Мошо Одаловић: Последња, необјављена Десанкина песма

Овако нешто, у потоњим часима стварања, средином септембра 1992. године, могла је да пошаље само она ‒ Десанка Максимовић

Десанка Максимовић (Фотодокументација Политике), Последња песма (Фото: лична архива)

Сад сам мирна

Сретох пркосна момка народности
која наш род не воли и тлачи,
која се насиљем уме да јуначи,
момка друге вере, крви и кости.

Али ја брзо све то премостих,
људскост је у мени оживела јаче,
не хтедох да га са злим изједначим,
лакше ми је кад опростим.

Пружих му руку другарски, весела,
као да је момак из мојега села,
унук које од познатих ми жена.

Осмех пријатељски био је доста ‒
као над понором уже висећег моста:
растасмо се ко два Албанца, два Словена.

У моје село, онамо на мрачном Косову, стигла је струја кад сам имао десет година. Учинило ми се да ће кућа експлодирати од светлости. A кад се моје име појавило у неком листу, прочуло се у селу да је написано „фабричким словима!”: A кад кренемо из таквога света, радосније осетимо сусрете с драгим, важним личностима наше духовности. У некој књизи издвојих, као важан биографски податак: „Познавао Десанку, познавала ме!”

Укупно дело Десанке Максимовић (16. мaj 1898. ‒ 11. фебруар 1993), књижевна активност, путовања, племенита чињења, етичке побуне, уредна национална и верска осећања, усхит за васељену и микросветове, љубав и брижност за мале и небрањене, сва њена поетика, животна начела, усправан ход ‒ ма куд ходила… све се може пресложити у две речи: јеванђеоска тајнаНа књижевна сусретања, улазећи у народ, стизала је као на литургију ‒ радосним и драгосним лицем. И свуд су је дочекивали озареним лицима, као мало кога у читавој нашој књижевности; као да нам доноси благосиљалице, олакшице у свакодневним тегобама. И трају светлуцања као жишке Сунца – свима нама на равне части.

Читачи бројева и дланова препознађу нас у броју осам. Пристигли из породичних густиша ‒ она прва, најстарија међу осморо деце Михаила и Драгиње, а ја осмо дете у десетици Тодора и Душанке. Десанки, као првој, дата је проходност, а остали за њом. У нашој чељадници свима сам био на сметњи; звао сам се „Тамо се!”. Свеједно, у тој кошници, ма каквих тескоба било, понећеш за собом, као у пртљагу, зуј и бруј ‒ као сталну упозорилицу да се не одметнеш у нездраву гордост и осиљеност. Нека буде важније, кад изађемо у спољни свет ‒ све је једнако наше. И неизмерне даљине и раскошна, небеска плавет.

Десанка Максимовић и Мошо Одаловић (Фото: Лична архива)

Имали смо Десанка и ја многа дружења. На сусретима „Лазар Вучковић” прокрстарили смо читавим Косовом… И Метохијом, дакако. Приштина, Митровица, Звечан, Зубин Поток, Лепосавић, Призрен, Пећ, Драгаш, Средска, Штрпце, Грачаница… Као водитељ свих програма за децу, почесто засебним колима, напричасмо се. Једном згодом, имали смо мању паузу, колико да допунимо гориво, упита ме: Извини, молим те, шта је овај који нас вози!? Рекох: „Србин, зове се Светомир Марковић!” А она: „Ја га слабо разумем, а некако ми умилно!” Објасних да га и ја слабо разумем, јер пребрзо прича, а све оним „старинским” језиком древних Косоваца. Тек она ће: „Ја ђаволски добро осећам све огранке нашег језика… Па да! Језиком цара Душана и његових времена!” То је казала појачаним гласом и радосним лицем, као да је сама себи нешто открила… И мени беше драго, јер много је оних који нама, „неалбанском живљу”, стављају мучан терет на душу ‒ како унаказисмо лепоту језика нашег!?!

У Средској, онамо негде при Призрену: сусрети с децом ‒ народно весеље!!! Поодавно, улазећ кроз шпалир основаца, Десанка помилова прелепу девојчицу. Тако јој и рече: „Много си ми лепа! Имаш ли брата, сестру?” „Имам сестру!” „Колико је стара?” „Она није стара; има само једну годину.” „Јаааааао, ово први пут чух у животу!!!”

Анегдоте су тек узгредни биографски детаљи, али често драгоцена назнака, па бих додао још једну. Прилазећи једној школи у Приштини, неки окрајак ветра нагло нас пресече и однесе Десанки шешир, а она повика: „Потрчи, молим те, то ми је све од лепоте!!!”

Изнова бих да се вратим себи давном, оном неважном из десетице. Десанкина последња, необјављена песма „Сад сам мирна” – стиже баш мени, на моју адресу! Дрхтавом руком, а духом посве смиреним за песмотворење! Овако нешто, у потоњим часима стварања, из одморишта „Серво Михаљ” у Врњачкој Бањи, средином септембра 1992. године, могла је да пошаље само она – Десанка Максимовић!

Опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Како је лепо и узвишено дружити се са песницима. Паметним, доброћудним и талентованим. Какви су Десанка и Мошо.
    Хвала Стању ствари на објављивању оваквих прилога.

Оставите коментар