Милица Бакрач: Хоће ли Србе у Црној Гори „препознати терен“?

Зар није очигледно да су опет Срби једини који плаћају цијену опстанка нове власти, чини се да многе од нас ни овог пута неће „препознати терен“ – користим ружан али истинити термин бивше власти

„Ово је нека нова Црна Гора на коју ћете се морати навићи!“ – грунуо је неко од мојих младих пријатеља путем друштвених мрежа, дан, два након „историјског“ 30. августа 2020. Љета Господњег. Знамо коме је порука и поука била упућена, знамо из каквог је срца и душе казана. Пуна наде, побједничког духа, оптимизма. Порука, рекла бих, у три боје, снажна и јединствена као наше литије. И многи од нас прихватисмо ту реченицу, убијеђени да смо ону бољу будућност, о којој смо сањали и о којој смо причали дјеци, (јер смо у међувремену постали родитељи), коначно загрлили.

Милица Бакрач

Рекосмо, ево, здрава и чиста будућност постала је стварност. Заслужили смо да је (до)живимо и сада ћемо збиља да је живимо, скромно, часно, храбро, достојно, као људи. Шта нам се заиста дешава и куд се крећемо од Ваведења до Сретења Господњег? Формирана је нова Влада. Наша Влада? Експертска Влада. У њој неколико драгих лица, добрих људи које лично познајем. Негдје се примјећује помак, али, или је тај помак спор и лаган, или смо ми, због муке кроз коју смо пролазили неколико деценија изгубили снагу и стрпљење, па нам се изнова чини да тапкамо у мјесту, или чак, идемо уназад.

Неће бити од свега наведеног ни прво, ни друго, ни треће, већ – ово је нека нова Црна Гора, на коју ћемо, ћете се морати навићи. И навикавамо се. Ми смо навикавању најсклонији. Еуфорија подјеле радних мјеста по такозванoј „дубини“ разбила нас је у парампарчад. Када кажем НАС, мислим највише на Никшићане, јер нам се ближе локални избори. И не само на Никшићане. Расподјела „по дубини“ разбила нас је као народ, опет мањина, и то она математичка, изборна, категорично одлучује и условљава већину, све под маском грађанске, „секуларне“ државе, уз паролу, да ће у таквој држави бити мјеста за све нас, наравно: мјеста, хљеба, млијека и свакојаких дрангулија. Евидентно је стање, нажалост. Дубина је према неким брижним „домаћинима“ била благонаклона. Запослили су читаву фамилију безбрижно сучући брк, позивајући се на правду, титуле, знање и поштење!!!

Не бих вољела да овај текст буде прочитан и протумачен као мој напад на нову власт и Владу. И сама сам бирала све те људе који ме сада представљају у Скупштини, у Владиним ресорима, гласала сам за професора Кривокапића, али и за очување и спасење Српске православне цркве у Црној Гори. Мој избор уз Цркву био је ношен и биће увијек обиљежен гласом за српски језик, за српску културу, за ћирилицу, без помисли да ћу икад или да бих ичим угрозила иједан супротни, мањински став. Дакле, не пишем против наше нове власти, ни најмање, мада, пјесници и књижевници, у принципу, никада нису били властољупци (осим оних „одабраних“, заслужних грађана и истакнутих културних стваралаца, који од државе имају високе и редовне мјесечне апанаже, књижевне награде, сопствене жирије, миле комисије за одобравање новчаних средстава итд). Ваљда ће све поменуто нова Црна Гора средити и почистити?

Здравко Кривокапић (Фото: СРНА)

Текст настаје због револта и разочарања: Зар није очигледно да су опет Срби једини који плаћају цијену опстанка нове власти, чини се да многе од нас ни овог пута неће „препознати терен“ – користим ружан али истинити термин бивше власти, који се ипак односио само на Србе, односно „литијаше“. Терен? Чији терен? Наш терен? Они су га дефинисали као немањићки, окупаторски, светосавски, ловћенски – терен који нам је заиста очевина, као и њима. Па, куд ћемо са тог терена. Ако мисле да нам је Србија резервна домовина, у заблуди су. Домовина је оно мјесто гдје смо се родили и гдје рађамо своју дјецу. Домовина је црква у коју идемо и језик којим говоримо. Момир Војводић је свој идентитет дивно дефинисао: Српски језик моја је држава. Е па, господо, и моја. И држава и кућа. Ја не дирам у туђа дворишта, већ их поштујем и уважавам.

Да ли је 30. августа, сада већ прошле године, стварно дошло до смјене власти? Резултат избора је недвосмислен. Зашто нам се онда чини да није? Да ли је у питању несналажење нове већине? Можемо ли казати несналажење нове већине? Да ли је експертска влада „заратила“ са својом скупштинском већином и да ли је било паметно остати у том ДПС дворишту са њиховим кадровима? Ако ме осјећај не вара, црногорске институције су и даље оне исте за које смо говорили да су заробљене! Да ли је нетрпељивост према лидерима дијела нове већине иста као према заробљеним институцијама? Или, можда, већа? Шта знам! Да ли је то рационално понашање? Не желим да вјерујем у оно: „И после Мила, Мило!“

Питања из претходног пасуса могли би ређати у недоглед. Аутор овог текста не би радо са читаоцима дијелио одговоре на та питања. Не због страха! Покушаћу мало другачије да „приђем теми“. Изборни резултат намеће, несумњиво, обавезу потпуне смјене власти! Обавезу према бирачима, грађанима. Нико нема права да се крије иза квазидемократских флоскула о партијском запошљавању, реваншизму, јавним конкурсима на којима ће бити изабрани најбољи, са условима које је претходни режим прописао за поједина радна мјеста. Сада, по коју ријеч о важним детаљима.

Мило Ђукановић (Фото: Саво Прелевић)

Партијско запошљавање: политичке странке учествују на изборима да би кандидовале своје идеје, програме и кадрове. Када побједе на изборима, гле чуда, не могу због партијског запошљавања да раде! Реваншизам: они који су носиоци најгоре политике дискриминације сваке врсте – националне, језичке и вјерске, иако изгубе изборе хтјели би да задрже позиције. Услови за поједина радна мјеста: питамо се, откуд претходним кадровима радно искуство на руководећим мјестима?! Ако је услов, као што видимо, за руководеће радно мјесто претходно искуство на истом радном мјесту, питам се, гдје су ти стручњаци стекли прво радно искуство на руководећим радним мјестима? Укључимо логику! Па зар и садашњем Предсједнику државе прво радно мјесто није било, ништа мање, него премијер?! Јавни конкурс: нема нико ништа против јавног конкурса, али, да ли је императив да смијенимо оне који су, заједничка нам је оцјена, од Црне Горе направили „спржену земљу?“ О каквом се ту, дакле, замешатељству ради? Каква демократија, какав реваншизам, какви услови и јавни конкурси?

То значи, да мојих петнаестак написаних књига није никакво  искуство?! Радно, дакако! У радној књижици имам 8 и словима осам ДАНА радног искуства. Примљена сам по јавном конкурсу на годину дана у једној никшићкој основној школи. Било је сасвим довољно ОСАМ дана да ме „препозна терен“ и добила сам отказ јер сам професор српског језика (тако пише у дипломи државе Црне Горе, чији сам држављанин), и бранила сам српски језик, јер сам Српкиња православне вјере! Намеће се питање за експерте и јавност: какво сам то радно искуство могла да имам?! И још једно питање: Мислите ли да мојих петнаест књига (и не само мојих, овдје бих поменула магистра српског језика и књижевности, писца Јанка Јелића, поменула бих и књижевника Бата Ђурковића, професора философије и многе друге) није никакво искуство?! У неким другим земљама и друштвима, вјероватно би били професори у школама а можда би имали и пристојне апанаже, као истакнути културни посленици, под условом да нас је препознао терен.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Српске новине,  7. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар