Освалд Шпенглер: Демократија и право гласа

Идеално основно право западњачког устава, право масе да слободно одређује своје заступнике, јесте само гола теорија, јер се свака развијена организација у ствари сама допуњује

Освалд Шпенглер (Фото: Ново Видело)

На почецима демократије једино духу припада поље рада. Нема ничег племенитијег и чистијег него она ноћна седница од 4. августа 1789. или она заклетва у Балхаусу или расположење у Павловој цркви у Франкфурту, где се, имајући власт у рукама, дуго саветовало о општим истинама, све док се нису окупиле силе стварности и одгурнуле сањалице у страну. Али се убрзо јавља и друга количина демократије и опомиње на чињеницу: да се од уставних права може чинити употреба само онда када се има новца[1]. Да изборно право ма и приближно изврши све оно што од њега очекује идеалиста морамо претпоставити: да нема организованог вођства, које делује на бираче у свом интересу и у размери расположивог новца. А чим је то вођство ту, избори имају још само значење цензуре коју маса додељује појединим организацијама, на чије обликовање она на концу нема више ни најмањег утицаја. Исто тако и идеално основно право западњачког устава, право масе да слободно одређује своје заступнике, јесте само гола теорија, јер се свака развијена организација у ствари сама допуњује. Најзад се буди осећање да изборно право уопште и не садржи неко стварно право, па ни изборно право између партија, зато што творевине моћи и силе, израсле на тлу избора, владају помоћу новца свим духовним средствима говора и писма и тиме управљају по својој вољи мишљењем појединца о партијама, док са друге стране својим располагањем над звањима, утицајем и законима одгајају себи нарочити сој безусловних приврженика, caucus, који све остале искључује и доводи у једно такво стање заморености од избора које се коначно чак ни у великим кризама не може више савладати.

Митинг за републику, Берлин 1922. (Фото: Гардијан)

Привидно постоји огромна разлика између западне, парламентарне, демократије и демократија египатске, кинеске, арабљанске цивилизације, којима је потпуно туђа мисао о општим народним изборима. Али за нас, у овом времену, маса је као бирачко тело „у форми“ – у истом оном смислу у коме је она то била раније као савез поданика, наиме као објекат за субјекат, каква је она и била у Багдаду и Византији као секта или монаштво, а на другим местима као војска која влада, као тајни савез или као држава у држави. Слобода је увек и једино негативна. Она се састоји у одбијању традиције: династије, олигархије, калифата; али извршна власт одмах, непосредно и неокрњена, прелази са њих на нове силе, партијске вође, диктаторе, претенденте, пророке и њихово приврженство, према којима маса и надаље остаје безусловни објекат[2]. „Право народног самоодређивања“ – то је само једна учтива фраза; стварно, сваким општим – анорганским – изборним правом убрзо престаје општи смисао бирања. Уколико се темељније политички угасе органске поделе сталежа и професија, утолико безобличнија, утолико беспомоћнија, постаје бирачка маса, утолико је безусловније предата на милост и немилост новим силама, партијским вођствима, која диктирају маси своју вољу свим средствима духовног наморавања, бију између себе битку око власти методама од којих маса на крају нити што види нити разуме, и дижу једно против другога јавно мњење као једино оружје, које су сами саковали. А баш зато неодољиви потез вуче демократију и даље тим путем, који је води до самоуништења[3].

Напомене

[1] Рана демократија, она демократија пунонадежних уставних пројеката која за нас допире отприлике до Линколна, Бизмарка и Гледстона, мора то искуство тек стећи: касна демократија, за нас она демократија зрелог парламентаризма, полази од тог искуства. Ту су се истине и чињенице, у облику партијског идеала и партијске класе, коначно разишле. Прави парламентарац осећа да је баш новцем ослобођен од оне зависности која се у наивном схватању бирача садржи као истина о њему.

[2] А што се она упркос томе осећа ослобођења, то само показује, још једном, дубоку несношљивост између великоградског духа и органски одрасле традиције, док између активности његове и владе новца постоји унутарњи однос.

[3] Немачки устав од 1919, настао дакле већ на прагу опале демократије, веома наивно садржи диктатуру партијских машина, које су саме на себе пренеле сва права, те нису никоме озбиљно одговорне. Озлоглашени сразмерни избори и листа Рајха осигуравају им самодопуњавање. Наместо права „народа“, која су, по идеји, садржана у уставу из 1848, постоје само права партија, што звучи невино, али садржи у себи цезаризам организација. У том смислу, он је свакако најнапреднији устав времена; по њему се већ увиђа крај: само неке мале измене – и он појединцу даје неограничену власт. [Каква најава Хитлера!, напомена Мирослава Здравковића]

Освалд Шпенглер „Пропаст Запада“, књига IV, библиотека Кристали, књ. 9, Књижевне новине, Београд 1990. стр. 233-235.

Приредио: Мирослав Здравковић

Опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 19. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар