије
    Можда и бих
    А гдје ће, вјерне ми змије

    Момчило

  3. Једну, бројем становника и територијом, малу државу – некад поноситу и честиту – шака политичара, по пракси старих богова, казни пропадањем и лудилом. Како је могуће да ће ико, посебно актуелни председник, издвајати већа новчана средства, у циљу просвећивања људи, кад је његов задатак да Србију направи потпуном колонијом, преда њен суверенитет и интегритет, обесмисли сваку акцију предака и свих оних чији траг, видљив он био или не, српска земља памти. Беснило које он домонстрира, при обраћању, показује да пут издаје није лак, иако је жеља видна и у дубоком процесу извршења, а, сам, задатак прихваћен педантно. Пара, из буџета, пара народа, има за НВО, али нема за књигу: влада (грађанин) плаћа невладину активност. Није, заиста, ни смешно.

    Онај, велики, јунак, епски, беше орао друмове, Турцима, пркосећи и мрсећи им конце, док антијунаци, трговци-политичари српских деценија, у име сопстене љубави за власт, личне инфериорности и поданичке физиономије душе, преораше, по налогу и диктату Запада, Србију, њене градове, равнице, брда, долине, шуме: последње, али најважније – преораше мозгове људи. Да би последње могло бити преорано неопходно је, ипак, спусти квалитет, степен, духовности унутар културе, а то значи заједнице, а то значи самог човека. Демократија, српска, је велика представа, у којој гледаоци нису људи, носиоци суверенитета, породичне и националне личности, већ бирач=глас.

    Малобројним, водич није потребан, док већини јесте. Осећање да нису сами, да припадају, у дубокој личној уобразиљи, некој широј скупини, групацији – политичкој, идеолошкој, религијској – нуди лакши корак кроз кршевину, лакше подношење живота који теретом поста. Кад се човек води на стратиште, утолико је лакше уколико се, поред њега, стреља још особа, исте, жалосне, судбине: заједничка смрт постане мање стравичном но појединачна, некад овековечена песмом, свих. Ето, да се понуди и одбрана, оном, народу, српском, који политичким приклањањем, скоро несвесним, под навалом пропаганде, доприноси убрзаном, сопственом, крају.

    Српски народ, у већини, постао је поседом својих политичара. Све више несписмен, необразован, по капиталистичкој перестројци усмерен на колосек јефтине, не-умне, радне снаге, све даље од школе, учионице, катедре, путује као ишчезавању. Самосналажње, модернистичко, које за циљ има материјалну, какву-такву, сигурност, истиче индвидуални себичлук на начин затварање свести у огрому кутију у којој направи само један, мали, отвор кроз који, на живот, такав, људски остатак, леш, гледа: није ли лакше, тако!?; али и једна, лака и једноставна, незаинтересованост за нове, тешке и мучне, погледе, перспективе, отварање нових рупа. Сва истина, суштина, памћење, ширина, излгеди, вера, надање, у штагод, остају изван обзорја новог, прозирног, човека. Пречесто, оно што видимо зрачи другачијом сликом кад се промисли и одједном стварност нуди слојеве.

    Инертност је видљива код оних који би требало, речју и чином, да буду предводници нације; уместо тога једно повлачење у сигурност тишине уског броја људи или, просто, радне им собе. Шта тумара просторима њихове свести: умор, страх, или слатко од вишања.

    5
    1
  4. Својевремено велики Његош рече: „Племе моје сном мртвијем спава…“ Колико год тада ситуација изгледала тешка, ипак је постојала нада да ће се некад пробудити.

    Иако веома ниског степена образовања, народ је скоро у генима носио основе свог идентитета. Бар се знало ко је Србин, а ко Турчин. Или „Турчин“. А Бога ми (намјерно не „богами“), и ко је „Латин“…

    Данас смо камелеони (или жабе), које кувају у „melting pot“-y. Не знамо ништа, а мислимо да знамо све. Бар огромна већина. Не постоји критична маса оних који знају. У ствари, још и постоји. Али већина је корумпирана. Осталим доминира резигнација…

    Без неке намјере да се поредим с Његошем, ипак ћу цитирати један свој стих , за који мислим да одсликава данашње вријеме:
    „Мртви смо, само не знамо.“

Оставите коментар